Na prostoru Balkana od Kosovskog boja beleže razni hroničari u zapisima svojim pojavu svojstvenu slobodarskim narodima.
Dolazak u zemlju kojoj preti pogibelj i zatiranje naroda njenoga od zavojevača koji ognjem i mačem nameće svoju vlast, krasio je kroz vekove dobrovoljce ili dragovoljce kako ih beleže stariji hroničari.
Srbi su vazda pomagali pravednu odbrambenu borbu ugnjetenih, jer su i njima pomagali u njihovoj viševekovnoj pravednoj odbrani domova i Otadžbine od raznih «nosilaca bolje sutrašnjice».
Zatirani od Osmanlija, Mletaka, Austrije i Ugarske ,na vetrometini između islamskih i rimokatoličkih «usrećitelja» bili su vekovima i žrtve i progonitelji.
Svi su zavojevači želeli da ih pokore bilo silom bilo perfidno, nudeći im prividnu «krvavu slobodu» da kao krajišnici čuvaju granicu naspram susedne velesile, koja ugrožava neku tamo daleku prestonicu koju oni ne bi ni videli za kratkog života svoga.
A to je zapravo značilo da treba za korist tuđina da zatiru svoju srpsku braću koja žive u susednom selu ili varošici uz granicu samo u nekoj stranoj državi, koja ima takođe prestonicu tamo daleko, a ovde na krvavom razbojištu živi samo jedan narod.
U periodima mirnog življenja silom su ili islamizirani ili rimokatoličeni.
Viševekovni napor okupatora na srpskoj zemlji ipak nije uspeo da zatre Svetosavlje, srpsko pravoslavlje, koje je održalo svest o narodnosti i svest o suverenosti na svojoj zemlji.
Tu svest plaćali su najbolji srpski sinovi cenom skapavanja ili na osmanskom kocu ili na katoličkom konopcu, dok pre više od dva veka jedan dobrovoljac nije poveo borbu za obnovu srpske državnosti.
Karađorđe Petrović i ako je u austrijskom «frajkoru»(naziv za srpske formacije ) naučio ratovati znao je da samo pravoslavna Rusija iskreno i bratski može pomoći, tu oslobodilačku borbu koju će Leopold Ranke nazvati srpska revolucija.
Od tada počinje permanentni proces rusko-srpskog prožimanja i pomoći u trnovitom usponu srpske države, koju će skoro dva veka u intervalima pokušati da zatru razni «usrećitelji», koji joj kroje «održive» projekte u njihovim globalnim planovima.
Nakon sticanja autonomije u granicama Otomanske imperije mladi i prosvećeni knjaz Mihailo će iako školovan u Pešti i Beču potražiti tajnom diplomatijom pomoć pravoslavne Rusije, za svoju ideju oslobođenja i ujedinjenja slovenskih naroda u zajedničku državu.
Izazvaće tako protiv sebe bes moćnih evropskih imperija koje zbližava zajednička želja da zatru rusku carevinu i razdrobe rusku zemlju, a sam će biti žrtva obračuna dve srpske dinastije koje polažu pravo na vođstvo.
Kada je opravdana pobuna Mađara protiv bečkog dvora prerasla u neopravdanu nameru zatiranja srpskog naroda u tadašnjoj Ugarskoj, priteći će svojoj braći u pomoć dragovoljci vojvode Stevana Knićanina, sa znanjem srpske vlasti i podrškom celokupnog naroda u pravednoj borbi.
Iako je od bečke carice dobio laskavu titulu, u starosti svojoj Knićanin će ipak živeti od penzije iz Rusije!
Svetski a ruski književnici Lav Tolstoj i Dostojevski opisati će veličinu i ideale borbe srpskog naroda za oslobođenje dela svoje Otadžbine u kojoj učestvuju mnogobrojni Rusi, koji su i borci i starešine i lekari i milosrdne sestre, ali i plemstvo i cvet inteligencije ruske.
Svetlo ime dobrovoljac naročito će postati slavljeno u dvodecenijskoj oružanoj akciji u Staroj Srbiji, koju provode najsvesniji i najodlučniji patrioti u želji i nameri da proteraju turske okupatore.
Turska, austro-ugarska i britanska štampa jednodušno će ih prozivati da su produžena «ruska ruka» na Balkanu, jer su zadojeni idejama ruskih mislilaca i književnika koji su ih navodno potakli na geslo — «Balkan balkanskim narodima»!
Zato što četuju nazvaće ih narod srpski imenom «četnik», kojim označava dobrovoljca, posebnog borca za slobodu i pravdu.
NJihove vođe postaće i primer i ideal mladih u svim južnoslovenskim narodima, koji teže da zbace jaram okupacije i stvore svoje slobodne države.
Stotine dobrovoljaca pohrliti će u Srbiju i Crnu Goru kako bi učestvovali u slamanju viševekovne otomanske okupacije i oslobađanju ispod ropskog jarma, u Prvom balkanskom ratu. Mnoge od njih će zbog toga progoniti i ubiti austro-ugarski režim početkom Velikog rata, plašeći se da su u dobrovoljcima postali lučonoše slobode i pravde!
Nakon oslobađanja delova svoje Otadžbine u Prvom balkanskom ratu srpska vojska će se naći u teškom problemu jer nema oružje za novo oslobođene vojne obveznike, koji žele da se osposobe za odbranu zemlje.
I ako je potreba za zanavljanjem naoružanja nakon rusko-japanskog rata bila njen prioritet, Rusija će ipak odvojiti 120000 pušaka sistema Mosin-Nagan. Zato što srpski arsenal u Kragujevcu nije proizvodio takvu municiju dopremiće se u Srbiju i 200000000 metaka za te puške, ceneći realnom ratnu pretnju Austro-Ugarske srpskoj državi. Ova neophodna pomoć srpskom narodu bila je dobrovoljni bratski poklon.
To će omogućiti srpskoj vojsci da trupe iz novooslobođenih krajeva naoruža, a celu III armiju i preoruža. Već u avgustu 1914.-e braniće uspešno ove ruske «vintovke» i narod i Otadžbinu. Naime, «vintovka» je tada naziv od milja kod Srba u Srbiji a «moskovka» kod Srba u Crnoj Gori za ove puške.
Posle oslobađanja Beograda 1944.-e pomoći će Sovjetska armija narodnooslobodilačku vojsku u Jugoslaviji sa kompletnim naoružanjem za 17 divizija, kako bi se oslobodili od fašističke okupacije i proterali okupatore iz svoje zemlje.
Početkom devedesetih godina prošlog veka «vintovke», «špagini» i «degtarjevi» (već otpisani) ponovo će braniti ugrožene Srbe u zapadnim delovima tada zajedničke države, od povampirenog neo-fašizma.
U novoproglašene države RSK i RS stići će ponovo ruski dobrovoljci da pomognu bratskom narodu u času njegove pogibelji, jer neo-fašisti počinju novi rat sa Rusijom, a svaki početak kreće sa Balkana kako nas uči istorija.
Srpski narod iz RSK i RS neće zaboraviti tu bratsku pomoć, ali ni neo-fašisti neće zaboraviti kako je dugo pamćenje srpskog naroda.
Zato je i dat obavezujući nalog aktuelnoj vlasti u Srbiji da se u trenutku kada se u Malorusiji (Ukrajina) vodi borba za odbranu ugroženoga pravoslavnoga naroda ruskog, pod hitno donese sramni zakom o dobrovoljcima.
Namećući tezu o «psima rata» što je karakteristika njihove istorije i njihovih pulena, EU i NATO pokušavaju da oblate časno ime – dobrovoljac kao nešto mrsko, neljudsko i slobodarskom narodu strano.
Oni koji su organizovali neofašističke falange koje su devedesetih godina prošlog veka ubijale,klale i silovale u srpskim zemljama, nisu tada uslovljavali donošenje takvih zakona kod sebe!
Aktuelni predsednik Republike Srbije i sam je pošao devedesetih godina prošlog veka u dobrovoljce, da brani ugroženi narod svoj u Zapadnoj Slavoniji!
Sada kada NATO i «eurounijati» nameću takav zakon srpskom narodu, on treba i da ga potpiše i pritom izgubi svoju dušu (pravoslavnu!).
Pre potpisa neka se seti stihova velikoga Njegoša:
KOME SNAGA LEŽI U TOPUZU, TRAGOVI MU SMRDE NEČOVEŠTVOM!
Na samit u NATO-u gde se odlučuje o merama protiv ruske države i naroda, pozvan je i ministar vojni iz Republike Srbije (po prvi put) da dobije svoju «dnevnu zapovest»!
Pre «otvaranja» koverte neka se seti srpske vojske pre jednog veka, i ko joj je tada (i ne samo tada) bio neprijatelj, a ko li saveznik iskreni i dokazani prijatelj (bratski)!
Vitali Žučni
foto http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/386701/Srpski-dobrovoljci-u-Sevastopolju
