ČAST i ČOJSTVO

0
1531

pukovska_zastava_iz_1911-_godine-700x525Živimo u vremenu kada je na srpski narod nasrnula svaka ala i vrana. Te ale i vrane, zajednički predvođene NATO, EU i SAD, namerene su da nas satru ili nateraju da pokleknemo kako bi sami sebi došli glave. Cilj je naravno da se dokaže da nema te sile koja se njima odupreti sme i može. Setimo se zato zlog vremena pre jednog veka, tada je pred našim starima bila ista sila, iste te vrane i ale. Naši preci se nisu kolebali, umeli su da se sa zlom nose, delima su svojim učinili da se potomci i danas njima ponose.

Danas protiv hrišćanskih vrednosti kao prevaziđenih i štetnih najviše kao crni gavrani grakću razne NVO. Objašnjavaju nam da upravo te vrednosti na kojima su naši đedovi sačuvali Srbiju tobož ograničavaju ličnost. Razmislimo zašto je tako? Zašto smo dozvolili da našu Otadžbinu preplavi ta zapadna kuga? Setimo se da je snaga vere naših predaka bila neprijatelju nepoznata, kao što je i sada i kao što će uvek i biti. Oni jednostavno svojim otpadništvom nisu dostojni da je spoznaju.

Upravo zato što nisu bili dostojni te spoznaje, nisu bili ni sposobni da unište srpski narod koji je veru nosio uvek iskreno u duši. Vera, čast i čojstvo su upravo ona razlika zbog koje su svetosavci bili sposobni da čine i nadljudska dela. Naravno, ne uče se dela naših predaka na zapadnim univerzitetima. A i kako bi to moglo tamo gde o moralu lažu nemoralni. Nema mesta za istinske ljudske titane tamo gde se slave lažne veličine. Strah ih je i da ih spominju jer nemaju dela kakva ima naš narod. Zahvaljujući veri, časti i čojstvu naših đedova naša istorija je prepuna div junaka i njihovih epskih i herojskih dela.

Tako je bilo i pre jednog veka, u bezizlazu borbe sa trojnim neprijateljem. Neprijateljem koji je bio siguran u svoje oružje, silu i brojnost. Agresorima koji u svojoj gordosti nisu imali nedoumica u svoju pobedu. Tako je izgledalo i svima drugima koji su se vodili pukim brojevima, ne razmišljajući koji je to narod sa druge strane. Sa te druge strane bio je svetosavski narod a za njega, dok god nosi veru u duši kao oružje, sila, brojevi i želja neprijatelja ne važe. Jedan od neprijatelja koji je hteo da iskoristi tešku situaciju srpskog naroda bili su i naši susedi Bugari.

Poznato je bilo bugarsko verolomstvo i brutalnost prema ranjenicima i zarobljenicima u prošlom ratu. Naspram neprijatelja našao se srpski puk sa tri strane u okruženju, te mu je izvesno pretilo ili uništenje ili zarobljavanje. Kao ratnik u trećem uzastopnom ratu, pukovnik Vladimir Tucović, komandant X pešadijskog puka prvog poziva (Šumadijska divizija) odlučio je da pobedi bezizlaz. Duboko verujući u svoju vojsku i duhovnu snagu seljaka-ratnika koje vodi.

Pozvao je komandira čete kapetana Radomira Cvijovića u sumrak hladnog oktobarskog dana. Gledajući ga pravo u oči izdao mu je lakonsko naređenje – „Cvijoviću… Jedan bugarski bataljon prešao je večeras reku Vlasinu. On ima zadatak da nam preseče odstupnicu. Naređujem ti da od svoje čete izdvojiš tri voda, a četvrti neka ti ostane u rezervi. Do sedam sati ujutru moraš pronaći taj bugarski bataljon i prebaciti ga preko Vlasine. Jesi li razumeo?

Da Vas podsetimo:  Englezi - Politika zla

Razumem, gospodine pukovniče, otsečno odgovori kapetan, pa nešto tiše upita — „Ima li gde zapisano da su tri ovako bagljava voda iznurenih vojnika napala ceo jedan bataljon?

Moja tri voda ne broje više od sto trideset ljudi, a treba da napadnu bataljon od hiljadu ili, možda, hiljadu i dvesta Bugara, koji su tek došli iz Trnova, odmorni i spremni za borbu. I još treba da ih potučem i preteram preko nabujale reke“?

Pukovnik ga prodorno pogleda i odgovori — „Bogami, Cvijoviću, tako što do sad nije zapisano, ali noćas ćemo i to zabeležiti, jel` jasno, na izvršenje!

„Gospodine pukovniče dozvolite da se udaljim “ – odgovori kapetan, i krenu natrag na položaj.

Prikupivši vojnike, nakašlja se i reče – „Večeras ćemo otvoreno razgovarati, vojnici moji. Dobio sam jednu tešku zapovest. Kada se ona prevede na naš vojnički jezik, znači ovo: tri voda moje čete noćas će da se tuku i gušaju s Bugarima, jer Deseti puk mora da se spase pre zore. Dakle, ljudi, mi noćas ima da izginemo! Svaki od vas neka ponese fišeklije sa sto pedeset metaka, bombe i ašove. Veze nemamo ni s kim, ni desno ni levo. Idemo u maglu, pa šta nam Bog da. Potrebno je samo da se čvrsto držimo jedan uz drugog“!

Vojnici, ako ima ko među vama pa se toliko uplašio i ne sme da krene, onda neka odmah istupi i kaže: “Ja ne smem!”, poštedeću ga i ostaviti u četvrtom vodu, a na njegovo mesto uzeću drugog, hrabrijeg vojnika.

Iz mraka se potom začu glas koji pita – a Vi gospodine kapetane?-, na šta Cvijović oštro odgovori- „ Ja sam srpski oficir, zar bih ja mogao napustiti svoju četu“!

Posle kratke pripreme, punih fišeklija i sa po tri bombe svako, četa se postroji na komandu oficira, koji umesto da održi pripremni govor, upre pogled u mračno nebo i naredi „Kape skini“, te se krsteći obrati Svemogućem rečima:

„Veliki Oče sviju ljudi, molim Ti se spasi i sačuvaj moje vojnike. Pomozi im u ovoj mračnoj noći i u nevolji. Njihov porod i njihove njive čekaju da se živi vrate. Budi nam milostiv kao što si uvek bio, jer mi nismo ušli u rat da otimamo i pljačkamo tuđe, nego da branimo svoja sela i svoje kuće koje su nam dedovi ostavili. Pokaži nam put pravde i pobede, put slave i časti. Blagosloveno ime Tvoje, Gospode, na vijeki vijekov! Amin!“

Vojnici se prekrstiše, šapćući ime Gospodnje. U tako čudnoj pobožnosti, a kroz noć odjeknu komanda – Pokri s`, zamnom! – i kapetan smelo iskorači u susret sudbini, ulazeći u maglu i studen oktobarske noći koja bije do koske, tražeći grudima svojim Bugare. Iskusni vojnik je ipak uspeo da namami bahate agresore u vešto postavljenu zasedu. Bugarski bataljon je pre zore bio uništen. Preko 200 zarobljenih i 150 mrtvih, a ostatak Bugara se razbežao posle prelaska Vlasine.

Da Vas podsetimo:  Epidemija i mentalno zdravlje – koliko smo se promenili

Posle krvavog boja, kapetan Cvijović naredio je da se mrtvi sahrane, dok se vojnici X puka organizovano izvlače na nove položaje.

Iznad zajedničke rake Srbi postaviše krst, te ispališe počasni plotun za izginule bugarske vojnike i njihovog komandanta, u čijoj torbi nađoše dnevnik u kom je zapisao da se vojnici bune što idu u rat, protiv Srba! Ovim svojim delom, neumrli junaci još jednom nas potsećaju da neće ostati ništa od nas, osim naših dela i naše časti.

(Priču o ovom časnom podvigu od zaborava sačuvao novinar Darko Nikolić)[i]

Iza njih, u amanet su nam ostali i čast i čojstvo. Na potomcima je da ih i oni svojim delima zasluže, ne dozvoljavajući da se neumrli preci postide gledajući nas odozgo. Izdani smo od mnogih, nažalost i od svog vođstva, napušteni i ostavljeni na vetrometini branika pravde. To sigurno ne zvuči ohrabrujuće ali u sebi nikad ne smemo da ubijemo onu veru koju je imao kapetan Radomir Cvijović. Njegov zadatak je podjednako izgledao bezizlazan kao i naš. Da li ćemo na kraju odneti pobedu zavisiće od toga da li će nam i vera biti podjednako jaka kao i njegova.

Onda kada Srbin odluči da se bori, onda kada ne razmišlja o posledicama već o ispravnosti svog puta, otvaraju mu se uvek vrata slobode i slave. Istorija nas je tome toliko puta naučila, naši stari nebrojeno puta pokazali put – otkud onda nama danas prava da u to sumnjamo? Ne smemo dozvoliti da nas neverstvo i izdaja pojedinaca koji nas zbog svog kukavičluka ubeđuju u suprotno povedu stranputicom. Onda kada smo iskreno verovali u svoje snove oni su postajali stvarnost. Onda kada smo svoje grudi bez razmišljanja stavljali i pred koplja i handžare zla, nismo nestajali već uvek kao ptica feniks se nanovo iz pepela uzdizali. Vreme je da ponovo stresemo pepeo zapadnog zla sa sebe i vinemo se u visine i slobodu koju zaslužujemo.

RANjENIK

„Handžar i koplje grudi su moje
Proboli evo, – krvce je tek,
Ruka mi klonu, snaga mi panu,
Još samo što mi postoji jek…

Spušta se sunce za gore čarne,
Već skriva topli sa neba sjaj…
Još samo malo, pa noćca crna.
Tu će mi doći mog žića kraj…

Sklopiću oči, ukočen stati,
Za sve se rastat’ od roda mog…
Ne plači, mati, ne plači, sestro,
Ko s’ za dom bori, tog voli Bog!

Da Vas podsetimo:  Da sam muško samo jedan dan

Ja padoh, evo, al’ slava stoji:
Za rod sam dao život i sv’jet…
Od moje miš’ce, od mača ljutog,
Mnogi je pao dušmanin klet!

Slavno je, slavno ginut’ za narod,
Širit’ mu staze kuda će poć’,
I palit’ zublju, nek vida daje –
Kroz gustu tamu, golemu noć!

Oj, srpska zemljo, koljevko mila,
Već neću mlađan gledat’ te ja…
Gasi se luča sunašca moga,
Što nekad tako predivno sja…

Ali ću mirno ispustit’ dušu,
Bio sam borac, trudbenik tvoj!
Gusle će mene vječito slavit’
K’o svakog – ko je Milošev soj!“

To reče sveti ranjenik mladi
A srce stanu – umuknu glas. –
I noć se spusti, mrtvom junaku
Na polju vjetar leluja vlas.

(Aleksa Šantić, 1887)

Ne možemo postići uspeh, nemoguće je sačuvati Otadžbinu dok god mislimo da je sloboda ono što će nam neko pokloniti ili prividno podeliti sa nama. Moramo znati da se uspesi i sloboda ostvaruju samo onda kada sami pronađemo ili prepoznamo svoj put. Tada su sreća i blagostanje njegov sastavni deo. Ne verujemo valjda da nas ruke tuđinaca mogu milovati kao ruke majke? Svaki pravi svetosavac zna da je njegova majka Otadžbina i da bez njenog zagrljaja nikad neće pronaći iskreno smirenje i sreću.

Upravo zato je svaki pravi Srbin spreman da svoje grudi uvek isturi i na handžar i na koplje. Nema u časnom srcu i čojstvom ispunjenoj duši straha ni od kakvog oružja kojim mu zapad preti. Jedini strah koji iskrena pravoslavna duša može da oseti jeste da nije dostojna svojih predaka. I onda kada nedoumica zbog situacije koja izgleda bezizlazno uspe da zbuni, u svetosavcu se budi krv predaka. Tada venama prostruji ista ona energija koja je vodila i Dušana Silnog, cara Lazara, Obilića, Nemanjiće, Sinđelića… Tada venama teče upravo ona energija koja nas čini nepobedivim.

Ne treba nikad da stajemo, da dozvolimo onim prirodnim ali toliko puta pobeđenim strahovima da nas sputavaju. Ne smemo da zaboravimo čiji smo potomci, da nemamo prava da im kaljamo obraz. Samo onda kada svoju veru, čast i čojstvo stavimo u službu Otadžbine možemo biti sigurni da nećemo pogrešiti. Samo tada možemo živeti sigurni da će se i naša deca ponositi svojim očevima.

Vekovima se trude da u nama ubiju nadu, da nam oduzmu želju za životom. Nisu Srbi opstali zato što su imali sreće ili zato što je zapad želeo da opstanemo. Svetosavci su preživeli zato što nisu gubili veru, zato što nikad nisu odustali od čojstva i časti. Danas su pred nas postavili nove, po njima nepremostive prepreke i čekaju naš kraj. Pokažimo im ponovo svoju snagu, svoju odlučnost i čvrstinu. Raspršimo im ponovo svaku nadu da nam mogu oduzeti veru, čast, čojstvo i slobodu.

Nenad Blagojević

FSK

[i] https://www.facebook.com/notes/%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B/%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D1%88%D0%B8-%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D0%BE%D0%B4-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B8-%D0%BC%D0%B8-%D0%BD%D0%BE%D1%9B%D0%B0%D1%81-%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE/1077011609049468

slika http://www.magacinportal.org/2013/05/14/simbolicno-znacenje-drevnih-srpskih-simbola/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime