Čast otadžbine srpske – skoro ceo vek na ispitu

0
639

Poznati primeri posleratnih sudbina heroine Milunke Savić i Vojvode Živojina Mišića i slične ili daleko teže ali malo poznate sudbine savremenih srpskih heroja iz ratova devedesetih godina, podstiču nas na razmišljanje kada će na javnu scenu stupiti odgovorna i patriotska vlast koja će poštovati učinak i značaj njihovih dela, i dati odgovarajući tretman svojim najvećim ratnim junacima…

BAN_3887-700x467Članak o srpskoj heroini Milunki Savić[i] – najodlikovanijoj ženi-ratniku u Velikom ratu pred čijim bi pominjanjem imena – te žene gorostasnog junaka a skromne i blage srpske majke – trebali svi da ustanemo, podstakao me je, po ko zna koji put, da se zapitam kakav smo to mi narod. Zbog čega? Zato, jer se bliži već skoro pun vek neprekidnog sramnog odnosa srpskih vlasti ka njenim najboljim kćerima i najboljim sinovima poput vojvoda Živojina Mišića [ii],Petra Bojovića i drugih junaka nekada, ili prema srpskim borcima i komandantima iz ratova devedestih danas, koji su se svi, u različitim sudbonosnim trenucima, na junački način, borili za spas i čast svoje otadžbine.

Najveći srpski heroji Velikoga rata, stradalnici albanske golgote, najhrabriji Solunci, bez obzira na čin (od desetina hiljada običnih redova do slavnih srpskih Vojvoda), čim se stišao odjek Velikoga rata i uz dodeljenu zemlju s njom i kolonizacije stanovništva, kada ratni komandanti i njihovi junaci iz jedinica više nisu trebali da spasavaju ranjenu i od spoljnog neprijatelja izmučenu Srbiju, polako ali sigurno uklonjeni su iz javnog života. Posleratni saborci slavnih srpskih vojvoda, generala i oficira, izolovani od bilo kakvih važnih funkcija, ostavljeni su i zaboravljeni da sami i u krugu svojih porodica vidaju ratne rane, koje su, onima koji su uspeli da požive, vremenom i zarasle, za razliku od rana u srcu i duši koje su nastavile da krvare zbog odnosa majke Srbije za koju su se borili, a koja ih je protokom vremena ne samo ostavila i zaboravila, već, i, umanjujući značaj njihovog dela, počela pogrdno da naziva „Solunašima”.

Pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis, još jedan od slavnih komandanata nad kojim se otadžbina najstrašnije ogrešila

Po završetku II Svetskog rata, srpske junake, uglavnom monarhističke srpske provijencije, nova komunistička vlast na krilima pobede je sve koje nisu pobegli i emigrirali ili pobila ili zatvorila, dakle većinom one iz kraljevske vojske ali i komunističke heroje koji su kroz strahote rata na delu prepoznali i doživeli ”bratske” neprijatelje i pored proklamovanog ”bratstva i jedinstva” nazvali ustaške, muslimanske i balističke zločine, pravim imenom. Nekadašnji borci komunisti – koji su nakon rata imali suviše jak nacionalni ”srpski predznak” i karakter a posebno od rezolucije Inforbiroa i ”ruski beleg”, prošli su još gore od heroja Velikoga rata, završavajući po Golom otoku i drugim ideološkim kazamatima, obeleženi kao Veliki Srbi tj. mali Rusi, ili srpski nacionalisti, uključujući čak i decu boraca od mnogih junaka (svakako ne mislim na decu izdajnika ili ratnih zločinaca) većinom potomke boraca ravnogorskog pokreta, koji se decenijama posle 45-te, kao nepodobni, nisu mogli u državnim službama zaposliti.

Kada se devedesetih bauk rata nadvio i potom raplamsao od strane istih onih kako spoljnih tako i unutrašnjih neprijatelja, i iz istih onih pravaca od kojih smo se u Velikom i II Svetskom ratu, uspešno ali uz ogromnu cenu odbranili – rata usmerenog po ko zna koji put protiv i na teret srpskog naroda – pokazala se na delu ona dugo potiskivana i skrivana istina, koju su s mukom hrabre srpske patriote i prozivani srpski nacionalisti od zaborava istorije sačuvali.

Gotovo preko noći zakleti komunisti doživeli su svojevrsnu katarzu postajući nacionalisti tako što su kroz ”marksističku internacionalu ujedinjene braće” odjednom jasno ugledali genocidne namere povampirenog ustaštva i handžarsko-vahabitskog naleta ”mladih muslimana, koji su u međuvremenu dovoljno porasli da ponesu u srce Evrope neoislamističke ideje Otomanske imperije sa aktuelnom željom da na krilima ISIS-a na kraju stignu tamo gde je 1683. zaustavljen Sulejman. Opet su u ratovima devedesetih u Hrvatskoj i posebno u BiH najveći teret poneli potomci onih istih Solunaca i junaka otadžbinskog rata, koji su mnogo puta uz komandu ”za mnom” herojskom borbom i hrabrim delima poput vodnika Grujovića[iii], majora Tepića[iv], generala Mladića i njegovih komandanata i vojnika koji su junačkim delima po ugledu na majora Gavrilovića[v] ušli u slavnu istoriju vanvremenskih srpskih Leonida, o kojima se još uvek nedovoljno piše i o kojima će se tek u vremenu koje je pred nama pisati kao o srpskim Sinđelićima s kraja 20-og veka.

Da Vas podsetimo:  Milion evra iz budžeta firmi koja je kupila Želvoz

Još nije ni izvetrio miris baruta na Balkanu i osušilo se mastilo sa Dejtonskih parafa a već je raznim birokratskim zavrzlamama uz pomoć nove ”demokratske” vlasti, haških ”delitelja pravde” i stranih službi, raznim spletkama, lažnim ucenama, pritiscima i drugim potezima prvo uklonjen kompletan kadar legendarnih komandanta slavne srpske vojske i policije koji su stvorili Republiku Srpsku, i poslat na put između prevremene penzije i privremenog ali dugotrajnog ”pritvora” u Sheveningen. Potom je raspuštanje moćne vojske i pretapanje njene ogromne vojne tehnike u pećima železara bila samo tehnička realnost i još jedna od tzv. nadležnosti kojom je poratna Republika Srpska mazohistički slabila sebe a jačala BiH.

Herojima rata 1999., braniocima Košara i učesnicima drugih slavnih bitaka širom Kosova i Metohije, među njima i pripadnika – poslužioca PVO sistema koji su obarali i ”nevidljive” i vidljive NATO aparate, ili pilota koji su uzletali u nebo na svojim lovcima neispravnih radara znajući da idu u zaveteni lazarevski susret sa nebeskim visinama protiv nekoliko stotina puta veće vojne sile u nemogućoj borbi za zemaljsku pobedu. Iako na kraju srušeni i oboreni, dobili su oni pobedu koja se za života samo retkima i retko hrabrima pruža, da učine svoja herojska dela besmrtnim, što će njihova imena zadržati na najvišim visinama one božanske i patriotske Srbije.

Ubrazvajući tehnološkim promenama i samu istoriju i širenje laži i zaborava, petokotobarske promene dovele su na krilima DOS-a drugosrbijance i drugu Srbiju da nastave sramnu tradiciju uklanjanja najvećih srpskih junaka iz javnog života i kolektivne svesti srpskog naroda sa širokim spektrom modernih tehnika za sprovođenje svojih neslavnih dela – od pomenutog slanja u Hag i evropske kazamate, ili srpske zatvore preko ”efikasnog” domaćeg suda za ratne zločine koji po srazmeri gonjenih i osuđenih Srba naspram drugih učesnika rata nije daleko od ”starijeg brata” u Hagu ili antisrpskog suda u Sarajevu, sve do ugrožavanja civilnih prava skoro svih ratnih komandanata, komandira i onih nacionalno opredeljenih i uspešnih boraca – junaka ovog poslednjeg rata (ali na žalost verovatno ne i zadnjeg protiv našeg naroda) da su po istom ”programu” vlasti i stranih savetnika, skrajnuti sa toka istorije, a mnogi i sa životnog puta.

Tako smo verovatno postali jedinstven narod u svetu da su mnoge porodice sa nekoliko ratnih generacija dokazanih junaka i boraca ”od prađeda do unuka”, prošle tretman vlasti na isti način. Ako su bivši ponosni ratnici imali ponekad snage da otvoreno progovore o svojoj muci i nepravdi na primeru kako otadžbina – voljena majka postaje zla maćeha – mogli su samo tužno da zaključe da su i oni podelili sudbinu solunskih prađedova i da se ponadaju da bar njihovi unuci neće tako proći, jer će se konačno nešto promeniti u državi, kad je ČAST OTADŽBINE u pitanju. ČAST da junaci svoju zemnju kao majku i maticu uvek do kraja i bez pogovora brane, ali i obavezu OTADŽBINE da svoje najhrabrije sinove koji su za nju krvarili potom čuva i štiti, i obezbedi im zasluženi status i dostojne uslove kako bi i ona svoju čast sačuvala, a borci svoju obavezu odbrane otadžbine s ponosom i u miru nastavili.

Gde su i kakve su sadašnje srpske vlasti prema svojim herojima bez obzira na zemlju u kome sad već dobro rascepkani srpski narod živi, odnosno preživljava? Na žalost, na istom onom mestu u odnosu na sve borce otadžbinskih ratova gde i prethodni vlastodršci, a čini mi se u još pogubnijem i perfidnijem odnosu prema srpskim herojima i ratnim komandantima.

Satus boraca u boračkoj organizaciji Republike Srpske ali ništa manje Srbije i Crne Gore u kojima se učesnici rata skoro ni ne vode kao dobrovoljci i borci (kao da je i dalje sramota te dve države srpskog naroda da kažu da su njihovi rezervisti bili u ratu ili da se narod dobrovoljno odazvao i uzeo puške u ruke da spreči ponovno klanje), je u najmanju ruku katastrofalan. Krajnje tužna ali istinita činjenica je da je većina boraca – od kojih su mnogi ratni vojni invalidi i među njima mnogi istinski junaci (uključujući čuvene ratne komandante) – bukvalno jedna od najugroženijih socijalnih kategorija.

Da Vas podsetimo:  Kragujevcu sledi dalja marginalizacija sa istim gradonačelnikom?

Da nije tužno bilo bi apsurdno smešno, vojnik i čuvar države koju je isti i stvorio i odbranio i za nju život ili deo tela a svakako deo života dao, je ekonomski toliko ugrožen da nije u stanju da živi život dostojan čoveka! Srpski borac u svojoj odbrani bez pomoći države za koju se borio ako već nije neopravdano optužen, gonjen, uhapšen ili osuđen i već ne izdržava kaznu u nekom evropskom, sarajevskom, hrvatskom ili srpskom zatvoru, onda je sigurno preveremeno penzionisan i sklonjen iz vojske ili civilnih struktura, po nalogu NATO partnera, i raznih ”deliveri junit-a”.

Nad našim narodom se opet nadvijaju crni oblaci, ali ne daju se i ne mire sa nametnutom sudbinom i dalje ponosni naši junaci iz prethodnih ratova, iako već poprilično stari, sedih glava i ostarelih kostiju, uz manji deo onih među njima, u poznim srednjim godinama. Očigledno i dalje po principu ”kuvane žabe” strani faktor raznim EU, IPAP i SOFA sporazumima treba toliko polako da nas vodi i zadrži na EU-NATO putu – dok svi bivši ratni komandanti i njihovi viđeniji borci spremni na odbranu otadžbine ne poumiru ili uzmu staračke štapove u ruke, odnosno nestanu kao kategorija stanovništva. Možda računaju da posle njih neće biti više niko spreman da uspešno brani državu od neprijatelja, ili možda povede narodne mase u borbu protiv ulaska zemlje u NATO brod zvani EU-Titanik.

Neopravdano optuženi Kapetan Dragan je ipak izručen i ostavljen neprijateljima na milost i nemilost poput mnogih boraca i oficira u ratu u Hrvatskoj i BiH

Inat srpski a delom i luda hrabrost je čudna pojava na kojoj su do sada padale sve realne analitičke procene preozbiljnih i ”svemoćnih” zapadnih obaveštajnih aparata, kojima srpski neprijatelji već vekovima izučavaju naš narod, i koji ne veruju da još nismo do kraja porobljeni, da ”ratničke sede glave” mogu sve da istrpe i prežive, čak i da se ujedine i dignu svoj glas koji će narod i čuti, i poštovati, i pravilno razumeti. A taj glas kaže: Dosta je! Zemlja je ugrožena! Ne igrajte se sa srpskim narodom i srpskom istorijom! Ne vodite srpski brod tamo gde mu nije mesto u ralje neprijatelja i vekovnih naši dželata!” Ne predavajte okupatorima srpsku zemlju natpoljenu krvlju onih koji su nju borili! Ovo smutno vreme stare kosti i intuicija svakog pravog borca i ratnika dobro prepoznaje – to je zvižduk vetra iz daljine koji u proleće donosi onu naglu hladnoću koja ledi žile – taj žvižduk je zov otadžbine kada se glave ponovo okreću ka Istoku i zbog sunca koje tamo izlazi da ugreje stare junake, i zbog nepogrešivog osećaja našeg naroda da prepozna s koje strane su naši saveznici, sa koje strane mu nikad nije pretila opasnost za biološki opstanak i ko će nam pomoći u našoj odbrani, naravno, ako sami odlučimo da uradimo nešto i odbranimo se ne čekajući saveznike.

Stariji i mlađi bivši borci, u ovim smutnim vremenima boreći se ovaj put za elementarnu egizistenciju, sluđeni medijskim manipulacijama raznih javnih i privatnih servisa i uplašeni novim političkim podelama u srpskom narodu, obraćaju se i stavljaju na raspolaganje onima kojima najviše veruju – svojim ratnim komandantima – koji bez obzira što su u godinama, bez novca, oružja i položaja, i dalje imaju ono što svi ”drugosrbijanci” i svi pripadnici vlasti (čast vidljivim izuzecima) nemaju, niti su ikad imali, a to je nepoljuljani integritet, autoritet, natčovečanska hrabrost i odanost svom ratnom drugu i svojoj državi.

Vetrovi koji nam donose nemir opet će u slučaju neposredne ratne opasnosti naterati plašljive i nesposobne vlastodršce da se obrate svom narodu, među kojim su i njegovi bivši borci i komandanti, kao i glavnim polugama kojima se svaka država na svetu u slučaju rata i napada brani – vojsci, policiji i službama bezbednosti. Bezbednosni aparat sistemski uništavan decenijama, sledeći pogubnu politku vlasti, ni danas (i pored najavljenih nabavki sredstava i opreme što je za pohvalu) ne sme značajnije ojačati uz pomoć nekog nama naklonjenog saveznika ili bratske Rusije, koja nam, svedoci smo, i u ovim teškim vremenima – kao pred Veliki rat kada je bila i sama u opasnosti – pruža bratsku ruku spasa, i time ugrožava sebe, ne ostavljajući nas same neprijatelju.

Da Vas podsetimo:  Kažu da smo “balkanski tigar: 1,8 miliona ljudi živi u riziku od siromaštva...

Državni bezbednosni aparat više nema u svojim redovima onaj ratni kadar sa iskustvom, ni komandni ni vojnički, koji je ipak jedan od najvažnijih faktora uz koje se dobija rat, i koji zna da odnese prevagu nad matematičkim kalkulacijama o snazi oružja i brojčanom stanju neprijatelja, koji, videli smo mnogo puta u našoj daljoj i bližoj istoriji, više nije tako superioran, kad je čast i odlučna odbrana naše otadžbine u pitanju. I upravo zato, većina tih junaka, boraca i ratnih komandanata, iako nemaju uslove za život dostojan čoveka, ne čekaju poziv uplašene i neodlučne vlasti, prelazeći preko sramnog odnosa države prema njima, ponovo se okupljaju stvarajući nepolitički već državotvorni patriotski front, predstavljajući ono najbolje što ova zemlja ima, kako bi ponovo bili spremni, ako zatreba, da brane narod, državu i ČAST OTADŽBINE.

Počeo sam tekst o dugotrajnom sramnom odnosu države i srpskih vlasti prema nekadašnjim herojima poput Milunke i Živojina, ili vojvode Bojovića [vi], ili prema sadašnjim ratnim herojima (od Mladićevih komandanata, oficira i boraca Republike Srpske, preko oficira i boraca generala Lazarevića – učesnika rata na KiM, do Kapetana Dragana i drugih boraca u Krajinama u odbrani srpskog naroda od na žalost uspele politike etničkog čišćenja nove nezavisne države Hrvatske). Zbog toga želim da tekst završim verujući da će se ovakva politika vlasti koja u kontinuitetu traje već skoro čitav vek i koja je na kraju ista u odnosu prema svojim herojima nakon svakog rata (a bilo ih je na žalost mnogo) konačno promeniti. Želim da verujem da će se u javnom mnjenju konačno formirati čvrst stav koji će omogućiti da se ovakav tretman države prema svojim najboljim sinovima više nikad ne ponovi, i da odnos dostojan poštovanja prema časnim borcima i oficirima postane obaveza u svesti i životu svih budućih generacija.

Geopolitika, politika i na kraju srpska istorijska praksa pokazali su da mi kao narod, ne želeći da dođe do rata, moramo imati jaku ekonomiju, jaku vojsku, policiju i službe bezbednosti, ali i jake saveznike da bi bili u stanju da živimo u miru kao da će on trajati 1000 godina, ali istovremeno biti spremni za rat kao da će početi sutra, što predstavlja najbolji faktor odvraćanja naših vekovnih neprijatelja. Svakako je jedan od prvih koraka na tom putu poštovanje i davanje odgovarajućeg statusa bivšim borcima i oficirima, ali i stvaranje posebnih ekonomskih uslova za rad i život svim aktivnim pripadnicima vojske, policije i organa bezbednosti.

U borbi za istinom i odbacivanjem nametnute srpske kolektivne krivice neophodno je stalno podsećanje i snažno medijsko obležavanje i promovisanje istorijskih događaja o stradanjima našeg naroda i o pobedama srpske vojske u silnim bitkama za slobodu (jer drugih kod Srba nije ni bilo). Poštovanje vrednosti, tradicije i dela naših ratnih predaka i njihovih živih savremenika, uz snažno nekalkulisano jačanje celokupnog sistema bezbednosti, može i mora da pripremi mlade za odbranu otadžbine u slučaju da do takve potrebe dođe. Vremenom, (koga na žalost nemamo previše) raspoznavanje pravih u odnosu na nametnute vrednosti, dođi će i do podizanja kolektivne svesti da se u budućnosti biraju samo oni dostojni sebe, svojih predaka, i slavnih savremenika koji slede srpske nacionalne interese, što će pomoći narodu da sve vlastodršce koji se drugačije ponašaju, brzo pošalje na smetlište istorije.

Otadžbina je ponovo ozbiljno ugrožena i zato treba poručiti narodu a pre svega njegovim borcima, junacima a posebno njihovim slavnim ratnim komandantima – u slučaju, da, ne daj Bože, dođe do neželjenog i nametutog sukoba ili rata, i ponovne potrebe države za angažovanjem iskusnog ratnog kadra, (bez koga se teško neravnopravni i nametnuti rat može dobiti) da sledeći put, na krilima pobede i osvojene slobode ne ponove stare greške, već da među sobom izaberu najčvršće, najmudrije i najhrabrije, i formiraju takvu vlast i ”čuvare otadžbine i poretka” koji će generacijama biti u stanju da štite i čuvaju sve države srpskog naroda, i budu stalni ”korektivni faktor” koji više nikada neće dozvoliti da na čelo države dođu oni koji će se na neprimeren način odnositi prema nacionalnim vrednostima i interesima, i svojim junacima koju su tu istu državu i branili i stvarali.

Jovan Šipovac

www.fsksrb.ru

___________

[i] www.pravda.rs/2015/11/22/zaboravljena-heroina-novi-detalji-iz-zivota-milunke-savic/

[ii] www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:501712-Praunuka-Zivojina-Misica-otvara-stranice-porodicnog-albuma

[iii] www.naslovi.net/2015-05-23/vesti-online/covek-od-koga-je-drhtala-slovenija-odbranio-vojno-skladiste-i-cast/14741377

[iv] www.spc.rs/sr/setshanje_na_majora_milana_tepitsha

[v] www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:321729-Ponizeno-srce-majora-Gavrilovica

[vi] sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%91%D0%BE%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

slika http://www.mod.gov.rs/cir/8151/osvecene-vojne-zastave-8151

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime