ČAVOŠKI: Pošteni ljudi su uvereni da je „Beograd na vodi“ besramna prevara

U sklopu postojanog i sistematskog obmanjivanja naivne i neodgovorne javnosti, Vlada Aleksandra Vučića je odlučno tvrdila da za projekat „Beograd na vodi“ treba doneti poseban Lex Specialis, kojim će se utvrditi posebni uslovi za eksproprijaciju privatne imovine od onih već utvrđenih važećim Zakonom o eksproprijaciji.

Kosta Čavoški

Pri tom je rečeno da će u taj projekat nekakav parajlija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji kao da ne zna šta će sa velikim parama, uložiti čak tri milijarde dolara, što će otvoriti veliki broj novih radnih mesta i silno unaprediti srpsku privredu.

Dana 10. aprila 2015. godine po hitnom postupku Narodna skupština je donela taj navodni Lex Specialis pod nazivom Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinskih dozvola radi realizacije projekta „Beograd na vodi“. Iako je za ovaj akt upotrebljen izraz zakon koji jedino može biti opšti pravni akt, uvidom u njegovu sadržinu lako će se utvrditi da je to pojedinačni upravni akt donet u formi zakona, za koji se u teoriji koristi izraz Lex individualis.

Već u prvom članu se izričito kaže da se ovim Zakonom „uređuje utvrđivanje javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi realizacije projekta ,Beograd na vodi’, kao projekta od posebnog značaja za Republiku Srbiju i Grad Beograd“… A to samo znači da će se ovaj Zakon jednokratno primeniti na tačno određen pojedinačni slučaj.

U neslavnoj istoriji jugoslovenske i srpske ustavnosti to, međutim, nije jedini Lex Individualis.

Još 1963. godine Ustavom SFRJ utvrđeno je da niko ne može više od dva puta biti uzastopno biran za isti javni položaj, uključujući i Predsednika Republike, da bi se članom 220. stavom 2. utvrdio sledeći pojedinačni izuzetak: „Za izbor na položaj Predsednika Republike nema ograničenja za Josipa Broza Tita“.

To je bio samo početak zloupotrebe forme ustava za donošenje pojedinačnog akta kojim se Josipu Brozu Titu davalo ekskluzivno pravo da bude do mile volje biran za Predsednika Republike bez ikakvih ograničenja. Godine 1974. Ustavom SFRJ uspostavljeno je Predsedništvo koje će, pored ostalog, biti i kolegijalni poglavar savezne države. A potom je članom 333. bilo utvrđeno da jedino Josip Broz Tito može biti izabran za predsednika Republike bez ograničenja trajanja mandata, tj. doživotno. To je takođe bio pojedinačni akt u formi Ustava.

Sledeći primer takvog Lex Individualisa bio je takozvani Lex Specialis kojim je, navodno, rešen spor koji je nastao posle drugog kruga opštinskih izbora 17. novembra 1996. godine. Kako su rezultati ovih izbora bestidno falsifikovani u korist vladajuće stranke, donet je poseban zakon kojim su proglašeni konačni rezultati dela lokalnih izbora prema nalazu Gonzalesove komisije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Pravnu prirodu ovog „zakona“ možda najbolje izražava njegov član 1. kojim su privremeni rezultati izbora u tri najveća grada i još 19 opština proglašeni konačnim. Sasvim je, dakle, očigledno da je to bio pojedinačni akt u formi zakona za jednokratnu upotrebu.

Lex Individualis o „Beogradu na vodi“ je, međutim, izuzetan u odnosu na prethodne pojedinačne akte u formi ustava odnosno zakona. NJegova svrha je zaobilaženje a time i kršenje ustavne odredbe (član 58. stav 2. Ustava Republike Srbije) po kojoj se privatna svojina može oduzeti i ograničiti samo u javnom interesu.

A javni interes je oduzimanje privatne svojine zarad neke javne svrhe: izgradnje škole, bolnice, kasarne, mosta i puta koji će svima biti dostupni. U slučaju „Beograda na vodi“ privatna svojina fizičkih i pravnih lica neće se oduzimati zarad takve javne svrhe, nego da bi se predala u vlasništvo privatne korporacije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koja će izgraditi stambene i poslovne zgrade, da bi ih potom prodavala privatnim fizičkim i pravnim licima. To će, dakle, biti potpuno zatvoren krug u kojem neće biti ničega javnog: privatna svojina će se oduzimati u privatnom interesu, podignute zgrade biće privatna svojina, a njihov stambeni i poslovni prostor prodavaće se privatnim licima. Čak i ako neko obdanište ili škola budu podignuti u tom kraju, nije isključeno da će i oni biti privatni. Sve u svemu, „Beograd na vodi“ je trijumf privatnog interesa nad javnim, i to ne domaćeg nego stranog privatnog interesa.

Pa da vidimo kako je ovim „Zakonom“ sve to izvedeno! Po važećem Zakonu o eksproprijaciji javni interes u slučaju oduzimanja privatne svojine utvrđuje opštinski organ vlasti, s tim da je obezbeđena dvostepenost u upravnom postupku i potom mogućnost obraćanja sudu. Svega toga nema u ovom „Zakonu“ o „Beogradu na vodi“.

U tom „Zakonu“ nema takvih suvišnih formalnosti, nego s njime samim (član 2) neopozivo „utvrđuje javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti u cilju privođenja zemljišta nameni radi izgradnje poslovno-stambenog kompleksa ,Beograd na vodi’, sa pratećom infrastrukturom“. To samo znači da se više neće utvrđivati javni interes za oduzimanje svake parcele ponaosob, pošto je on samim Zakonom za ceo projekat „Beograd na vodi“ već utvrđen.

Da ne bi baš ispalo da oduzeta privatna nepokretnost neposredno prelazi u ruke privatnika i njegove korporacije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, srpski zakonodavac poslužio se jednom smicalicom. Članom 5 utvrđeno je da se Republika Srbija i Grad Beograd korisnici ove eksproprijacije, što znači da će oni privremeno i veoma kratko biti vlasnici oduzete nepokretnosti, da bi ih istog trenutka dali na korišćenje (praktično u vlasništvo) pomenutom parajliji iz Emirata.

Uz to se zakonodavac veoma pobrinuo da ubrza postupak eksproprijacije, pa je nadležni organ dužan da, posle prijema izjašnjenja vlasnika, u roku od samo osam dana donese rešenje o oduzimanju nepokretnosti (član 10. stav 7.), dok su za procesne radnje tokom samog postupka određeni rokovi od tri dana. Ukoliko, pak, u tom roku nadležni organ ne donese rešenje, po prijemu žalbe zbog „ćutanja administracije“ Ministarstvo finansija je dužno da donese drugostepeno rešenje u roku od osam dana (član 11. stav 3.).

Takva brzina (da ne kažemo smandrljavanje) je naravno sasvim opravdana. Jer, dok domaći građani i pravna lica imaju vremena na pretek, pa mogu da čekaju mesecima i godinama dok se uprava ne umilostivi, bogatim parajlijama, naročito strancima, vreme je novac. Ukoliko bi dugo čekali, mogli bi izgubiti strpljenje i otići u Austriju da izgrade „Beč na vodi“.

Da bi se što više izašlo u susret nestrpljivom stranom investitoru, eksproprisana nepokretnost može mu se odlukom Ministarstva za finansije predati i pre pravosnažnosti odluke o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 13). I to je više nego opravdano, jer dok se domaćem vlasniku lišenom svojine nigde ne žuri niti su mu pare odmah potrebne, strani investitor gori od želje da svoj veliki novac odmah uloži u ugradnju i time zaposli stotine naših sugrađana koji više ne mogu da čekaju.

Aleksandra Vučića nije nimalo zabrinula neustavnost Zakona o „Beogradu na vodi“, pošto on o ustavnosti već odavno ne vodi računa kada sa čelnicima samozvane države kosmetskih Arbanasa zaključuje u Briselu protivustavne sporazume. Ali ga je moralo zabrinuti saznanje da taj parajlija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata neće uložiti tri milijarde nego samo trista miliona dolara, što je deset puta manje. Vučić to, međutim, nije primetio, pošto je zaboravio kako se deli.

Pošteni ljudi će verovatno zaključiti da je posredi besramna prevara. Aleksandar Vučić ne pripada tom soju ljudi.

Nije nam naravno poznato da li su naši zvaničnici, koji su sve to uglavili s parajlijom iz Emirata, išta primili na ruke, ali se bar nadamo da će im on, u znak zahvalnosti, usred „Beograd na vodi“ podići spomenik.

Kosta Čavoški

dss.rs