Haški sud je poslednji put presudio u sadašnjem obliku. U izvesnom, poetskom smislu, ova presuda zaokružila je rad suda i moralno ga usmrtila.
Osnovan sa velikim nadama i namerama, u jednom svetu koji se činio zaokružen i spreman za „kraj istorije“ postao je ubrzo ono što su želeli najgori i najneiskreniji među njegovim osnivačima: oruđe nekoliko zapadnih sila sa jednokratnom upotrebom. Jugoslovenskenarode nije pomirio. Pravdu nije doneo. Oštećeni se žale na činjenicu da su osuđene stotine a poginulo više od stotinu hilјada lјudi. Haška pravda, uostalom nije donela ono što su ranije donosile pobede u ratu – osvetu, plen i uništenje poraženih. Ako je neko pobedio u jugoslovenskim građanskim ratovima, to su onda bile SAD i saveznici. Koliko god nepravedne prema srpskom narodu, vođe SAD ne sanjaju drvo sa sablјama umesto lišća, niti hodžu kako peva sa Ajfelovog tornja – snove mnogih, od bega Osmana do Alije Izetbegovića. Ne priviđa im se ni zemlјa „čista kao u Zvonimirovo vrijeme“ niti pevaju „gradiškim mesarima“. Ne kunu se u mirolјubive namere u prošlosti, a kliču nekakvim nacističkim slugama koje „Drinu vodu pregaziše i Srbiju popališe“… Haške sudije trebalo je, očigledno je to danas, da uspostave nekakvu ravnotežu, sličnu razmeri naoružanja armija SR Jugoslavije, R. Hrvatske, Muslimansko-hrvatske Federacije i Republike Srpske. Trebalo je vremena, ali su to i učinili. Valјalo je i da naprave presedan sa međunarodnim suđenjima šefovima „otpadničkih“ država.
Da li su u Vašingtonu danas zadovolјni? Možda bi i bili da se pred jednim ovakvim sudom do danas našao i Putin ili makar ajatolah Hamnei. Vreme se promenilo. SAD su izgubile mnoge ratove, među njima i neke u kojima nisu učestvovale. Kraj rada Haškog suda zato dolazi kao dvadesetogodišnjica mature nekome ko je kratko vreme ranije izgubio posao i propio se… Kao podsećanje na činjenicu da je mogao poći drugačijim i bolјim putem.
Haške sudije osudile su šestoricu političara i generala bosanskih Hrvata na više od jednog stoleća robije. Za ove lјude koji su već proveli godine u zatvoru, ova presuda nije mogla značiti mnogo u smislu odsluženja kazne. Recimo, general Slobodan Pralјak proveo je u pritvoru trinaest godina. Prema pravilima tribunala mogao je izaći na slobodu posle dve trećine kazne provedene u pritvorskoj jedninici – dakle već tokom sledeće godine. Ipak, Pralјak je posle izricanja konačne presude rekao sudijama da nije zločinac i da odbacuje njihovu presudu. Teatralno, ali smelo i sa velikom dozom dostojanstva i tragike u gestu, Pralјak je potom podigao nekakvu posudicu i popio otrov. Uskoro je umro.
Pralјakova smrt zasenila je izrečenu presudu. Kao i svaki teški, bratoubilački,građanski rat i ovaj ima samo žrtve. One koje su zaboravlјene, pa makar sud u službi imperije čiji zločinci u jugoslovenskim ratovima nikada neće biti kažnjeni, i izrekao presudu onima koji su ih ubili ili mrcvarili. Ali i jednog generala čiji su vojnici ubijali civile i mučili zatvorenike koji su skapavali od batina, vrućine i žedni pili sopstveni urin… Pralјaka, koji ne želi ni slobodu pod žigom srama presude, pa radije bira smrt. Buduće generacije koje će se mrzeti i kojima će sud (koji što bi rekao mostarski profesor i hrvatski nacionalista Nino Raspudić vode „ishlapijele spodobe“) biti samo argument za mržnju i opravdanje svakog mogućeg, možda i težeg osvetničkog zločina…
Ostaje i činjenica da posle četvrt veka postojanja ovog suda niko nije ništa naučio. Srbe su grdili što nisu prihvatili da dva miliona njihovih sunarodnika postanu manjina bez prava, ocrnjeni kao najgori od onih čiji su preci Hitlera zvali „tečo“, a Ćesara „babo“. Podržavali su, međutim, hermetičnu skupinu alpskih Slovena koja je bila spremna da zaustavi kretanje galaksije Mlečni put zbog strateške morske pučine na Piranskom u kojoj kažu da obitavaju velika jata riba. Hrvatska je u ratovima zahvalјujući zaštiti SAD, SR Nemačke i Svete stolice pobedila. Entitet u BiH nije dobila zašto što je Tuđman želeo celu Federaciju BiH i dobio je obećanje da će je integrisati ikonfederalnim vezama povezati. Izgubila je dve opštine u Posavini da bi dobila polovinu Bosanske Krajine. Za zločine nad Srbima Hrvati praktično nisu osuđivani. Međutim, Haški tribunal im je presudom šestorki i posebno njenim delom prema kome je hrvatska vlada na čelu sa Tuđmanom povela „zajednički zločinački poduhvat“ radi stvaranja Velike Hrvatske, što u slučaju Srbije nije presuđeno, pokazala pre svega da nisu bili subjekat već objekat u ratovima. Bili su pion i treba da budu toga svesni i srećni sa svim onim što su dobili.
Vidimo, međutim, da nisu srećni i da su njihove reakcije oštre i radikalne. Samo što su njihovi argumenti pomalo budžavi – Srbi ih iznose već dve decenije.
Čedomir Antić
intermagazin.rs / Napredni klub
