Čedomir Antić: Smrt srpske madam Robespjer

Smrt Latinke Perović izazvala je brojne reakcije. U delu srpskih i regionalnih medija bio je to trenutak pijeteta, ali i prilika da ovi malobrojni, a za svoju politiku neretko na razne načine nagrađeni, ljudi još jednom sebi čestitaju i potvrde kako su bili u pravu.

Latinka Perović je nekada bila komunistička političarka, među onima proglašenim za liberale i demokrate, Zapadu tako dragim otpadnicima, posebno ako se daju dalje modelirati. Kao naučnica Perovićka je bila cenjena od prijatelja i onih koji joj to nisu bili. Studirala je književnost i političke nauke, doktorirala je na istorijskoj temi. Bila je posvećena naučnica. Njen sto, povijen pod knjigama, u profesorskoj čitaonici Univerzitetske biblioteke u Beogradu, bio je poznat (mada svakako ne kao njegov veliki dvojnik, Marksov sto u čitaonici stare Britanske biblioteke u Londonu).  Nevelik opus naučnih knjiga bio je utegnut, naučno doteran i nekako se širinom tema i dalekosežnošću zaključaka razlikovao od njene sasvim drugačije – apodiktičke, eshatološke i u svojoj suštini dogamtske – politike. Nisu je zanimale velike sinteze, popularizacija nauke ili široke teme. Kada bi se i  prihvatila sama neke velike teme – kao što je slučaj sa srpskim socijalistima u 19. veku – radila je to oprezno, držeći se čvrstovelikog opusa izvora i najspecijalizovanije moguće literature, kloneći se velikih zaključaka.

I tu je možda ležala ta čudna suprotnost, koja je više od naučnog prinosa i političkog zaveštanja obeležila delo Latinke Perović. Uzdržanost i radikalnost, spojeni u jednoj ličnosti. Na jednoj strani naučni obziri i svest o slojevistosti istorijskih procesa i fenomena – na drugoj težnja za krajnim sredstvima, te konačnim obrascima i večitim rešenjima u politici. Liberalna reformistkinja iz partije dogme. Evropska modernizatorka koja je sama odabrala politiku margine. Revolucionarka u vremenima kontrarevolucija. Božijom voljom zakasnila je da bude učesnica revolucije (1941-1945) iz koje je ponikla, iz nje je oterana – trideset godina kasnije i voljom drugova kojih se nikada nije odrekla. Zakasnila je u tranzicionu demokratizaciju – neki kažu iz uvređenosti. Vratila se u politiku tek kada su kratkoveke reforme zapale u krizu, da na smrti mlađeg refomratora, stvara novi mit i politiku koja uporednika – ne sa ideologijom, već sa pogledom na srpsko društvo, narod i uzor na zapadu – nema u našoj demokratskoj i reformskoj tradiciji (koliko god „krhaka bila ta vertikala” da parafraziram Perovićkine reči). Uporednik su na neki način, možda tek oni nedićevci koji nisu verovali u opravdanje da spašavaju narod dok „oluja” ne prođe, već im je naprotiv bilo dosta Srba, njihovih buna, ustanaka i velikih cijeva, pa su u stranoj okupaciji videli nekakvu vatru stvaranja Srbije kakva bi trebalo da bude: prosta, mala, seljačka, bliska Bogu i svoja – ostavljena na miru od velikih.

Perovićka međutim u budućnosti nije videla Srbiju, ili makar Srbe u njoj, kakve ih poznaje istorija. Za razliku od spomenutih nedićevaca, koji su ipak nastali u uslovima nacističke okupacije, sledbenici Latinke Perović doživeli su vrhunac uticaja u deceniji koju je obeležila Đinđićeva smrt. Kritični prema Đinđiću – dok je mogao da zgreši vodeći pragmatičnu politiku („najede” se vola na Palama ili posluša po neku pesmu od Cece) – njeni sledbenici su pokušali da ga pretvore u jedno od božanstava reformske Srbije. Međutim, konačan Perovićkin zaključak, koji nikako nije izlazio iz literature i izvora, a posebno ne iz evropskog ili ne daj Bože balkanskog iskustva, glasio je da je zbog stanja u društvu – kako među narodom tako i u eliti Srbije – neophodna modernizacija nemoguća, osim ukoliko je ne sprovode stranci. Njen poštovalac, nekadašnji funkcioner LDP-a, tvrdio je da srpsko društvo treba menjati, makar pritom Srbi i nestali, a u jednom od nekrologa je hrvatski istoričar Tvrtko Jakovina u naslov izveo tezu da su „nestale i važnije nacije pa bi mogli i Srbi jer su propustili izabrati Zapad.” Ta razočaranost narodom kome pripadamo nije deo ni nasleđa denacifikacije Nemačke, niti pripada nekoj od individualističkih tradicija savremenog sveta od renesanse do naših dana. Šekspir je takvo raspoloženje u njegovim poslednjim satima pripisao Ričardu Trećem, a svedoci su uverili Hitlerove biografe Buloka i Trevora-Rupera da je jedini firer Trećeg rajha imao sličan stav u odnosu na opstanak Nemaca nakon propasti sopstvenog, ipak „modernizacijskog“, projekta.

Na putu ka Zapadu Latinka Perović je za vođe nepogrešivo birala ljude nezapadnih političkih ponašanja. Učeni i profinjeni Marko Nikezić, sa kojim je sedamdesetih godina prošlog veka bila u duumviratu, pravdao se da vodi Srbiju a nije Srbin (već srećan spoj Crnogorca i Francuskinje), Čedomir Jovanović – čijem je LDP-u bila ideolog – koji je devedesetih godina bio profašistički nastrojen, tvrdio je da je masovno ubistvo u Velikoj Ivanči iz 2013., koje je počinio jedan sumanuti čovek, logičan kraj vertikale Velike Srbije. Građanski demokratski forum Olenika i Vuletića išao je i dalje, pa ovaj prvi danas u parlamentu predstavlja jednu novu, na negaciji Srba stvorenu, naciju.

U tom svetu Latinka Perović, koja je nekako uvek želela da bude siva eminencija i u pozadini, bila je najumnija, najobrazovanija i, verovatno, najhrabrija. Ipak, ta naizgled umerenost, smirenost i spremnost na razgovor, krila je rigidnost, ekstremizam i neviđeni dogmatizam. Zato me je, dok sam slušao njene doktrinarne propovedi, podsećala na Maksimilijana Robespjera, najvećeg Rusoovog obožavaoca i verovatno njegovog najgoreg sledbenika. Nismo bili svedoci nekakavog alternativnog istorijskog razvoja u kome namrštena srpska madam Robespjer suznih očiju – jer je onaj originalni još u rodnom Arasu bio poznat kao protivnik smrtne kazne – na smrt osuđuje hiljade. Ovog puta ne zbog slobode, demokratije, jednakosti i bratstva, već zbog modernizacije, ocidentalizacije, zatiranja “kulturne defektnosti”, kolektivne krivice za mnoge genocide… Sve to uz aplauze nacionalnih korifeja susednih naroda i ambasadora imperijalnih sila. Pomirena sa neuspehom, jer kasni pošto je do dolaska do apsolutne vlasti niko nije slušao. Srećna što će pacijent biti mrtav, nakon što operacija bude uspela.

Latinka Perović je umrla neostvarivši svoju sudbinu. Možda su dobro vaspitanje i karakter koji je prevazišao modernizatorsku strast pomogli da se tako dogodi. Ostalo je političko nasleđe. Ono je svedeno na celu jednu ideologiju, koju je osmislio drugi čovek – Radomir Konstantinović. Ta ideologija je u odnosu na Zapad bila pionirska i tek se proteklih godina u SAD i Britaniji javljaju poklonici sličnih zamisli. Oni, međutim, dolaze zahvaljujući krizi i dekadenciji, a ne na temeljima srpskog uzora.  Kao nasleđe ostalo je i opravdanje. Ono koje će svaki zločinac u susednim državama da potegne ako ikada odluči da Srbe ubija a neko ga zbog toga neverovatnim ishodom sudbine izvede pred sud. Ostali su i zahvalni susedni nacionalizmi, jer im je konstruisala misiju – pa mogu da se vide kao nekakvi krstaši civilizacije i modernizacije defektnih Srba. Ipak, kada shvate da je i takva ideologija Latinke Perović Srbe stavljala na pijedesetal i čini ih posebnim – makar i kao negativce (jer ovo je vreme marketinga, a loš marketing ne postoji)  – zaboraviće i njene teze i nju . Ostaće poneka otrovna metafora i strast.