Čedomorstvo – tabu tema i prokletstvo Srbije

Svi koji su još uvek sposobni da razumno misle svesni su činjenice da je Srbija zaglibljena u mnoštvu teško rešivih problema. Iskušenje je ogromno da se umesto „teško rešivih“ koristi reč „nerešivih,“ ali mu se ipak mora odoleti da se ne bi dodatno demoralisao jedan već uveliko obeshrabren i paralizovan narod. Zato, neka ostane da su problemi Srbije „teško rešivi,“ mada je jasno da je takav izraz isuviše taktičan i neopravdano blag.

U atmosferi beznađa koja se stanovništvu Srbije ciljano i perfidno nameće preovlađuje totalno smjatenije umov i pretumbanost svih temeljnih vrednosnih i ontoloških kategorija. U navedenoj pometnji, belo se razmatra kao crno, a crno – belo. Ne mali broj Srba iskreno su ubeđeni da stvarno tako i jeste. Vidljivo propadanje po svim parametrima drsko je proglašeno za „zlatno doba“ – što je i u Rumuniji bilo zvanično tumačenje sumorne stvarnosti do pred sam kraj Čaušeskove tiranije. Najporaznije je to da statistički značajan deo stanovništva u taj grubi falsifikat stvarnosti delimično ili potpuno veruje. Teško je reći koliko Srba živi u toj samonametnutoj kognitivnoj disonansi, ali je jasno da zombifikovani deo javnosti (čak i da nije u većini) čini kritičnu masu koja se ne može zanemariti.

Neprepoznavanje stvarnosti, ili ne usuđivanje da se stvari ne samo javno nego često ni šapatom nazovu pravim imenom, baš kao u „dobrim starim vremenima“ o kojima veliki broj sluđenih još uvek sa nostalgijom mašta, što se po posledicama svodi na gotovo isto, rezultat je intelektualne paralize širokog zahvata. Ta paraliza izazvana je iracionalnim strahovima i po svemu sudeći već decenijama, od 1945. naovamo, prenosi se sa jednog pokolenja na drugo. Višedecenijska totalitarna diktatura, razornim dejstvom svoje isprazne ali nametljive i vešto upakovane ideologije, teško je oštetila psihu i umove mnogobrojnih žrtava, sa posledicama koje se do danas trpe na svim poljima.

Ukočenost intelekta ispoljava se prvenstveno na polju društvene akcije, u tri vrste nesposobnosti: za blagovremeno identifikovanje glavnih opasnosti po zajednicu; za samoorganizovanje da bi se uočene pretnje po opšte dobro efikasno suzbile; i za oblikovanje vizije poželjne i dostižne budućnosti prema kojoj bi se zajednica mobilisala i kojoj bi mogla da stremi. Posledica masovne umne onesposobljenosti je stanje učmalosti. Po širini i dubini društvene zajednice to stanje proizvodi demorališući osećaj bezizlaznosti. Za kolonijalni sistem u čijim se kandžama Srbija koprca, i za strane lakeje koji su instalirani da mu služe, smjatenije umov je idealno stanje stvari, čije menjanje oni ne dopuštaju ni po koju cenu. Po njihovoj proceni, to im obezbeđuje da će moći da vladaju i da pljačkaju, i među sobom dele plen, u beskonačnost. I ko bi mogao reći da u takvoj proceni nisu u pravu?

Ali pored intelektualne paralize, i uporedo sa njom, bezbožni totalitarni sistem je takođe proizveo ne manje strašan moralni slom. Posledice moralnog sloma po život i opstanak zajednice još su gore od posledica umne oduzetosti.

Nepotrebno je taksativno ilustrovati pojedinosti tog sloma, koji korene takođe vuče iz sistematske dehristijanizacije i uspešnog prevaspitavanja stanovništva po najgorim obrascima, u vreme totalitarne diktature. Pojave i posledice o kojima je reč uglavnom su svima očigledne i jasne. Izdvojićemo samo jedan, ali u duhovnom smislu apsolutno centralan, gotovo amblematičan primer tog opštenarodnog pada. To je široko rasprostranjena praksa ubijanja sopstvene dece i prećutna, plebiscitarna normalizacija te prakse.

Za tu pojavu se obično koriste izrazi abortus ili čedomorstvo. Prvi izraz je stranog porekla i pošto je lišen konotacija kojima većina domaćih reči obiluje, na slušaoca ta reč ne deluje onoliko jezivo kao što to jeste čin na koji se odnosi. Drugi izraz je konotativno mnogo bliži stvarnosti, ali ima donekle arhaični prizvuk pa mu to smanjuje psihološki efekat. Opisna referenca „ubijanje nerođene dece“ je najtačnije opredeljenje ali, radi sažetosti u izražavanju, ipak ćemo zadržati pomalo arhaičan srpski izraz „čedomorstvo“ kao najpogodnije rešenje.

Ako se pođe od toga da je ljudski život svetinja, bez obzira da li se vrednuje na jevanđelski ili sekularan način, ima li najmanje sumnje da je plod ubijen u utrobi čedomorstvom ljudsko biće? Nema. Sve okolnosti u vezi sa začećem i daljnjim razvitkom ploda upućuju na nesumnjivost ljudskog porekla i prirode organizma koji nastaje u majčinoj utrobi. Takav zaključak je intuitivan i aksiomatičan, očima se vidi i prirodno nameće. Argumenti za dopuštenost prekida života u utrobi su usiljeni, usklađeni sa hedonističkim duhom vremena i očigledne su ideološke konstrukcije, a ne zaključci izvedeni na osnovu bespristrasnog filosofskog razmišljanja.

Ako se nasilno lišenje života odrasle osobe ili već rođenog deteta smatra ubistvom i kažnjava se kao krivično delo, nema razloga da se umorstvo ljudskog organizma u majčinoj utrobi, koje će se roditi kao prepoznatljivo ljudsko biće, razmatra kao nešto različito. To je nasilno lišavanje života koje se nimalo ne razlikuje od kažnjivih postupaka, ubistva odrasle osobe ili deteta posle rođenja.

Pre nego što je usvojena hrišćanska aksiologija koja ljudskom životu priznaje vrhunsku vrednost, u paganskom svetu čedomorstvo je bilo upražnjavano rutinski, bez potrebe da se posebno obrazloži ili opravda. Bilo je prihvaćeno kao sastavni deo svakodnevnog života, neupitna kulturološka i običajna činjenica koju niko nije osporavao, jer nije imao vrednosni niti moralni osnov da to čini. Najveći deo savremenog zapadnog sveta vratio se na pagansko shvatanje iz antike, zaboravljajući i odbacujući spasonosni moralni napredak koji se u međuvremenu dogodio.

Čedomorstvo je zato u zapadnom svetu danas podrazumevajuća i rutinska masovna praksa koja se sprovodi ulavnom iz razloga lične udobnosti, bez razmišljanja i bez svesti da je to čin koji povlači ozbiljnu moralnu odgovornost. Zakonodavac u Holandiji pravilno je uočio nedoslednost kada se „pravo“ na čedomorstvo ograničavalo na period trudnoće dok je lišavanje života postpartum bilo kažnjivo. Ako je ubistvo deteta dozvoljeno za vreme trudnoće, po kakvom bi osnovu moglo biti zabranjeno posle toga? Zato je u toj zapadnoevropskoj državi usvojen zakon kojim se pojam eutanazije proširuje da obuhvati novorođene bebe, uz saglasnost „struke“ i roditelja. Za sada, taj vid eutanazije nad decom posle rođenja dozvoljen je samo ukoliko zdravstveno osoblje i roditelji smatraju da bi deformiteti sa kojima je dete rođeno mogli izazvati „nepodnošljivu patnju.“ Da bi u Holandiji normalno rođeno dete moglo biti abortirano potrebno je da se konstatuje prisustvo prilično usko definisanih okolnosti. Ali šta će se dogoditi kada se javnost načelno navikne na novouvedenu meru i prihvati je? Postepeno će se dodavati novi opravdavajući razlozi za postpartum ubistvo deteta. Na kraju će i za ovu kategoriju dece biti propisan isti permisivni stav koji važi za devetomesečni period trudnoće, a to je da se čedomorstvo (uključujući deteubistvo ili infanticid) može izvršiti bilo kada, po nahođenju i želji roditelja. Logika hedonističke udobnosti je neumoljiva.

Neumitnost takve dinamike potvrđuje ishod nedavnog referenduma održanog u američkoj saveznoj državi Montana. Većina birača odbacila je zakonski predlog koji nalaže, u slučaju neuspešno izvršenog čedomorstva, dakle ukoliko dete preživi pokušaj ubistva, da bi pod pretnjom krivične odgovornosti medicinsko osoblje ulogu dželata moralo da zameni ulogom spasioca i da ugroženom detetu pruži neophodnu lekarsku pomoć. Glasačima u Montani ne smeta da dete koje je preživelo abortus bude lišeno medicinske nege i ostavljeno da umre na hirurškom stolu. Oni odobravaju da se započeto delo „uspešno“ i bez naknadnih humanitarnih intervencija dovrši. Za odmeravanje trendova u zapadnom svetu, koji se sa zakašnjenjem ali redovno pojavljuju i u Srbiji, ovo je vrlo bitno. U zemlji koja za sebe tvrdi da je civilizovana, obavezu spasavanja života neuspešno abortiranog deteta demokratski je odbacio narod. To nije bila odluka suda ili zakon koji su izglasali poslanici pod političkim pritiscima. To je autentičan stav jednog dela naših savremenika, glas većine jednog naroda i odraz duha našeg vremena. Odluka koju su izglasali naši savremenici u Montani ni po čemu se ne razlikuje od verovatnog ishoda sličnog referenduma da je bio održan u antičkim vremenima, u paganskom Rimu ili Vavilonu.

Ali bez obzira na način kako se čedomorstvo posmatra u Holandiji i Montani, za nas kritično pitanje je kako se na čedomorstvo gleda u Srbiji. Dramatična ispovest jedne majke iz Topole koja je na nagovor lekara, propraćen kako ona tvrdi i zastrašivanjem, pristala da joj se nasilno prekine trudnoća, mada je anegdotalna, pruža delimičan odgovor na gornje pitanje. Uništenje ljudskog života koji je nosila kod unesrećene majke izazvalo je teške traume i nepodnošljivu grižu savesti, ali tek kada je sve bilo gotovo i previše kasno. Možda će joj ovaj akatist pomoći da povrati izgubljeni mir:

Svuda oko nas vidimo dokaze da se među Srbima na čedomorstvo gleda površno i olako, bez ikakvog moralnog ispitivanja ili intelektualnog promišljanja. U Srbiji, čedomorstvo je u potpunosti normalizovano, upražnjava se masovno i kod malobrojnih izaziva nedoumice.

Čedomorstvo je u Srbiji tabu tema, ali samo u smislu da je steklo status takve neupitnosti da se o tome uopšte ne raspravlja. Ne postoje suprotstavljene škole mišljenja niti živahna javna debata o tome da li je dopušteno ili ne uništavati ljudski plod u utrobama majki. Svojom ćutnjom po ovom pitanju od prvorazrednog moralnog značaja, zapravo nesposobnošću da prepozna postojanje spornog pitanja, srpsko društvo se srozalo u najdublje predele duhovne tame, a da toga kolektivno nije ni svesno. Nesreće koje prate srpski narod u velikoj meri su duhovna posledica, vozdajanije, za odnos prema svetinji ljudskog života. Taj odnos se ispoljava kroz ravnodušno posmatranje masovnog ubistva njegovih najranjivijih i najnezaštićenijih pripadnika.