Ima li u Srbiji „slobode medija“?
I ima i nema, ali, em većinu to ne interesuje, em se, objektivno, ne može reći da je baš nema.
Internet je, na primer, slobodan medijski prostor i za iznošenje činjenica, i za kritiku, a, bogme, i za svakojake budalaštine.
U štampanim i elektronskim medijima, tu i tamo, blesnu i činjenice, pa i kritika.
Verovatno bi trebalo da ih ima više, ali koga to, u već pominjanoj većini naroda, uopšte interesuje.
I, uopšte, ima li u Srbiji demokratije?
Pa nije da je nema, bar po definiciji koja je uobičajena.
Eto višepartijskog sistema, eto izbora, sve po demokratskom PS-u.
U svakom slučaju, ima je nešto više nego u doba Miloševića i mnogo više nego u doba komunizma.
Ali, pošteno govoreći, ni to nije tema koja interesuje većinu, onu koja čini okosnicu demokratije. Ta ista većina se nije bunila, bar dok nije, ni u doba kad nije bilo demokratije ili u doba kad je bilo manje nego što je ima sada.
Na šta je, uopšte, osetljiva ta većina?
Na pitanje statusa Kosova?
Pa i ne baš, a pogotovo ne previše.
Na pitanje nivoa kulture?
Ne, tako da ministar iste može biti i Tasovac, kao što i jeste.
Čega to ipak nema u Srbiji, a na šta pominjana većina nije neosetljiva, čak šta.
Nema običnog pristojnog života, pa ni sigurnog opstanka.
Ali, šta tu ta većina može?
Ta koja ide i glasa ili i ne glasa.
Koja se, glasajući, nada „boljem sutra“.
Koja je izglasala i aktuelni režim i onaj prethodni.
Sve u, neosnovanoj, „nadi da će biti bolje“.
Ta nada ili iluzija je „neotuđivo demokratsko pravo“ većine.
Na koje uvek, osnovano, računaju demagozi svih boja i ideologija.
(Nedavno se to lepo i jasno videlo i u susednoj Grčkoj.)
A da li bi ta većina ipak mogla da uradi nešto što bi joj, bar dobrim delom, bilo u interesu?
Teško.
Osim da pošteno kaže:
„Nas zanima samo jedno, da pristojno živimo, pa ko to može da nam pruži eto mu vlasti, a ako baš moramo i da biramo, dajte kandidate za koje postoji sigurnost da će pružiti to što nama treba, pa ćemo neke među njima izabrati, iako nam je zapravo i svejedno koje ćemo. Važno je da mi dobro živimo.“
Ali, ko će to reći, iako razloga za to imaju baš oni koji čine većinu i besomučno, između onih od kojih niko ne može da im pruži pristojan život, biraju ko će biti na vlasti.
Pa kako izaberu, tako im i biva – nikad dobro.
A i kako bi drugačije?
Dragan Atanacković Teodor
srpskikulturniklub.com
