Čekajući „Dan pobede“ – suptilna revizija Drugog svetskog rata

0
124

Sve je počelo relativizacijom odgovornosti za Prvi svetski rat. Pre osam godina se činilo da mnogi tvrde da je Srbija nekako izazvala Veliki rat svojom drskom i samouverenom politikom. Mnogo je suptilnija revizija Drugog svetskog rata. Zapadni mediji čak pronalaze svedoke po Ukrajini koji govore da su sadašnji ruski vojnici kao nacisti iz 1941. godine. Takvim poređenjima se Rusiji oduzima njen simbolički najvažniji doprinos svetu – pobeda u Drugom svetskom ratu. Mi to radimo sami. Deo naše javnosti želi da zajedno sa komunističkim dogmatizmom izbaci i celokupno nasleđe Narodnooslobodilačke borbe, kao štetno za „srpstvo“. To nije samo uvreda za stotine hiljada srpskih antifašističkih boraca. To nije ni pametno.

Ljuba Čupića vode na streljanje, Nikšić, 9. maj 1942

Postoje dva Dana pobede u Drugom svetskom ratu. Većina zapadnih zemalja slavi 8. maj. Države koje su podnele najveće žrtve u tom ratu, Rusija, Belorusija, neke druge bivše republike SSSR-a, Bosna i Hercegovina, Srbija i Izrael obeležavaju 9. maj.

Ovo će biti jedan od najtužnijih devetih majeva ikada. Dolazi usred bratoubilačkog rata dva naroda čiji je zajednički zvezdani trenutak bio presudan udeo u pobedi nad najvećim zlom u ljudskoj istoriji. Nikada u istoriji nije poginulo toliko ljudi kao u Drugom svetskom ratu. Između 55 i 85 miliona ljudi. Nikada se nije umiralo na strašniji način nego u nacističkim logorima smrti. Nikada nije ubijano tačno 100 civila za svakog okupatorskog vojnika kao u Srbiji. Nikada nisu upotrebljena tako strašna oružja. Nikada nije toliko gradova širom sveta nestajalo u plamenu. Nikada desetine miliona ljudi nisu bile prisiljene da beže i napuštaju svoje domove i svoje zemlje.

Sovjetski narodi su dali najveći borački doprinos pobedi nad nacifašizmom. Maks Hejstings je u svojoj izvrsnoj knjizi Pakao izračunao da je 65 odsto svih vojnika palih u borbi protiv sila Osovine bilo iz redova Crvene armije. Kineza 23 odsto, iz Britanije i SAD po 2 odsto, Poljaka i Francuza po 1 odsto. Ako posmatramo samo Evropu, više od 80 odsto svih poginulih antifašističkih boraca bili su žitelji Sovjetskog Saveza. Što se civilnih žrtava tiče, samo su Jevreji izginuli više od Belorusa. Možda i, procentualno, Srbi Bosanske krajine.

Potcenjivanje sovjetskih žrtava traje odavno. Ako gledate zapadne medije i pratite zapadnu masovnu kulturu, odlučujući događaji su vazdušni rat nad Britanijom i desant na Normandiju. A samo u završnim borbama za Budimpeštu i Berlin je poginulo više crvenoarmejaca nego svih britanskih vojnika u Evropi. Strašne bitke na Istoku (Moskva, Staljingrad, Kursk) čine da svaki okršaj na Zapadnom frontu izgleda kao čarka.

Prva parada pobede, 14. juna 1945. na Crvenom trgu u Moskvi

Ovaj besmisleni rusko-ukrajinski rat ne samo da će baciti u zasenak nemerljiv doprinos slovenskih naroda u Drugom svetskom ratu, već će zadugo zaprljati sliku ruske vojske u istoriji.

Gde smo bili mi?

Jugosloveni su, po borcima palim protiv fašista u odnosu na broj stanovnika, drugi na svetu posle naroda SSSR-a.

Po gore pomenutoj Hejstingsovoj proceni, jugoslovenske boračke žrtve, u apsolutnim brojevima, prevazilaze broj palih boraca iz SAD i Ujedinjenog Kraljevstva. Hejstings je računao sa oko 400 hiljada boračkih žrtava u Jugoslaviji. Po preciznijim istraživanjima Dragana Cvetkovića broj jugoslovenskih antifašista palih sa oružjem u ruci, je oko 300 hiljada. I po toj skromnijoj proceni, više od Jugoslovena u apsolutnim brojevima poginulo je samo boraca iz SSSR-a, Kine, Britanije i SAD.

Večna vatra na Groblju oslobodilaca Beograda

Od tih 300 do 400 hiljada palih boraca, većina su bili Srbi. Po civilnim žrtvama, Srbi iz NDH su srazmerno izginuli manje samo od Jevreja, Belorusa i Ukrajinaca. Ako isključimo jevrejske žrtve, ovih Srba je procentualno više stradalo od Poljaka.

Po vojničkim žrtvama u odnosu na broj stanovnika, više je palo zapadnih Srba od Ukrajinaca i Rusa. Srazmerno stanovništvu, jedino se pali beloruski borci mogu meriti sa zapadnim Srbima.

Odmah do njih je i udeo dalmatinskih Hrvata među palim antifašistima. Opštu hrvatsku antifašističku statistiku kvari činjenica da su Hrvati dali i veliki broj palih boraca na strani sila Osovine. Vojska NDH se bori više od dve nedelje posle pada Berlina. U to vreme padaju i najbrojnije ustaške i domobranske žrtve. Hrvati su verovatno jedini narod koji su sa puškom u ruci izginuli u tolikom procentu na obe strane velike podele u Drugom svetskom ratu.

Da Vas podsetimo:  Hotel „Vučić“

Što se Srba tiče, otvorenih kolaboracionista, ljotićevaca i nedićevaca je, po računu Nemanje Devića, palo oko pet hiljada, najviše tokom povlačenja u proleće 1945.

Pripadnici IV puka ljotićevskog Srpskog dobrovoljačkog korpusa poziraju nemačkom fotografu

Veoma su visoki gubici Crnogoraca. Od svih Srba, iz Hrvatske je poginulo najmanje 16 odsto, od onih iz Bosni i Hercegovini najmanje 15 odsto. Crnogoraca je poginulo najmanje 11 odsto, ali je problem u tome što su većinom stradali u građanskom ratu četnika i partizana, pa je teško proceniti koliko je njih palo u antifašističkoj borbi.

Jugosloveni su na kraju rata izašli sa četvrtom savezničkom armijom u Evropi i šestom na svetu. U odnosu na broj stanovnika, verovatno smo imali najveću antifašističku vojsku na svetu. Možda da posmatramo samo one vojske koje su nastale iz pokreta otpora u okupiranim zemljama, a ne vojske velikih država koje nisu bile okupirane, pa ni one koje su menjale strane. Zato nećemo uzeti rumunsku vojsku u razmatranje. Rumuni su imali više boraca na Istočnom frontu od svih nemačkih saveznika zajedno. Kada su promenili stranu u leto 1944. godine, imali su vojsku od 1,2 miliona ljudi.

Ako gledamo samo vojske izrasle iz pokreta otpora, 1945. godine partizanska vojska je imala 800.000 boraca, francuska nešto više od 1.200.000, kineska Narodnooslobodilačka vojska oko milion vojnika, poljska vojska u otadžbini (Armija Krajova) do 400.000 boraca.

Vojnici Treće proleterske sandžačke brigade, avgusta 1944.

Skoro sve vreme Drugog svetskog rata, Srbi čine ogromnu većinu partizana. Donekle je izuzetak period od pada Italije do oslobođenja Srbije u jesen 1944. godine. U tom periodu raste udeo Hrvata, tako da je u leto 1944. godine procenat Hrvata u partizanima bio dosta visok, ali ipak mnogo manji od procenta Srba iz NDH. Posle oslobođenja Srbije, partizani opet postaju pretežno srpska vojska. Ovaj put većinu boraca daju centralna Srbija i Vojvodina.

Treba li umanjivati ulogu partizana?

Umanjivanje uloge partizana vrši se iz nekoliko pravaca. Prvi je omalovažavanje štete koje su naneli okupatoru. Naravno, Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić, Prle i Tihi su u jugoslovenskim filmovima i serijama sami ubili više Nemaca nego što ih je poginulo na celom Balkanu. Međutim, kao i u većini drugih istorijskih priča, mora da vodimo računa o opštem evropskom i svetskom kontekstu.

Vešanje Stjepana Steve Filipovića u Valjevu, 22. maja 1942.

U najtežem trenutku rata, dok Vermaht melje sve pred sobom na putu ka Moskvi, partizani i četnici oslobađaju zemlju od Jadrana skoro do Save i Dunava – od okoline Sarajeva i Mostara na zapadu, do ispred Kraljeva na istoku. Pomenuti Dević je izračunao da je samo na teritoriji „Užičke republike“ u Srbiji živelo oko milion stanovnika. Partizani kasnije oslobađaju velike teritorije sa sedištem u Bihaću 1942. i Jajcu 1943. godine.

Jedini drugi evropski pokret otpora koji je nakratko držao tako velike teritorije je slovački, koji u kasno leto 1944. godine na nekoliko nedelja oslobađa oblast veličine Makedonije sa centrom u Banskoj Bistrici.

Nijedan drugi pokret otpora u Evropi, sem poljskog, nema takve velike borbe sa okupatorom kao što je Sutjeska. U Varšavskom ustanku je poginulo više Nemaca nego na Sutjesci, ali je pokret otpora bukvalno zbrisan. A partizani su pretekli posle Sutjeske i Zelengore.

Partizani u oslobođenom Beogradu

Nijedan pokret otpora nije sam oslobodio veći deo svoje zemlje. Setimo se da je Crvena armija posle oktobra 1944. godine otišla prema Mađarskoj. Celu zemlju zapadno od Drine i Bosuta oslobađaju partizani.

Francuzi kreću u prave borbe tek posle savezničkog iskrcavanja u Normandiju i nigde se ne bore sami, bez Angloamerikanaca. Pokreti otpora i u drugim zemljama igraju isključivo pomoćnu ulogu u vojnim operacijama. Sem Jugoslavije.

Drugi pravac poricanja partizanske uloge u ratu je njihov nemaran odnos prema žrtvama. Na primer, povod za najveće stradanje Srba u ratu, ono na Kozari, jeste partizanski napad na rudnik Ljubiju. Kozarački partizanski odred, inače najveći u zemlji, je osim toga stalno napadao pruge. A rudnici i saobraćajnice su najvažnija nemačka briga u regionu. Zato rešavaju da očiste ceo jedan kraj od Srba. To su Kozara i Potkozarje. Ustaše zatiru kozaračke Srbe sa fanatizmom neviđenim nigde u Evropi od vremena verskih ratova..

Na prvi pogled, lako je napadati partizane da su vodili borbu protiv okupatora bez obzira na stradanja civila. Priča o ceni borbe je jedan od glavnih motiva prvog partizanskog modernističkog romana, Daleko je sunce Dobrice Ćosića.

Da Vas podsetimo:  Komšije, gledajte malo svoja posla
Vešanje sedamnaestogodišnje partizanke Lepe Radić u Bosanskoj Krupi, 11. februara 1943.

U Drugom svetskom ratu nigde nije vođeno mnogo računa o stradanju civila, pa ni svojih ili savezničkih. U pripremama za Dan D i nakon iskrcavanja, Angloamerikanci su u bombardovanjima pobili više od 50 hiljada Francuza. Na primer, kada su bombardovali luku Avr, gde je stradalo 5 hiljada ljudi, odbili su da dopuste evakuaciju civila.

Tokom devet meseci Bitke za Britaniju 1940. i 1941. je stradalo 43.500 civila. Hiljade među njima je izginulo od „prijateljske vatre“, protivavionskih granata koje su promašivale cilj i eksplodirale na zemlji. Tokom celog rata je u savezničkom bombardovanju poginulo oko 57.000 francuskih civila. Nemačka bombardovanja su pobila 60.500 britanskih civila.

Ovde opet moramo da pribegnemo međunarodnom kontekstu. Ima li neodgovornije, ali i hrabrije akcije otpora od Varšavskog ustanka 1944. godine? Vođe Armije Krajove su pokušale da sami oslobode Varšavu i tako obezbede poljsku samostalnost. Bez dogovora sa Sovjetima, ustanak je bio osuđen na propast. Sovjeti su pustili Poljsku vojsku u otadžbini da propadne sa skoro 200 hiljada poginulih civila i razaranjem 90 odsto Varšave, doslovce ciglu po ciglu. Poljaci se, međutim, ponose ovim ludo hrabrim činom pobune. Ne odbacuju ga zbog previsoke cene i nedovoljne brige o narodu.

Crveni teror

Pobednici u oslobodilačkom i višestrukom građanskom ratu su 1944. i 1945. godine pribegli osvetničkom teroru.

Mnogo kafanske mitologije se razvilo oko tih zločina. Na primer, da je taj teror bio prvenstveno antisrpski. Mereno procentima, a i u apsolutnim brojevima, partizani su najviše ubijali Hrvate, što je i razumljivo, obzirom na žilav otpor oružanih snaga NDH čak i posle 9. maja. Samo u maju 1945. godine, na mnogim stratištima koje nazivamo po jednom mestu „Blajburg“, pobijeno je više Hrvata nego svih Srba u represalijama novog režima 1944. godine. Razlika je u tome što su srpske žrtve crvenog terora uglavnom bili civili, osim pomenutog malog broja ljotićevaca i nedićevaca.

Što se četnika tiče, njihovo najveće stradanje je na Zelengori, proleća 1945. godine (oko 9 hiljada). Neki su pali u borbi, iako veoma neravnopravnoj, a neki posle zarobljavanja. Hrvati na tzv. „Križnom putu“ uglavnom su pobijeni nakon što su ih Britanci izručili Jugoslovenskoj armiji.

AP: „Titova Jugoslavija“ (jun 1944)

Često se čuje tvrdnja da su ubijeni hrvatski vojnici bili ustaški koljači, koji su zaslužili odmazdu, ali to ne znamo. Niko se nije mnogo bavio ispitivanjem ko su i šta su bili streljani. Najvažnije ustaše su odavno pobegle pacovskim kanalima. Oni što su pohvatani oko austrijsko-slovenačke granice su u velikom broju bili regruti, mobilisani iz okoline Zagreba i severozapadne Hrvatske. Znači, mnogi od njih nisu u životu videli Srbina. Posle Hrvata, srazmerno su najviše stradali Slovenci u njihovom „rdečem teroru“.

Zanimljivost vezana za te događaje je da su partizani izbegavali da ubijaju „tuđe“. Slovenci su ubijali Slovence, Crnogorci svoje, a ustaše i domobrane Hrvati i Srbi iz Hrvatske. Moj deda, četnik Pavla Đurišića, sa vrlo sumnjivom biografijom, preživeo je tako što se predao slovenačkim partizanima.

Dalmatinski partizani

Na ovom mestu mora da proširimo istorijski kontekst. Zapitajmo se da li bi Francuzi odbacili svoj najveći praznik, 14. juli, Dan pada Bastilje, zato što su revolucionari posle sprovodili, dotada nečuveni, revolucionarni teror.

Međunarodni značaj naše uloge

U našem sećanju mora da opstane činjenica da nas antifašistička borba povezuje sa najboljim delom čovečanstva, onim koji je pobedio te 1945. godine. Sticajem okolnosti, partizanska borba postala je jedna od retkih pozitivnih tekovina naše istorije u svetu. Malo ko zna za objektivno mnogo veće pobede srpske vojske u Velikom ratu. Partizanska borba je vrlo poznata stvar. Svi znamo anegdotu o tome kako je Pikaso plakat za film Bitka na Neretvi naslikao za sanduk vina, zadovoljan što može da bude deo slavljenja velike partizanske borbe.

Koča Popović, septembra 1944.

Milan Kundera, koji je veoma kritičan prema svemu što miriše na komunizam, a pogotovo na Ruse, ovako piše u eseju o romanu Koža Kurcija Malapartea, koji je uvršten kao pogovor u „Lagunino“ izdanje ove knjige:

„Nova Evropa je nastala iz jednog ogromnog poraza, koji je bez premca u njenoj istoriji; Evropa je prvi put poražena. Evropa kao takva, čitava Evropa… Nijedna zemlja u Evropi (od Atlantika do baltičkih zemalja) nije se oslobodila vlastitim snagama (Nijedna? Ipak. Jugoslavija. Vlastitom partizanskom vojskom. Zato je 1999. godine trebalo nedeljama bombardovati srpske gradove: da bi se, naknadno, i tom delu Evrope nametnuo status pobeđenog.“

Da Vas podsetimo:  Dogodine u Melburnu

I naravno naš osvedočeni prijatelj Handke u svojoj knjizi Oproštaj sanjara od Devete zemlje:

„Redovno sam u slovenačkim selima viđao manje grupe starijih muškaraca kao svedoke istorije sasvim drugačije od naše nemačke i austrijske, istorije upravo te Velike Jugoslavije otpora, i zavideo sam Jugoslaviji – drugačije to ne mogu da kažem – baš zbog te njene istorije.“

Nepoznati partizan, fotografija Žorža Skrigina

Koga slaviti na Dan pobede?

Dakle, ko je pobedio 9. maja 1945. godine?

Tog dana, moj deda-stric Milutin, zvani Tina, Čarapan iz Milutovca, prvi put je video more u Trstu, a na moru ogromne američke lađe. Pričalo se među vojskom da ćemo možda da zaratimo sa Amerikancima oko tog prelepog grada. Tina se osećao kao deo nepobedive, velike vojske. Svi vojnici te armije su se osećali kao ravnopravni saborci velikih sila oslobodilaca sveta, kao pobednici u pravednom ratu. A to su i bili.

Da odbacimo tu pobedu, koju smo izvojevali zajedno sa boljom stranom sveta? Zato što ju je postigla jedna, navodno, ideološka vojska? Zato što su plodovi te pobede dovedeni u pitanje? Zato što danas nije jasno da li su poraženi bolje prošli? Sve je možda počelo relativizacijom odgovornosti za Prvi svetski rat. Pre osam godina se činilo da mnogi tvrde da je Srbija nekako izazvala Veliki rat svojom drskom i samouverenom politikom.

Delegacija Druge proleterske udarne brigade na Kongresu USAOJ-a, 22. decembra 1942. godine Livnu. U donjem desnom uglu Boško Buha.

Mnogo je suptilnija revizija Drugog svetskog rata. Zapadni mediji čak pronalaze svedoke po Ukrajini koji govore da su sadašnji ruski vojnici kao nacisti iz 1941. godine. Takvim poređenjima se Rusiji oduzima njen simbolički najvažniji doprinos svetu – ta pobeda 9. maja.

Mi to radimo sami. Deo naše javnosti želi da zajedno sa komunističkim dogmatizmom izbaci i celokupno nasleđe NOB-a, kao štetno za „srpstvo“. To nije samo uvreda za stotine hiljada srpskih antifašističkih boraca. To nije ni pametno. Slovenci su odbacili komunizam i Jugoslaviju, ali ne i partizanski antifašizam. Bošnjaci prisvajaju srpsku antifašističku borbu, zalažući se za ZAVNOBIH kao osnovu svoje državnosti, iako je pre 1944. godine prsustvo tog naroda u partizanima jedva vidljivo. Razne NVO pokušavaju da ostvare monopol nad pomodno shvaćenim antifašizmom, koji se u tom ključu tumači kao anacionalan i suprostavljen srpskom rodoljublju. A srpski antifašizam može da bude itekako patriotski i nacionalan.

Nemoguće je zameniti partizanski antifašizam nekakvim ravnogorskim. Ravnogorci su, u vojničkom smislu, uglavnom bili labava koalicija seoskih milicija. U centralnoj Srbiji nije sporan njihov antifašizam. Sve do kraja 1943. godine, Nemci streljaju otprilike podjednaki broj talaca iz redova „komunista“ i „DM“, kako su ih oni zvali. Prva akcija „Princ Eugen“ divizije je bila usmerena na Keserovićeve četnike. Do leta 1944. godine ravnogorci se bore protiv nedićevaca i ljotićevaca.

Problem je u nedostatku velikih antifašističkih događaja, pogodnih za prisećanje. Posle 1941. godine ravnogorska strategija se u Srbiji svodi na čekanje iskrcavanja saveznika i na aktivnu saradnju sa Italijanima u NDH i Crnoj Gori. Najsvetliji primer ravnogorskog antifašizma u tom kasnijem periodu je operacija „Halijard“, izvlačenje stotina savezničkih vazduhoplovaca preko improvizovanih aerodroma u dubini okupirane teritorije. Ovaj događaj zaslužuje počasno mesto u svakom antifašističkom kalendaru.

Draža Mihailović sa američkim pukovnikom Robertom Mekdauelom oktobra 1944.

Na kraju krajeva, ima nečeg lokalnog u slavljenju ravnogoraca. Čak i u okviru srpskog naroda, čitavi krajevi nisu imali nikakva iskustva sa ravnogorcima. Ponajpre Srem, deo današnje Srbije koji je dao najviše palih boraca.

Nije podsećanje na važne datume jedina svrha negovanja antifašističke tradicije. Ova naša tradicija, uz sve senke i protivrečnosti, mogla bi da bude jedna od osnova za savremeni srpski patriotski nacionalni identitet. Zasnovan na priči o pobedi i slavi, a ne na kukanju da smo jadni, izdani i ostavljeni. Amin Maluf je opisao kako loše na Arape utiče ubeđenje da ih je ceo svet izdao i ponizio. Gubitnički narativi spremaju na nove gubitke. A priča o poslednjoj velikoj pobedi, može da bude uvod u neku buduću izgradnju optimizma.

autor:Predrag J. Marković

http://www.nspm.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime