Čemu služi strašilo

0
2694

strasiloU srpskoj običajnoj praksi postoji predmet koji se zove strašilo. Ime govori čemu služi. Postavlja se u njive i bašte. Služi da plaši ptice kako ne bi sletale na tek zasejane površine, zobale bačeno seme i rataru nanosile štetu. Pravi se tako što se obično na ukrštene motke nabace prnje sa obaveznim starim šeširom na vrhu. Liči na čoveka, a nije. Ako je njiva ili bašta veća, onda se u nju postavi i više strašila. Veruje se da će izgledom (liči na čoveka) uplašiti ptice i sprečiti ih da nanesu štetu. Kad ratar primeti veće jato ptica nad njivom, onda se sakrije iza strašila i uz pomoć drvene čegrtaljke proizvodi neprijatan zvuk koji će uplašiti ptice i sprečiti ih da slete na njivu. Ovo se radi dok seme ne proklija. Posle toga nema bojazni od ptica. Strašilo ostaje u njivi dok ga vetar ili neka druga nepogoda ne sruši. Kad bude vreme za novu setvu, proces se ponavlja. Gradi se novo strašilo. Gradnja ne iziskuje trošak. Vekovima se tako ratar bori da sačuva, bar od jedne nevolje, ono što je zasejao.

ZAMORČIĆI

Nisam ratar, ali gledajući i slušajući neprekidno blebetanje ljudi iz vlasti i onih što bi da se vlasti umile − do juče su o njoj sve najgore govorili − koji u jatima sleću na televizijske ekrane i novinske strane plašeći narod pričama o smanjenju plata, penzija, poskupljenjima, otpuštanjima, setih se bezbrojnih strašila koja sam viđao, a i danas se mogu u ponekoj seoskoj bašti videti. Strašila su, u ratarstvu, sezonska pojava. Molim kandidate i kandidatkinje za položaj novih milosnica vlasti, ako nemaju što suvislo reći, da ne ponavljaju, kao Švaba tra-la-la, ono što je na nekom mestu van Srbije i Beograda već odlučeno, a ovoj vlasti naloženo da sprovede u delo. Što je ona zdušno prihvatila.

Da Vas podsetimo:  Barbara Vitez danas puni 18 godina

Mi smo, kao i mnogi drugi narodi, zamorčići u globalnoj igri uništavanja svake posebnosti, drugačijeg mišljenja i nezavisnosti. Odavno taj proces traje. Da li će i uspeti? E, to je nešto što i od nas samih zavisi. Ima na hiljade primera zabeleženih u našoj pisanoj istoriji ili sačuvanih u narodnoj tradiciji kako se sa nevoljama valja boriti, jer nevolje su sastavni deo svačijeg života, samo što se sopstvena nevolja čini najvećom. Važno je, jeste teško ali ne i nemoguće, za početak sačuvati ono što je od srpskog sela preostalo, a zatim ga vremenom obnoviti. U ovom trenutku liči na utopiju, zahteva i određene žrtve, ali je moguće. To je davno shvatio knez Miloš Obrenović. Sačuvaj seljaka i sačuvao si državu. Danas mu srpski neoliberalni tumači tuđih misli zameraju da je zabranom stavljanja pod bankarsku hipoteku celokupnog imanja, a od hipoteke su bile izuzete okućnica i sredstva za rad, sprečio razvoj bankarskog sistema. Što je sačuvao tad nepriznatu državu i stanovništvo, za ove stručnjake nije važno. Da li je Knjazu bilo lakše nego nama danas?

Englez Herbert Vivijan boravio je u Srbiji krajem 19. veka i zapisao u knjizi „Serbija, raj siromašnih“: „Državi seljaka kao što je Srbija trgovina uopšte nije potrebna… osim šećera, kafe, šibica i nešto malo tkanina, on ne kupuje gotovo ništa… ukoliko mu usevi neuobičajeno dobro rode, veća je verovatnoća da će žaliti što će u njihovo prikupljanje morati da uloži veći rad nego što će se radovati prilici da zaradi nešto novca i kupi neku robu koja je za njega luksuz. Jer, luksuz mu ne znači ništa, još uvek nije razvio sklonost prema njemu“. – Pisac završava misao zaključkom da „ne treba očekivati da će Srbija uložiti neki veliki napor da privuče inostrane trgovce i njihovu robu za kojima, realno gledano, još uvek nema gotovo nikakvu potrebu“ (str. 154).

Da Vas podsetimo:  Doktorat bez fakulteta ili kuda ide naše školstvo

POMOZITE SELU

Miroslav Perišić u knjizi „Sarajevski atentat“ piše: „Iako je u to vreme sebe videla kao modernu evropsku državu, Austrougarska je od početka okupacije vladala Bosnom i Hercegovinom na stari feudalni način, zadržavajući agrarne odnose iz turskog vremena“ (str. 30). Logično, okupator je vodio računa o sebi i vremenom je nametnuo dodatne globe i poreze, što je otežalo položaj seljaku. Kao slikovit opis teškog stanja seljaka, Perišić navodi govor Petra Kočića u Bosanskom saboru 1911.

U knjizi Stanislava Krakova „General Milan Nedić“ (Minhen 1963) piše kako se Nedić uporno borio da od Nojhauzena, tadašnjeg nemačkog upravitelja Srbijom, dobije dozvolu da porodice iz Srbije mogu neposredno slati pomoć u ishrani svojima u logoru u Nemačkoj. Kad je dozvola dobijena, Nemci su uveli kontrolu i počeli da otvaraju pakete. U svakom od njih su se nalazile kantice sa mašću, slanine, kobasice, pršuta… sve ono u čemu su Nemci u Nemačkoj oskudevali. Posle mesec dana Nojhauzen je zabranio slanje paketa. Kad je Nedić, protestujući, zatražio objašnjenje, Nojhauzen je odgovorio: „Lično sam video u jednom od paketa pečeno prase, zaliveno mašću i stavljeno u plehanu kutiju koja je bila hermetički zatvorena. I dok jugoslovenski zarobljenici, koji ništa ne rade, jedu po logorima pečenu prasad, vojnici Velikog Nemačkog Rajha, koji se tuku za Novu Evropu, jedu pred Moskvom repu“ (str. 314.) Nije valjda 1941. godine u Srbiji bilo lakše nego danas kad smo u sokaku kojim se ulazi u evrounijatsku zajednicu srećnih naroda? Lepo vas molim, nemojte nas plašiti paklom i MMF, nego pomozite selu i srpskom seljaku.

Moje sumnje da će Tribunal pustiti na slobodu Vojislava Šešelja su se, nažalost, obistinile. Nema milosti za Srbe, dok se Srpstva ne odreknu. Ne zaboravimo Radovana Karadžića, Ratka Mladića, arhiepiskopa ohridskog Jovana.

Da Vas podsetimo:  Oko 200 000 Srba uplaćuje i privatne penzije

Dragomir Antonić

Pečat

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime