Cena časti

2
955

ŠTA JE ČIJE NA KOSOVU I METOHIJI

Mecena i dobrotvor: Lazar Žarković

Vlast samoproglašene države na Kosovu i Metohiji, uz pomoć prosvećenih mecena, čini sve da prisvoji ono što pripada Srbiji. Međutim, vlasništvo komšija druge vere i nacije odavno je uzurpirano ili oteto, a to niko, čak ni predstavnici države u besmislenim briselskim teferičima, ne spominju

Lazar Žarković je iz Gornjeg Hrasnog, iz surovog hercegovačkog krša, krenuo preko Atlantika za bratom Đorđem 1903. godine. Brod je na palubama prevozio gospodu, a u potpalublju, kao rasuti teret, sirotinju koja se onamo otiskovala za svojim snovima.

Amerika je bila gladna radne snage, ali već i u opravdanom strahu od rednji boleština koje bi joj mogle doći iz „starog sveta“. Zato su imigranti morali da prođu kroz karantin, kroz užas ostrva Elis usred njujorške luke, gde su bolesni bolovali, a zdravi umirali.

Iz pakla u raj

Niko ne zna kako je Lazar uspeo da se provuče? Valjda je bio drukčiji, pristojnije odeven, naočit i s gospodstvenim manirima. I upravo to što je izmakao karantinu bilo je presudno za potonje poznanstvo i prijateljstvo s profesorom Mihailom Pupinom. Jer, veliki naučnik srpskog porekla bio je ljuti protivnik tronedeljnog prisilnog zadržavanja zbunjenih nesrećnika; zemljakova priča o prolasku kraj strogih sanitarnih vlasti izgledala mu je kao prkosno herojsko delo. Pupin je znao da su sanitarci potkupljivi, ali i da sirotinja što je stizala u Ameriku najčešće nema ni prebijenog marjaša u džepu. Izgleda da ga je najviše zadivilo iskonsko poštenje tih nesrećnika kojima nije bilo ni na kraj pameti da bi se ulazak u obećanu zemlju mogao i „pogurati“ s desetak dolara. Tako je Žuća, kako je odmah prozvao riđokosog Lazara, postao njegov junak, živi primer besmisla uspostavljanja karantina.

Da Vas podsetimo:  Političko pozorištance – Dačić glavni komičar

Lazar se zaposlio u fabrici briketa, ali je vlasnik odmah primetio da je novi radnik vredan i pametan mladić, pa je već dogodine postavljen za upravnika pogona. NJegovo napredovanje bilo je vrtoglavo, a moglo bi da se predstavi i podatkom da je već 1907. godine kupio automobil! Ostrvo Elis otplovilo je u zaborav.

Pupin je, po Lazarevoj priči, neskriveno prezirao pokondirene tikve, posebno među zemljacima; izbegavao ih je kad god bi mogao, i najradije bi se družio s jednostavnim ljudima, dobrodušnim sojem kojem je, po poreklu, i sam pripadao. Bio je neobično vezan za svoju majku Olimpijadu i poštovao je tu porodičnu tradiciju koju su Srbi sačuvali u tuđini, pa kad je Lazar u Srpskom udruženju potpisao ugovor o životnom osiguranju, a kao korisnicu premije odredio svoju majku, njihovo prijateljstvo bilo je trajno zapečaćeno.

Žućine nezaceljene rane

Lazar Žarković se 1914. godine kao dobrovoljac otisnuo natrag, sada u Srbiju. Mnogi su ga odgovarali preračunavajući mu odsustvovanje s posla u izgubljene plate, u argumente koji se nisu mogli meriti s usađenim osećajem patriotizma što se u njemu, u tuđini, samo razbuktao. Ispratili su ga kao – sumasišavšeg.

Teško je ranjen decembra iste godine, a vidan je u vojničkoj bolnici u Kosovskoj Mitrovici. Dok se oporavljao, neopozivo se zaljubio u ovaj delić Srbije i čvrsto rešio da jednoga dana, kad odbrani zemlju, razjuri dušmane i preko mora stekne početni kapital, upravo tu, u pretežno srpskoj varoši, započne novi život.

Prilikom prvog boravka u Kosovskoj Mitrovici 1937. godine poznata engleska spisateljica Rebeka Vest upitala je Lazara šta ga je iz sigurnosti i obilja SAD dovuklo ovamo? Izveo ju je na terasu hotela „Jadran“, koji je sagradio devet godina ranije, pa širokim pokretom ruke obgrlio prelepi prizor što okružuje grad. Reči su, zaista, bile suvišne.

Da Vas podsetimo:  Srbi grabe ka svetskom vrhu u industriji jačoj od filmske i muzičke

Kad je s kapitalom pristigao iz Amerike, Lazar Žarković je sagradio električnu centralu, industrijski mlin, veliku strugaru i hotel, da bi sve „nadzidao“ osnivanjem Kosovske banke, čime je tu, do tada staru orijentalnu kasabu, preveo među naprednije varoši. On, Srbin i Hercegovac, a ne neko drugi. Zabeleženo je to, postoje i tapije i akcije, ne mora da se luta.

Bio je najugledniji, a verovatno i najimućniji žitelj grada na Ibru. Taj ugled ga je za vreme okupacije odveo u zatvor kao taoca koji će platiti glavom ono što Nemci ili balisti, njihovi verni saveznici, procene kao „otpor novoj vlasti“. Uspeo je da otkupi i svoje, i sužanjstvo preostalih talaca (među kojima je bilo i nekoliko čestitih Albanaca) novcem koji je pozajmio od Muharema Ibrahimovića, izdanka ugledne begovske familije. Dug časti je odmah pošteno vratio, jer na Kosovu i Metohiji obraz je tada vredeo više nego danas. To ga nije spasilo potonje nacionalizacije, ali je bar sačuvao ugled i dostojanstvo.

Umro je u Kosovskoj Mitrovici 1962. godine s jednim neostvarenim snom. Maštao je o tome da u Trebinju podigne spomenik Engleskinji DŽoani Markus, onoj što je 1876. napustila lagodan život koji joj je bio namenjen plemenitim poreklom, kako bi se priključila hercegovačkim ustanicima Mića LJubibratića, zbog čega su je njeni razbaštinili.

Kosovska restitucija

Lazarev unuk Lazar boravio je onomad u SAD, pa je posetio ostrvo Elis i pokušao da na spomeniku onima što prošli to „čistilište“ nađe ime svog dede. Nije ga zatekao, ali je u dokumentima otkrio jedan zanimljiv podatak: sanitarci, shvativši da im se spiskovi putnika ne podudaraju sa brojem nesrećnika koje su sproveli u karantin, zabeležili su da je Lazar Žarković umro u toku plovidbe, te da je po prastarom pomorskom običaju sahranjen u plavoj grobnici.

Da Vas podsetimo:  Još malo, pa kao da nije goreo: Hilandar ustao iz pepela

Nije, ali kao da jeste. Jer, do njegovog groba zaostalom u južnom delu Kosovske Mitrovice, ako je još tamo, ne može se, osim u pratnji policije. Da je sačuvao američki pasoš, negdašnje komšije Albanci najverovatnije bi mu darivali ulicu, a možda bi ga čak i u bronzi salili, ko zna, a ovako…

Lazarevi potomci su svojevremeno podneli zahtev za vraćanje oduzete imovine, ali džaba. Vlast kosovske kvazidržave i međunarodna zajednica sa svojim protektoratom, uz onoliku brigu o ljudskim i vlasničkim pravima koja se u demokratskom svetu predstavljaju kao svetinja, i ne pomišljaju da istovetne principe primene i za onih nekoliko preostalih Srba na Kosovu i Metohiji. Stari hotel „Jadran“ odavno je u vlasništvu izvesnog albanskog „biznismena“, Kosovska banka, u kojoj bi Lazarevi potomci trebalo da imaju nasleđenog vlasničkog udela, privatizovana je bez njih. Za drugo se i ne zna. Ostala su samo štura sećanja.

Da je ova Lazarova sudbina jedina bilo bi i previše nepravde, a nije jedina. Naprotiv, mnogo je sličnih.

Na Kosovu je sve srpsko. I kapital i zemlja, i kamen i vazduh i voda. I duhovni prostor. I sve nam to otimaju.

Opet.

Miloš Lazić
izmedjusnaijave.rs

2 KOMENTARA

  1. Kosovo je naše.

    A čija je „Severna Makedonija“?

    Znamo li gde je krunisan car Dušan?
    Znamo li gde su srpski srednjovekovni sponenici kuluture u „Severnoj Makedoniji“?
    Zašto smo se odrekli Stare Srbije, kada smo tu teritoriju oslobodili od Turaka svojom krvlju?
    Zašto je samo Kosovo sveta srpska zemlja?
    Imalo li pravo na dvostruke standarde?

  2. Лепо и српски написано. Само једна мала омашка на крају текста – „и све нам то отимају“.
    Не отимају, поштовани ауторе. То им ми дајемо. Вучић. Е то је тек страшно.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime