Zbilo se, ima tome…al ne mogu se otrgnuti utisku jada i srama mada ništa skrivio nisam, ili sam, pak, skrivio sve..?
Šetali smo Kalemegdanom kao toliko puta do data, volim s mojim anđelicama iznova otkrivamo i radujemo se tom čarobnom mestu, kad na jednom od onih mamiparnih štandova za lakoverne turiste i rinfuz rodoljube- belasnu u svom sjaju i bedi…
– Izvinite, jel ovo Albanska spomenica ili grešim?
– Jeste, original! Nije u najboljem stanju pa za Vas, ako ste zainteresovani, 100 evra, za strance 160. Vidite, još ima i pripadajuću lentu…
– Albanska spomenica za 100 evra?!
– Šta, jel Vam skupo?! Znate li koliko to vredi..?
– Znam, čoveče, zato i kažem! Nema tih novaca kojim se može kupiti, sramota je da se uopšte prodaje!!!
– Ja sam je legalno otkupio, imam i dedinu al ona nije za prodaju, a ova…
– A ova će biti suvenir nekom parajliji koji može da je priušti, jelte?!
– Slušajte, ako niste zainteresovani ne morate, nema potrebe da se raspravljamo…
– Ne raspravljam se ja s tobom, čoveče, nego sa sobom, s prokletom sudbinom, sa nama, sa mišlju koliko slava vredi…
– Ne znam ja, ja sam je otkupio i samo…
– Kako li se to slava Srbije otkupljuje i kako joj se odreeđuje cena u bescenju..? Pitam sebe, bez brige, samo Vi radite svoje, naći će se neko, siguran sam, da se takvom “neugledno” i u lošem stanju okiti…
Odoh, nastavismo dalje a kako nastaviti dalje?!
Ćutim, ne shvataju anđelice moje zbog čega, kako i da im objasnim, kako sebi da objasnim, kako tom bezimenom junaku o čija je prsa tukla da objasnim da čitav njegov život, junaštvo, čojstvo, slava vrede, zapravo, ne vrede…
Srbine, junače, stradlniče albanski i heroju Kajmakčalana, Soluna, svega prethodnoh i potonjeg- vrediš koliko i…tura nekog precenjenog sranja na splavu, u separeu “junaka” novih solunskih frontova i frontalnih “heroina”…
Da ti je odličje, muko, u šta boljem stanju možda i koji evro više, ali zapatilo se na slavi rđe, memle, neke patine i poroznosti.
Poroznosti se zapatilo u nama ako ti je šta za utehu, patine i rđe onoliko, potamneli smo više i grđe od slavnog znamenja!
Ma, samo da je u boljem stanju već bi neko okačio pod trenerku ali ovako mrka kapa- junače!
Slava Srbinova ima i cenu i stanje u kakvom je pa od toga zavisi i kolka je, izgleda, a tvoja, bezimeni, moglo je to i bolje…
Moglo je možda više rana, više juriša, više marševa preko mrvih tela saboraca po albanskim vrletima, više sete dok si s negde c Krfa gledao u daljinu i plakao: “Tamo daleko…”!
Ma, samo da je bolje očuvana očas bi je neki rodoljub “preplatio” i okačio o retrovizor džipa da bije u ritmu nekakve Seke, Cece, Stoje…
Da nije tolko izbledela ne bi ni sećanje na vas, junaci!
Da je šta manje patine na njoj bilo bi i u nama!
Da nije tolko rđa nagrizla ne bi ni…
Da mi je da znam šta da kažem deci zašto ćutim, al šta to da bude rečitije od tišine?
Eto, tri smo nema spomenika jednoj spomenici…
Nije čovek kriv što je prodaje, krivi smo mi što sve postade roba!
Slava, čast i ponos ponajviše!
Rinfuzna, na komad i kilo, još ako je u dobro stanju, očuvana, malo prešla, al ova je previše, realno, četiri godine rata, Srbiju, Crnu Goru, Albaniju, Kajmakčalan, Solun…
Previše da bi vredela koliko tura u splavovskom rovu.
Previše da ne bi rđala na kalemegdanskoj tezgi, ipak su ovo dani kad rđa slavno sija.
Ona ljudska, patirane duše i prašnjavog srca!
Mihailo Medenica
Izvor: Patriot
