Ispovest novinara: Iz Vlade nam pre konferencije dostave spisak pitanja za premijera
Jedan naš čitalac, koji je zahtevao da ostane anoniman iz očiglednih razloga, dostavio nam je pismo kao odgovor na vest da je emisija Olje Bećković možda skinuta sa programa TV B92. Smatrali smo da bi njegovo viđenje medijskog mraka u Srbiji trebalo da podelimo s javnošću.
U novinarstvu sam 38 godina, i kao novinar i kao urednik, u redakcijama nekada najtiražnijeg lista, i jednog i danas cenjenog lista. Ono što je bilo u vreme Miloševića je dečja igra prema onome što sad sprovodi Vučić.
On nastavlja tamo gde je stao kao Miloševićev ministar informisanja, sada sa mnogo više žestine, jer je uzurpirao vlast i maksimalnim stepenom osvetoljubivosti i mržnje prema svima koji misle i objavljuju/emituju/pišu drugačije.
Njegovi službeni i lični propagandni glasnici su Kurir, Informer, Večernje novosti, a sve više i Blic, Politika je pod njegovim uticajem. Od elektronskih medija direktno kontroliše Pink, Studio B, Svet, sve više B92. Od agencija Tanjug, a sistematski radi na marginalizovanju i uništavanju FoNeta i Bete.
Cenzura je na vrhuncu, autocenzura cveta. Situacija u medijima je mnogo, mnogo gora nego devedesetih godina, a novinarstvo ubijeno poplavom novokomponovanih “novinara”, neki od njih su formalno obrazovani, ali faktički ništa ne znaju, mnogi čak ni gramatiku.
Služe, ali ne dobijaju plate, nemaju sindikate… Glavni urednici njegovih glasila su za novac stali u njegovu službu, njegovi “novinari” rade po opropbanom receptu srpske grobarske partije – za besplatan ručak, i/ili piće, za kilo jagnjetine i pivo prodali bi i majku, a ne da slažu ili da drže zatvorene oči i ne objavljuju ono što svi vide.
Bećković, jednostavno, nema kuda da ode sa svojom emisijom. Jedino na neki portal, ali u državi u kojoj je pola stanovništa funkcionalno nepismeno, u kojoj tek 20 ljudi koristi kompjuter (a u TV zevaju svi) od toga neće biti neke vajde.
To je Vučićev cilj i to mu je taktika. Emisija nije zabranjena, ali nema gde da se emituje, a on i njegovi čauši tu, naravno, ništa nisu krivi, pa je tako i Vučić sit i ovce su na broju.
On i Nikolić nikoga u redakcijama ne zovu, ništa ne urgiraju, ništa ne zabranjuju, ali se zato, a to znam iz ličnog iskustva, sa telefona ne skidaju razne Stanislave Pak i kojekakve iz Vučićevog kabineta, urgirajući i preteći. Ministar informisanja iz senke je Vučićev brat, koji, takođe, često okreće telefone, naređuje i preti, pozivajući se na premijera (u stilu – da li znate ko sam ja), a Vučić to uredno javno demantuje i iščuđava se.
Postoji lista, a u medijima svi to znaju, podobnih i nepodobnih i redakcija i novinara, kada bi trebalo nekuda pratiti Vučića. Ljudi iz njegovog kabineta svojim novinarima i redakcijama, pre konferencija za štamnpu, dele pitanja koja bi ovi trebalo da postave, i ovi ih postavljaju, a Vučić “spontano” odgovara, jer je “uvek spreman”.
Nezgodna pitanja nisu zabranjena, ali ko ih postavi biva ispljuvan kao nekvalitetan Srbin koji radi direktno protiv države i lično protiv Vučića, a zatim sledi telefonski poziv njegovih saradnika/ca redakciji iz koje je novinar, a sledeći put taj novinar ne dobija akreditaciju za konferenciju za štampu, a akreditacije su obavezne.
Sve ovo znaju svi koji su iole u novinarstvu, bez obzira da li su “novinari” ili malobrojni novinari, bez obzira da li služe u redakcijama pod njegovom direktnom kontrolom ili u onima koje se bore za opstanak u ovoj banana državi u kojoj je vlast uzurpirana na najbezočniji način.
