Izjednačavanje onog što „treba“ (željeno, ideal!) sa onim što „jeste“ (stvarnost, mada nije željena), verovatno je najštetnije od svih neopravdanih izjednačavanja. Toliko brojnih i uobičajenih, da je nauka o društvu nastala tek sredinom devetnaestog veka. Tada su se trojica velikih mislilaca, nezavisno jedan od drugog, koncentrisali na „jeste“. Ali nauka, kod nas i u sličnim sredinama, „džaba kreči“. Pored niza ostalog, želja nekih za vladavinom institucija, uzima se za želju svih! I stvarni rad na njenom ostvarenju, kod onih koji to pričaju…
A kakav je odnos lokalne vlasti, prema slavljenju Nove godine? Lepom prazniku, ali praktično i jedinom svih građana, prilici da su celina! Na kojoj je svaka vlast dužna da radi svih dana u godini, što dobra i čini. Ne praveći poslednjeg kalendarskog dana, „neviđen doček na otvorenom!“. Nadoknađivanje neurađenog, uz pripomoć „zvučnih imena“ za čije se honorare ne čuje… Čak ga i ne organizujući (Novi Pazar), uverena da građanima ne trebaju „estradne zvezde“ jedne noći, nego važnije i cele godine! Zašto naša vlast, pravi zvanični doček? Njena stvar? Neće biti, tiče se i drugih, kao i pitanje što za trinaesti januar! Nije važno što nije „srpska nova“, priznaju je i neki ne-Srbi. A ni „pravoslavna nova“, jer je ne priznaju svi pravoslavni.
Važna je „sitnica“: dolazi posle ovde zvanično neslavljene, a zvanične po državnom kalendaru! A inače nezvanično slavljene, tako da ovim dupliranjem, na značaju gube obe. I Nova godina kao institucija koja obezbeđuje nekakvo jedinstvo, bez obzira na to da li smo na nekoj planini ili inostranstvu, u Omni-centru ili „Živojinoviću“ (kažu da su bili „in“ tridesetprvog), ili na gradskom trgu… Dodatno što se nekome tako „oće“, pa rešio da grad slavi, ono što on misli da treba da slavi. Ne pitajući ni da li hoće ni da li se slaže sa načinom slavljenja, obaveznim „gostima“ i njihovom cenom. Ne samo zbog njene visine, nego i što je na štetu afirmacije domaćih pevača i igrača. Njihovi nastupi tokom „Čvarkijade“ ili Tešnjarskih večeri, posećeni su i praćeni sasvim lepo. Tako da je ovo i odsustvo želje za jedinstvom, stvarne samo ako pristaje na usaglašavanje svih.
Ali izgleda da nikad, ako ne i kasnije, neće dovoljan broj, takozvana kritična masa, shvatiti „sitnicu“: napuštanje jedne institucije, nije izuzetak od vladavine institucija. To je početak napuštanja te vladavine, u korist vladavine nad institucijom! Kod nas, pošto se na to mirno gleda, i napuštanja same želje za vladavinom institucija. Unutar države, i u svetu…
