Vrativši se pre desetak godina u rodno selo porodica Karan život je započela iz početka
Prošlo je više od dvadeset i šest godina kada se u Ceranjima Donjim poslednji put čuo dečiji plač. Sve do pre mesec dana u ovom benkovačkom selu živelo je samo starije povratničko stanovnštvo, a onda je na svet stigao mali Aleksandar, nastavak loze porodice Karan ali i radost i nada da će života biti sve dok se deca budu rađala.
U toplom i sparnom junskom danu, dok dalmatinsko sunce nemilo prži, na ulici kroz Ceranje Donje teško je sresti nekog od meštana. Tek po koji automobil zadarskih registarskih oznaka razbije postojeću tišinu i nadglasa zvukove ptica, te se izgubi u hladu ispred neke od obnovljenih kuća. Dobar je to znak, pokazatelj da ljudi ima, da dolaze i da nije sve tako pusto kako se u prvi mah čini.
Brojne ruševine još uvek neobnovljenih kuća neskriveni su svedok proteklog zla koje je i ovde uništilo sve pred sobom. Zidine porušene, priroda podivljala, trava i rastinje uzele prevlast nad onim što je ostalo, ali ne posustaje pred njima ni ona oku lepša slika. Gotovo ispred svake zidine procetali oleander, ta žilava i otporna biljka koja svojim raskošnim cvetovima ulepšava postojeću sliku stvarnosti. Proletnji mrazevi i junska žega nisu okrnuli ni stabla badema, pa prepuni još nezrelih plodova prkose i vremenu i prilikama. Ono zrno lepote u oku slučajnog prolaznika, posmatrača, ne može ostati imuno na taj dar prirode.
Doba dana u koje koračamo ulicom Ceranja Donjih nije baš adekvatno za susrete sa ljudima koji tu stalno žive, a takvih je u selu tek nešto više od dvadesetak. Sezona je radova u polju, u toku kosidba i sakupljanje sena, poslovi koji zahtevaju rano ustajanje dok, kako kažu, „zvizdan ne pritisne“, a onda se predah pravi u debeloj hladovini.
Pre deset godina se vratili na svoje
Baš u takvom ambijentu, u trenucima kratkog odmora zatičemo i šestočlanu porodicu Karan. Najstariji domaćini, ponosni deda i baka malenog Aleksandra, umorni od posla i preplanuli od sunca, nalaze vremena i da prozborimo koju reč. Vratili su se iz izbeglišta, kažu, pre deset godina, da iz ruševina ponovo podignu ono što su, do rata, godinama s mukom gradili. Nije bilo lako, prisećaju se, ali se zbog te odluke ni jednom nisu pokajali.
– Bili smo jedno vreme kod ćerke u Aleksincu, zatim prešli u kuću jednog rođaka u Mirkovcima i onda odlučili da se vratimo na svoje. Sve je bilo uništeno, porušeno, nigde ništa ostalo nije. Uspeli smo da ostvarimo pravo na obnovu jednog dela kuće, kao neki nužni smeštaj, i posle smo sve, malo po malo, sami obnavljali, zidali i gradili. Opet smo krenuli od nule. Kupili smo desetak ovaca, jedan prijatelj nam je darovao još par i od toga smo vremenom formirali veće stado. Život je težak, ništa nije lako ali se čovek mora boriti da preživi i mora raditi – opisuje nam ukratko Marija Karan.
Rođenje unuka u kuću unelo radost
Težak i mukotrpan posao, baš kao i duge godine izbegličkog lutanja, sada se lagano već potiskuju u sećanju. Životom se kod njih, bar kako nam se čini, najčešće opisuje predratni period i ovo vreme danas kada su zadovoljni onim što imaju i kada je kuća opet puna čeljadi.
– Nije ovde loše živeti, ali ne možemo reći da nema nedostataka. Nama je najveći problem voda. Vodovod u selu je napravljen samodoprinosom meštana još 1986. godine a mi danas nemamo vodu. Cevi su i dalje u zemlji, voda teče, ali nije ispravna za korišćenje a priključci su uništeni. Nema mnogo mogućnosti za stalnim zaposlenjem, ali sve što se u selu proizvede može se lako prodati, nebitno da li se bavite poljoprivredom ili stočarstvom. More je blizu pa za sve imamo kupce, posla ima u sezoni ali nema ko da putuje, tako da nije sve ni crno ni belo što bi se reklo. Pre rata ovde su ljudi živeli bogovski, radili po obližnjim gradovima, a kući obrađivali polja i držali stoku, povrće i voće se prodavalo na tone. Ono što smo tada imali moglo se nazvati pravim životom. Mi se ni sada ne žalimo, radimo dosta i svega imamo. Sada se i najmlađe unuče rodilo pa je kuća još bogatija – ponosno i zadovoljno kaže Marija.
Marija i Jovo Karan
Kišnicu iz bunara koriste za potrebe domaćinstva dok onu za baštu i stoku domaćin Jovo dovlači cisternom iz polja. Nije to mali posao, baš kao ni briga o stotinu ovaca i janjadi, kokoškama, ćurkama, guskama, bašti, posejanom žitu, maslinama, vinogradu, svemu onome što ovi vredni ljudi i dalje rade, oboje odavno u sedmoj deceniji života.
Ono najosnovnije za život imaju zahvaljujući svom radu, dok sporedne namirnice mogu kupiti u pokretnoj trgovini koja svakodnevno prolazi kroz selo.
– Svaki dan trgovina nam staje skoro na kućnom pragu, i sve što treba donesu bez problema. Doktoru idemo u Benkovac ali ako, ne daj Bože, zatreba hitna pomoć, policija, vatrogasci ili šta drugo eto ih za par minuta. Uslužni su i ljubazni, treba biti pošten i reći kako jeste – iskreno će Marija.
„Lepših i boljih krajeva za život nema od ovih naših“
U razgovoru o trenutnim prilikama i situaciji u selu, poređenju nekadašnjeg i sadašnjeg života, sa sagovornikom poput Marije vreme brzo odmiče. Za to vreme njen suprug Jovo već je stigao da obiđe životinje pa iz dvorišta nosi punu korpu domaćih jaja, pokazujući nam sa osmehom kako je i živina bila vredna taj dan.
Nedaleko od kuće parkira se kamion, znak da je i sin Đorđe stigao kući. Na balkonu ga čeka supruga sa malim Aleksandrom u naručju, a u susret trči David, Đorđev sin iz prvog braka. To dvoje dece ujedno su i jedina deca u Ceranjima Donjim. Na pitanje kako se mlad čovek odlučio vratiti u selo gde mladih više nema i tu stvarati porodicu, Đorđe nam daje vrlo jednostavan odgovor.
– Pa tu sam se i rodio, tu mi je kuća.
Od Đorđa saznajemo kako je jedno vreme živeo i radio u Zagrebu, ali gradsku gužvu i način života sa lakoćom je napustio zbog povratka rodnom kraju. Mogao je i u inostranstvo ali je ipak birao zavičaj, jer mir i sloboda, vreme koje tu ima ipak nemaju cenu.
– Najbitnije je ono što čovek želi, čemu teži i šta ga čini srećnim. Za mene je to oduvek bilo ovo gde sam sada. Gde ima želje ima i načina samo je stvar u dobroj organizaciji. Mi živimo dobro, roditelji su još vitalni i većinu posla kući oni obavljaju. Supruga je do rođenja deteta radila u obližnjem gradu na moru a ja sam stalno zaposlen kao prevoznik u jednoj firmi u Benkovcu. Posla ima ko hoće raditi, i u selu ali i na primorju. Volja je u svemu presudna, počevši od odluke o povratku pa do onoga čime ste spremni da se bavite. Sve što se ovde proizvede organsko je, zdravo i nezagađeno, tržište postoji, ali je potreban ozbiljan pristup i napor da se to podigne na jedan nivo koji će osigurati kontinuitet a samim tim i egzistenciju. Ljudi su različiti i svako život posmatra iz svog ugla, što je i normalno, ali ja se usuđujem reći da lepših i boljih krajeva za život nema od ovih naših, i da čovek ovde zaista može imati sve što mu treba. Naš najveći problem je to što nas je malo, što dece nema više ali ko zna, možda se i to u budućnosti promeni pa kroz neku godinu ne sretnete samo Davida i Aleksandra u selu – optimistično i sa osmehom zaključuje Đorđe.
Od predratnih tristotinak meštana u Ceranjima Donjim danas ih je gotovo trinaest puta manje. Pored puta koji ih na svega pet kilometara deli od grada Benkovca i danas stoji zgrada porušene Osnovne škole . Na nekoliko mesta u selu zalepljeni oglasi za kupovinu kuća, placeva, zemlje. Čini se da je još onih koji, pored naših sagovornika, veruju da ima smisla ovde ulagati i graditi.
Karani su, svojim primerom, svedoci kako život nastaviti tamo gde je koren odavno ponikao, ljubavlju i upornošću prkoseći zlim vremenima i nedaćama, pokazujući onu njegovu lepšu stranu, baš kao i rodni bademi i procvali oleanderi.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
Izvor: Srbi.hr
