Četiri pretpostavke za prosvetljenje Srbije

0
62
Kod spomenika Stefanu Nemanji, foto: Predrag Trokicić

Onomad, pre više od jednog stoleća, u predvečerje sovjetske proleterske revolucije – pravdajući neophodnost njene nemilosrdnosti i korenitosti – Vladimir Iljič Lenjin je poručio narodu: „Možete doneti i najbolje zakone, ali ko će ih sprovoditi u život? Ovi isti činovnici, a oni su u službi buržoazije!“

Odbacujući „krv i suze“, jasno je da same pravne norme nisu nikad bile dovoljne za neki izgledniji društveni procvat: u valjan pravni sistem su svakad ugrađene i određene plemenite vrednosti, odnosi, mehanizmi i jake ustanove, a ne samo puke instrumentalne regule. Neophodni su i novi, stručni i časni ljudi na ključnim pozicijama i uspostavljanje drugačije, delotvornije i prozračnije organizacije vlasti na svim nivoima. S kadrovima lojalnim sopstvenoj savesti, koji delaju lege artis. U prvom redu – široki i duboki socijalni prelom, prosvetljenost i kultura. Sveukupno presaldumljenje i akcija.

Stoga, teško je i zamisliti da u Srbiji, u današnjem političkom kontekstu, bude izvedena bilo kakva uspešna reforma pravosuđa. Za tako nešto ne postoje ni najosnovnije društvene pretpostavke. Jer, ne možete plodotvorno amandmanski da spustite na nezrelo, nemirno i politizovano tle izvesnu iskonstruisanu, veštačku, venecijanski začinjenu spasonosnu nebesku novotariju. I to samo zato što nam nju neko spolja i/ili iznutra nameće kao jedan od uslova evropskih integracija. Da se, tobože, politika nimalo ne meša u izbor sudija i donekle javnih tužilaca. Rečju, da se, kobajagi, dve grane političke vlasti, ona zakonodavna i ona izvršna, odvoje od treće: pravne, pravosudne, sudske i javno-tužilačke.

A na domaćem prostoru, političke struje su se, i pre onog nesrećnog tzv. reizbora sudija 2009, uveliko, još od komunističke ere uvukle u sudijske i javno-tužilačke redove. (Međutim, tada je nekog reda, logike i izvesnosti i bilo.) Vladajući partijski uticaj je u Jugoslaviji, pa i u ondašnjoj Srbiji bio gotovo normalna, uobičajena stvar. S kojom se računalo. I samo joj se relativno sporadično, podvižnički suprotstavljalo. Pretežnije se nastojalo da joj se doaka ličnim, zavičajnim, poslovnim, koruptivnim i drugim metodima. A poslednjih nekoliko decenija stvari se menjaju, i to na gore. Tako da je nekoliko godina unazad, ugled pravosuđa – kao i čitavog pravnog poretka Srbije – skoro sasvim srozan. I, evo, došlo doba da, proteklih meseci osobito, vladajuća garnitura pokušava da stvori, maltene jednim potezom, navodno čisto, pretežno sudijski i javno-tužilački izabrano pravosuđe. Što je sadržinski nerealno, čak besmisleno. Naime, usvojimo li amandmane, namah se kao rađa nezavisno sudstvo i samostalno javno tužilaštvo. Nije nego. Recept za naivne i nesvesne. U stvari, nema od toga dobitno, globalno uzev, praktično za sada ništa. Naime, predočeni ustavni amandmani su samo trik vladajućih faktora da se pred stranom i domaćom javnošću prikaže jedino formalna, možda čak i iskrivljena orijentacija ka evropskim tekovinama, vladavini prava posebno. Na srpski način. A da ona, politička vrhuška ne izgubi kakvu-takvu preostalu podršku međunarodne zajednice i dobije – referendumskim potvrđivanjem Akta o promeni Ustava – doping za aprilske izbore. Kako bi zadržala svoju moć i privilegije.

Da Vas podsetimo:  Marija, budi zahvalna što te trpe – imaš 40 i dete!

No, nema istinske rekonstrukcije srbijanske države i društva bez makar četiri prethodno sprovedena i povezana procesa.

Prvo – raspisivanje ozbiljnih izbora za Ustavotvornu skupštinu i izrada sasvim novog, savremenog i celovitog, demokratskog i harmoničnog Ustava. Uz primerenu javnu debatu, sučeljavanje stavova uz medijsku otvorenost i ravnopravnost. Ustavni dokument u kojem će ljudske slobode i prava biti minuciozno zapisane i uzorno zaštićene, a vlast odgovorna i smenjiva. U njegovoj primeni, dakako.

Drugo – oštra i dosledna, zakonom uređena (ne i osvetnička) lustracija prekršilaca ljudskih prava, uz paralelno otvaranje dosijea tajnih službi.

Treće – iskreno priznavanje regionalnih zločina činjenih u naše ime, bez zahtevanja reciprociteta, i kažnjavanje preostalih ovdašnjih krivaca.

Četvrto – autentično pročišćavanje pravosuđa, pa i delimičan a ortodoksan reizbor pravosudnih poslenika. Na podlozi unapred predviđenih, pravednih i dosledno primenjenih kriterijuma sposobnosti, obučenosti, profesionalnosti i ljudskosti.

Dakako, sve narečeno bi, ako bi teklo zvanično i redovno, kroz ovdašnje imitirajuće i iritirajuće institucije, bio utopistički poduhvat.

A ovo što se upravo dešava pred našim očima je politikantski poker, blefiranje i zavaravanje – jalovo premeštanje tamo-amo izraubovanih, napuklih kockica. Kalkulantstvo, manipulacija, populizam.

I zato, ne nasedajmo na zamenu teza. Oni vele: slobodno glasajte DA na referendumu, time se ne menja Preambula Ustava, niti pre/odaje Kosovo i Metohija, već se pravosuđe uglavnom prepušta sebi, te tako ozdravljuje. Dakle, Kosovo i Metohija je vodećim glavarima i njihovim poslušnicima opet ključni argument. U odsustvu drugih, ubedljivijih. Ukratko, mislite svojom glavom – i na referendumu odlučno glasajte NE. Pošto 16. januara nije uopšte na stolu bilo kakva zbiljska ustavna revizija, pa ni unapređujuća rekonstrukcija pravosuđa.

„Vreme vam je ograničeno, zato ga ne traćite živeći život nekog drugog.“ Stiv Džobs

autor:ZORAN R. TOMIĆ

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Da Vas podsetimo:  Stiker diplomatija

https://pescanik.net/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime