Da li su Nikolić i Vučić razumeli poruke koje su im stizale protekle nedelje?
1.
Pamti li neko za poslednjih deceniju i po nedelju u Srbiji u kojoj se toliko jasno moglo videti da za nju postoji i drugi put? Pamti li neko nedelju sa toliko dobrih narodnih emocija, koja je pokazala da sa Srbijom ne samo da nije gotovo već da duboko u biću kolektiva postoji jedna zdrava energija, netaknuta dugim razaranjima svega što bi ovde moglo da bude dobro? Pamti li neko četiri vezana događaja, od kojih nijedan neće promeniti Srbiju, ali je svaki za sebe duboko zabrinuo branioce aktuelnih trendova, od zapadnih ambasadora, preko onog dela opozicije koji je na kritici vojne parade i dolaska Vladimira Putina konačno pronašao ono obeležje razlike u odnosu na vlast, kojima će se ponovo preporučiti istim tim ambasadama, pa sve do predstavnika ološ-elite, koji su ruskog predsednika ispratili komentarima na ivici mržnje što se usudio da poremeti našu zapadnu idilu, i do ološ-medija, koji su sa parade izvestili o svakoj kapi kiše koja je pala, ali nisu znali koliko je Beograđana tog dana izašlo na ulicu niti su na televizijama pustili ijedan široki plan kojim bi se to dalo naslutiti.
2.
Prvi od tih događaja napunjenih drugačijim značenjima bila je u Republici Srpskoj pobeda Milorada Dodika i njegove stranke. Pobeda je bila tesna, ali za nekoga ko tako dugo vlada na jednoj nestabilnoj teritoriji to je veliki uspeh. Utoliko je veći i jedinstveniji što je prošao kroz veoma prljavu kampanju svojih protivnika; što Sarajevo uspeh izbora nije merilo pobedom svojih ljubimaca, već Dodikovim porazom; što su najgledaniji mediji u RS radili protiv njega; što su njegovi protivnici imali, iako dosta diskretnu, pomoć Beograda; što je do izborne pobede došao pošto su ga u Vašingtonu i Berlinu otpisali i, konačno, što je na svojoj strani imao samo podršku Putina i Rusije.
Da je sa takvim odnosom snaga na izbore izašao pre dve godine, pa makar oni bili i u Republici Srpskoj, Dodik ne bi bio poražen, bio bi obrisan. Umesto toga, on, kao vladar jednog oficijelnog poluprotektorata, proskribovanog i omraženog u zapadnoj i dobrom delu inertne i korumpirane domaće javnosti, ulazi u udžbenike otpora.
Ako se takvi udžbenici jednog dana budu pisali, možda će formula Dodikovog uspeha biti pripisana njegovom odbijanju da se kreće u zadatim granicama nametnutog sistema i što se u takvom sistemu digitalne globalizacije držao zastarelih analognih principa, koji su se pokazali neranjivim pred spoljnim naletima tehnološki superiornijeg protivnika.
Kako bilo, Dodik je pokazao da je otpor moguć, beznadežno raskrinkavajući sva oficijelna kukanja, koja izlaz za Srbe traže na premisama da smo najnemoćniji, najrazbijeniji, najbedniji i najsjebaniji narod koji je svet zapamtio. Kome Dodik liči na nešto od toga, može da nastavi, ali talas je krenuo.
2.
Drugi važan događaj bila je smena vlasti u DSS, važnoj stranci i kad je ispod cenzusa po tome što deluje na političkom polju otpora. Ta smena otvorila je vrata istorije Vojislavu Koštunici, političkom lideru koji je duboko obeležio jednu od najtežih dekada srpske istorije.
Od čuvenog Petog oktobra – na kome je birao između pozicije ikone jedne plišane revolucije i daljeg vojnog razaranja Srbije – Koštuničinu karijeru obeležili su unajvećem izbori između zla i goreg. NJegovi politički sličnomišljenici svako zlo knjižili su mu kao izbor kojim je zaobilazio dobro; dok su mu neprijatelji isto to knjižili kao nedovoljno izbegavanje goreg. Tek, njegov konačni bilans, možda čak i veći od Ustava koji je doneo i otpora na Kosovu, nevidljiv je onima koji u politici ne poznaju više računskih radnji od sabiranja i oduzimanja. Taj bilans je u stvarima koje je zaustavljao, koje se nisu dogodile i koje su postale vidljive tek kad su počele da se događaju pošto je otišao sa vlasti i kad su umesto njega došli drugi.
Koštuničin otpor se jeste kretao u koordinatama u kojima su se izbegavale brutalne akcije zapadnih agentura posejanih po Beogradu, a to će reći u koordinatama koje nije crtao on, nego oni. Taj otpor, razumljivo, nije verovao da može da promen i Srbiju, ali je znao kako da je ne uvuče u tragediju veću od one koja se dešava. Taj plamičak nije mogao da zapali vatru, ali taj plamičak ni Srbiju nije ostavio u potpunom mraku.
Kada se povukao sa čela stranke, Koštnica je podstakao pobunu njenih članova, koji su želeli aktivniju politiku, podrazumevajući raskid sa zacrtanim koordinatama i obavezama vučenim od Petog oktobra. Pošto je na izborima pobedila Sanda Rašković Ivić, kao zagovornik takve politike, Koštunica je javno napustio stranku, lišavajući je poslednjih obaveza te vrste. Na ličnom planu bio je to jedan ružan politički rastanak sa ponekom teškom reči i celom ponornicom značenja koja su one vukle, ali u srpskoj politici lepi rastanci odavno se događaju samo na grobljima. Politički, međutim, Koštunica je jednom potezom lišio DSS nasleđenih obaveza i pred Sandom Rašković Ivić jeste da, prepoznajući trendove, podigne DSS iz prostora stranke otpora u monopolarnom svetu u prostor otpora, kakav priliči višepolarnom svetu. Ili, naravno, da je konačno ubije, što je rizik svakog aktivizma.
3.
Izlazak višepolarnog sveta Srbija je mogla da opipa u četvrtak, oduševljeno gledajući pred sobom Vladimira Putina kao čoveka sa svoje strane istorije, koji za sobom ne nosi ustajali miris progutanih poraza, već svežinu otpora i oreol pobede. Svet koji se tog dana okupio na novobeogradskoj obali Dunava nije organizovano dovožen autobusima, nije teran s posla na paradu, tako da je njegova emocija bila potpuno autentična.
Ta emocija bila je začuđujuće zdrava: nije to bila emocija prebijenog čoveka kome je u posetu došao stariji brat, sa kojim će on sad da obiđe komšiluk i naplati se za sva poniženja i batine; bila je to emocija jednako prebijenog čoveka kome je jednako došao stariji brat i koji se oseća dovoljno sigurno da bi već sledećeg proleća mogao da zaseje njivu, verujući kako će najesen on ubrati njen plod, a ne neko drugi. Rečju, Putin nije probudio bes Srbije, već njene nadu i dostojanstvo.
Bio je to, na kraju, mnogo više odnos između Putina i Srbije nego između Putina i njenog vođstva. Nikolić i Vučić, uprkos svemu, izgledali su kao ljudi koji su bar tog dana razumeli poruku. Pred njima je bio svet koji bi mogao da ih brani kada ih ovi sa Zapada budu rušili, ali i svet koji će im, ako ih prezre, sa gađenjem okrenuti leđa kada ih ovi svejedno budu rušili.
Niko od Nikolića i Vučića posle toga ne očekuje da u ponedeljak Srbija postane ruska gubernija niti da se zahvale EU, ali očekuje da potencijale koje im je taj sastanak otvorio ostvare i da nikad, ali nikad više, poniženja koja će još morati da gutaju na Zapadu ne prosleđuju dalje u narod. Stojeći pored Putina i gledajući sav onaj pokisli narod, napunjen nadom i dobrim vibracijama, više neće moći da se kriju iza toga kako ne postoji dovoljno jasna granica između toga kad si „naš“ i kad si „njihov“.
4.
Četvrti događaj koji je budio nadu o boljoj Srbiji bila je akcija spuštanja zastave „Velike Albanije“ na stadion JNA. Naravno, smisao te akcije zapadnih agentura bio je u tome da se pokaže koliko je srpska bezbednost šuplja i da se razjari narod na stadionu da utrči, izgazi albanske fudbalere i da sutradan dočeka Putina i vojnu paradu sa mračnom senkom krvii na svojim rukama.
Što se tiče bezbednosti, nije ni trebalo da se trude, znali smo i bez njih koliko je bušna, i to ne od juče. Što se pak tiče naroda, on se na provokaciju nije primio, tako da je stvar završena na najbolji način. Genije koji je sve to smislio pokazao se kao budala: uspeo je Srbe do homogenizuje, ali ne i da ih natera da takvi naprave budale od sebe. Uostalom, tako se ponaša svet koji zna da ga odsudna bitka tek čeka, taj se ne prima na jeftine simulacije pre nego što vreme dođe.
5.
Onaj ko ume da čita znakove i trendove mogao je da se načita mnogo toga prošle nedelje. Mogao je da pročita da je u svim zapadnim obaveštajnim operacijama protiv srpske vlasti napadač svaki put prošao, poručujući Vučiću da mnogo ne luta jer mogu da ga pojedu sa koje god strane hoće. U obaveštajnim i propagandnim akcijama protiv građana, međutim, nisu prošli. Nekim svojim čulom taj svet je umeo da pročita trendove koje politička klasa u svojim istraživanjima još ne vidi. Rečju, taj svet spreman je za otpor. Umeju li Vučić i Nikolić da iz toga pročitaju gde su najmanje bušni? A gde najviše?
Željko Cvijanović
