Svi su znaci da je istraga o uzrocima i okolnostima smrti Alberta Nismana, specijalnog državnog tužioca Argentine, još daleko od kraja. NJegovo telo je pronađeno na pločicama poda u kupatilu noću 18. na 19. januar. Ispod desne ruke mu je ležao pištolj „Bersa“ kalibra 22. Ulazni otvor rane od metka na slepoočnici je ukazivao da postoji mogućnost samoubistva.
Međutim, ta verzija je u opozicionim krugovima prihvaćena neprijateljski. Začule su se optužbe na račun predsednice Kristine Fernandes de Kiršner i ministra inostranih poslova Ektora Timermana, uz tvrdnje da su njih dvoje umešani u smrt tužioca Nismana. Nisman se bavio istragom terorističke akcije u Jevrejskom kulturnom centru u Buenos-Airesu iz 1994. godine i upravo je trebalo da podnese izveštaj parlamentu o rezultatima te istrage. Do njegove smrti je došlo samo dan pre njegovog izveštavanja parlamenta tako da su mnogi analitičari u tome videli obračun kako bi se kompromitovala predsednica Argentine. Kao idejni tvorci i organizatori akcije najčešće su imenovani CIA i MOSSAD.
U medije je procurila i informacija da je u svom izveštaju Nisman želeo da optuži Kristinu Fernandes de Kiršner da je sakrila ulogu Teherana u tom terorističkom aktu. Svoju istragu tužilac je zidao na podacima koji su dobijani od Antonija Stiusoa koji je do kraja 2014.godine zauzimao rukovodeće položaje u argentinskoj obaveštajnoj službi (SIDE) i bio u bliskim kontaktima sa rezidenturama CIA i MOSSAD-a. Konkretno, Stiuso je preko njih došao do snimaka telefonskih razgovora koji su posredno ukazivali da je argentinska vlada pregovarala sa Teheranom o isporukama pšenice u razmenu za iransku naftu. Ne sumnjajući u autentičnost snimaka koje je napravila Agencija za nacionalnu bezbednost SAD tužilac je tvrdio da najbitniji uslov iransko-argentinskog sporazuma treba da bude amnestija Iranaca za kojima su postojale poternice, i za koje se sumnjalo da su učestvovali u terorističkoj akciji. Sa velikom dozom sigurnosti može da se pretpostavi da je taj hipotetički posao predstavljao „poslić“ neprijatelja Argentine u tajnim službama SAD i Izraela.
Još nekoliko nedelja pre nego što je trebalo da se pojavi u parlamentu Nisman je shvatio da njegova optužnica pati od nedostatka ozbiljnih činjenica i da ne može da se iskoristi kao osnova za malo ozbiljnu optužnicu. Tužilac je ponovo pokušao da kritičnu situaciju reši preko Stiusoa, ali taj više nije radio u obaveštajnoj službi, a i počeo je da izbegava komunikaciju sa Nismanom. Stiuso je shvatao razlog za paničnu aktivnost tužioca koga je uz diktat svojih tutora iz ambasade SAD mnogo godina ubeđivao da Kristina „igra svoju tajnu igru sa Irancima“ na uštrb interesima svoje zemlje.
Nisman je i sam osećao da se oko njega oblaci navlače sve jače. Bojao se atentata: na njegove telefone i kompjuter su redovno stizale poruke sa pretnjama da će se sa njim obračunati i da će mu ćerke biti otete. Zato je on za Buenos Aires i putovanja po zemlji radije koristio oklopljeni automobil sa direktnom vezom, koji mu je dala Ambasada SAD.
Njegova bivša žena, Sandra Salgado, sudeći po profesiji, bila je jedna od prvih koja je stigla na mesto Nismanove smrti. Bila je sigurna da njen bivši suprug nije u stanju da izvrši samoubistvo. Nedelju dana posle toga, pozivajući se na nezavisnu ekspertizu koja je bila izvršena na njen zahtev, Salgado je na konferenciji za štampu izjavila: „Nisman se nije ubio. To nije bio ni nesrećan slučaj. On je ubijen.“
…Tužilac Nisman koji je poticao iz imućne jevrejske porodice bio je poznat kao ljubitelj slatkog života. U njegovoj elektronskoj arhivi islednici su iskopali desetine fotografija devojaka u situacijama koje su ih kompromitovale. Lik borca protiv „postupaka vlasti koji nisu bili odmereni, a odnosili su se na pravdanje iranskih terorista“ tužiocu su napravili određenu popularnost: podržavale su ga nevladine organizacije pod patronatom SAD, zapadnoevropskih zemalja i Izraela, predstavnici slobodnih profesija, aktivisti socijalnih mreža, studentarija i jevrejske organizacije koje su bile vrlo uticajne u Argentini. Antivladina raspoloženja u toj sredini su podgrevali i mediji koji su pripadali opozicionom medijaholdingu „Klarin“. U Buenos-Airesu i u nizu velikih gradova došlo je do demonstracija u kojima su učestvovale desetine hiljada ljudi. Demonstranti su u rukama držali male plakate „Ja sam Nisman“, „Svi mi smo Nismani“ „Osveta zbog Nismana“. Sa Majskog trga pored predsedničke palate direktno su prenošene televizijske i radioreportaže. Čuli su se i dobro smišljeni uzvici protiv vlade: „Nek svi idu…“, „Kraj diktaturi Kiršnerovih“, pa čak i „Kristina je ubica“.
Međutim Nismanova smrt nije na Argentince napravila uticaj na koji su, očigledno, računali tajni operatori. Do Majdana na argentinski način nije došlo. Vlada je učinila velike napore kako bi se narodu objasnilo: Nismanova smrt je korisna samo za neprijatelje Argentine. Organizovane su akcije koje su pomogle da se pobunjeničke strasti utišaju. Tako je Buenos-Aires bio oblepljen plakatima sa fotografijom Nismana, okruženog devojkama sumnjivoga ponašanja i potpisima „I ti si Nisman?“.
* * * *
Podrivačka delatnost zapadnih tajnih službi u Argentini se nastavlja, a vrhunac će biti u periodu izborne kampanje u oktobru. Prema Ustavu, Kristina Fernandes de Kiršner ne može da ide i u treći mandat vlasti. Ozbiljne šanse na pobedu stiče njen naslednik – guverner Buenos-Airesa Daniel Scioli. NJegov konkurent će biti Maurisio Makri, vođa partije desnog centra „Republikanska ponuda“ koja se bori za zbližavanje sa Vašingtonom, za distanciranje od zemalja Bolivarijanske zajednice i protiv „daljeg klizanja“ Argentine prema Kini i Rusiji.
Sve je aktivnija i Ambasada SAD u Argentini koja je prešla na jačanje dinamike rada rezidenture agencije CIA. Kristina Fernandes je jak političar i u Južnoj Americi njenom čvrstom karakteru mogu da zavide mnogi muškarci – predsednici. Zato nije isključeno da će njeni protivnici ponovo pokušati da pribegnu političkom ubistvu kao radikalnom načinu za destabilizovanje zemlje. Na internet-forumima i po socijalnim mrežama se vodi diskusija o tome ko se sve može naći kao kandidat za likvidaciju.
Ponekad se pominje Diego Lagomasino, informatički stručnjak koji je obezbeđivao bezbednost elektronske opreme i Nismana, i njegovog tima, i koji je bio ako ne njegov prijatelj, a ono prilično blizak saradnik. U SAD su njih dvojica imali isti bankovni račun i Lagomasino je (govoreno je: na molbu tužioca) i dao „Bersu“ – 22 koja je nađena uz tužiočev leš. Verzije da je lično Lagomasino ubio tužioca (on je poslednji posetio Nismana u njegovom stanu pre nego što je ovaj nađen mrtav) uporno cirkuliše po medijima. Lagomasino o tužiočevim poslovima zna mnogo više nego što je saopštio u toku istrage islednicima. Nismanu ga je preporučio penzionisani operativac SIDE-a, a postoje i dokazi da su i taj operativac, i Lagomasino radili za agenciju CIA. Ukoliko oni progovore istraga o Nismanovoj smrti će se pretvoriti u posao, izuzetno osetljiv za rezidenturu agencije CIA.
Kao kandidat za likvidaciju se pominje i Antonio Stiuso, veteran argentinske obaveštajne službe. U zemlji nije bilo tajni koje on nije znao: obaveštajne i elektronske informacije su stizale preko različitih kanala, te on ima kompromitujući materijal za mnoge argentinske političare. On je bio upoznat sa mnogim operacijama agencije CIA i MOSSAD-a, koje su bile usmerene ka podrivanju pozicija Kristine Fernandes i njegovi iskazi mogu da nanesu nepopravljivu štetu dobro sređenom sistemu špijunaže i uticaja kojima se služe državni interesi SAD i Izraela.
Da Stiuso zauvek zaćuti zainteresovani su mnogi uticajni ljudi i velike organizacije. Bivši šef argentinske obaveštajne službe oseća da je osuđen, te je do sada više puta o svojim mračnim predosećanjima razgovarao sa njemu bliskim osobama.
Autor: Nil Nikandrov
Izvor: Fond strateške kulture
