Prenosimo tekst sa portala Cenzolovke koji se bavi temom stranih donacija „domaćim medijima“. Dok se naveliko priča o slobodi medija ili cenzuri/samocenzuri teško se možemo oteti utisku da danas u Srbiji postoji veoma malo medija koji mogu da pišu po sopstvenom izboru i u skladu sa svojom savesti. Nije teško da se razume zašto je to tako. Ključ je u novcu koji mediji teško mogu da sami obezbede, da bi uopšte mogli da egzistiraju. Potrebni su sponzori, i to po mogućstvu oni stalni. To jeste, medijima je potreban stalni izvor „prihoda“, a njega nema ako neko ne odreši kesu. Ali, onaj koji dreši kesu, traži nekakav razlog zašto bi to činio. I tu se sva priča o slobodi medija završava. Problem sa stranim donacijama ima još jednu dimenziju, koja zahvata čitavo društvo i može da ga uzdrma, pa i razori do temelja – zavisno od toga šta strani donator (iza kojeg uglavnom stoji neka bogata i moćna država) želi da postigne.
Malo ubistvo Saveta za štampu
Pre nego što je objavljen izveštaj Saveta za štampu, po kojem je Politika prekršila Kodeks novinara Srbije objavljujući tekst o medijima i NVO koji dobijaju američke donacije, glavna urednica Politike i predsednica Upravnog odbora Saveta prozvala je svoje kolege iz Saveta da su takav zaključak doneli upravo oni koji su američki plaćenici
Šta se, zapravo, čulo sa konferencije za novinare koju je Savet za štampu održao u petak, 26. februara, s namerom da saopšti nova pravila rada? Sudeći prema medijskim izveštajima, dogodio se nastavak prozivki „plaćenika“ koje je Politika započela 7. januara tekstom Kako zaraditi 45.000 dolara preštampavanjem starih tekstova, navodeći podatke o američkim parama koje primaju pojedini mediji i nevladine organizacije.
Savetu za štampu su se žalili: Južne vesti, Lokal Press i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, tvrdeći da su podaci u tekstu netačni, neprovereni ili zlonamerno interpretirani.
Dan pre konferencije za novinare, Komisija za žalbe Saveta za štampu zaključila je većinom glasova (9:2) da je Politika u tom tekstu prekršila dve odredbe Kodeksa novinara Srbije: onu koja kaže da bi novinar trebalo da se konsultuje sa što većim brojem izvora, kao i onu koja upozorava na opasnost od izostavljanja informacija koje bi mogle da utiču na stav čitalaca.
A kako nova pravila rada Komisije za žalbe Saveta znače i to da više nema mogućnosti „veta“ (ranije nije mogla da bude donesena odluka za koju ne glasa bar jedan predstavnik svakog od osnivača i bar jedan predstavnik javnosti), dvoje članova Udruženja novinara Srbije (UNS), koji su bili protiv odluke da je Politika prekršila Kodeks, nisu mogli da utiču na konačni zaključak.
To je ipak pokušala da uradi Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica Politike, predsednica UNS-a, a i – što je za ovu priču najvažnije – predsednica Upravnog odbora Saveta za štampu. Braneći svoje novine, dezavuisala je rad Komisije Saveta prozivkom „američkih plaćenika“ u njenom sastavu.
„Sinoć je Komisija Sveta za štampu odlučila, glasovima onih koji su primaoci američkih donacija i koji su nezadovoljni što su te informacije izašle u javnost, da je Politika prekršila Kodeks novinara. Ja, recimo, mislim da to nije tačno.“
Sasvim je moguće da novinari Politike nisu čitali Kodeks, kao što ga nikada nije videla ni većina kolega, ali su morali da nauče bar osnovna pravila zanata. A ona znače, da se pre nego što se komentariše, izvesti šta se dogodilo i šta je ko sve rekao
I tu nije kraj. Dan kasnije u Politici izlazi tekst Mala osuda među prijateljima u kome se ne navode argumenti Saveta za štampu, već se prepričavaju izjave sa konferencije za novinare i brani sporni tekst Jelene Popadić.
„Način odlučivanja Saveta za štampu više je ličio na političko-komesarsku raspravu u kojoj je trebalo odstreliti ’ideološkog neprijatelja’, nego na objektivno utvrđivanje mogućih prekršaja novinarskog kodeksa“, izveštavaju novinari Politike koji su pratili konferenciju za novinare Saveta.
Sasvim je moguće da novinari Politike nisu čitali Kodeks, kao što ga nikada nije videla ni većina kolega, ali su morali da nauče bar osnovna pravila zanata. A ona znače, da se pre nego što se komentariše, izvesti šta se dogodilo i šta je ko sve rekao. To iz ovog teksta nismo uspeli da saznamo.
Kao što ni iz spornog teksta nismo razumeli najpre – zbog čega je napisan. To što neko dobija strane donacije nije dokaz ni korupcije ni pristrasnosti, a nije ni krivično delo. Naprotiv, u svakom ministarstvu možete naći projekte finansirane od stranih vlada ili Evropske unije.
To što je novinarka otkrila jedan sajt na kome se navode američke donacije srpskim medijima i nevladinim organizacijama, ne znači da su te informacije tačne, niti da su to sve donacije koje oni dobijaju. Politika se iz nepoznatog razloga zadržala samo na američkim parama. Nismo saznali ni kako se te pare troše. Za to je bio potreban mali napor okretanja telefona prozvanih medija i nevladinih organizacija, ali novinarki je to bilo nevažno. Južne vesti, Lokal Press i NVDN čak tvrde da podaci koji se odnose na njih nisu tačni.
Sve su to razlozi da iskusna urednica poput Ljiljane Smajlović ne pusti tekst pun ozbiljnih zanatskih propusta. I da sa iskustvom koje ima, a radila je u medijima čiji su novinari prozivani kao „strani plaćenici i domaći izdajnici“, razume uznemirenje jednog dela javnosti koje se prisetilo mučnih devedesetih. Te da shvati da je dobar deo te javnosti povezao tekst koji je objavila sa razbijanjem prozora na zgradi u kojoj su smeštene nevladine organizacije koje je Politika prozvala kao američke plaćenike.
Umesto toga, od nje i Politike smo čuli prozivanje „devet povezanih lica“ u Savetu za štampu, koja su ocenila da je tekst prekršio odredbe Kodeksa. Da stvar bude upečatljivija, ona je svoje ocene o odluci Komisije Saveta iznela pre nego što su javnost, pa čak i članovi Upravnog odbora, uopšte mogli da pročitaj izveštaj i argumente Komisije jer se oni objavljuju i do nedelju dana po donošenju odluka o žalbama.
I nije nevažno što je to uradila baš Ljiljana Smajlović. Ne samo što je predsednica UNS-a, ona je i predsednica Upravnog odbora Saveta za štampu, jednog od tako retkih nezavisnih, samoregulatornih tela koje okuplja reprezentativni broj izdavača, vlasnika štampanih i onlajn medija i novinskih agencija, a koji već godinama sa više ili manje odjeka ukazuje na neprofesionalne i neetičke sadržaje u medijima. Bilo da su plaćeni srpskim, američkim, ruskim parama ili, poput Saveta za štampu, parama Evropske unije, jedino što je važno u onome što čitamo jeste da su činjenice koje se iznose – tačne, sveobuhvatne i jasne.
___________________
Tamara Skrozza, članica Komisije za žalbe Saveta za štampu:
Činjenice tačne, kontekst nakaradan, poruka zlonamerna
„Kako bi članovi Komisije trebalo da se ponašaju kada im se na sednici idući put pojave novinari Politike? Da li da ćute, da se i ne pozdrave, da ne diskutuju, da ne sučeljavaju argumente (pa i emocije), sve da bi izbegli da im ovi „reporteri“ ne izvuku rečenice iz konteksta i predstave ih kao budale/cirkusante/političke komesare, već po potrebi?“, pita se Tamara Skrozza, koja za Cenzolovku svedoči o događanjima na sednici Komisije za žalbe
„Tekst u Politici Mala osuda među prijateljima, u kojem se navodno opisuju događaji na sednici Komisije, zapravo je pokušaj da se potpuno obesmisli i degradira odluka tog tela i ruglu izvrgnu njegovi članovi (pre svega, predstavnici NUNS-a). Zanimljivo je da je ovaj tekst zapravo vrlo nalik prvobitnom pisaniju o onih 45.000 dolara, od kojeg je sve i počelo: činjenice su uglavnom tačne, kontekst potpuno nakaradan, a poruka u potpunosti zlonamerna“, kaže za Cenzolovku Tamara Skrozza, članica Komisije za žalbe.
Ona je za naš portal opisala događanja na sednici Komisije i to kako su ona kasnije interpretirana u Politici.
– Troje novinara Politike, koji su bili prisutni na sednici Komisije, vrlo su prigodno „zaboravili“ da navedu potpunu argumentaciju koja je bila izneta, vrlo prigodno citirali samo troje učesnika u raspravi i više nego prigodno zloupotrebili interne šale između članova kao jedan od ključnih argumenata u prilog tezi da je odluka doneta između „devet povezanih članova Saveta“.
Nisu citirani argumenti članova, nije zapravo citirana ni trećina članova koji su glasali za konačnu odluku, a i ono što je citirano, nije imalo veze s glavnom temom – zašto je na kraju doneta odluka koja je doneta.
„Troje novinara Politike, koji su bili prisutni na sednici Komisije, vrlo su prigodno ‘zaboravili’ da navedu potpunu argumentaciju koja je bila izneta. Nije zapravo citirana ni trećina članova koji su glasali za konačnu odluku, a i ono što je citirano, nije imalo veze s glavnom temom – zašto je na kraju doneta odluka koja je doneta“ (Tamara Skrozza)
Pre svega, izostavljeno je da su članovi Komisije najviše primedaba imali na činjenicu da u spornom tekstu nije kontaktirano s predstavnicima nijedne organizacije kojima se tekst bavi, kao i da ne postoje informacije o načinu na koji je novac potrošen, o efektima projekata koji su sprovedeni itd. Da se, kao što i Kodeks novinara kaže, prećutkuju „činjenice koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju“, što je „jednako njihovom namernom iskrivljavanju ili iznošenju laži“.
Naravno, sad se postavlja pitanje da li bi ovaj i ovakav tekst trebalo demantovati.
Nepotpuni citati i uvredljive kvalifikacije, čoveka svakako inspirišu na taj potez, ali je zasad stav dela članova Komisije da na ovakav novinski prilog ne bi trebalo da se reaguje – s jedne strane, pravi odgovor Komisije biće zvanična odluka, obrazloženje, pa i zapisnik sa sednice; s druge, svaki odgovor značio bi dalje rasprave i sukobe s Politikom.
Što se individualnih demantija tiče, jasno je da tu ima obilje materijala za njih. I ne samo za demantije – materijala bi čak i za neku tužbicu dovoljno bilo.
Ali, sve bi to i te kako uticalo na dalji rad Komisije za žalbe. Koja je – šta god ko o tome mislio – veća i dugoročno neuporedivo važnija i od jednog tendencioznog teksta, i od svakog člana Komisije pojedinačno.
Čak i bez toga, u ovom trenutku veliko je pitanje kako bi članovi Komisije trebalo da se ponašaju kada im se na sednici idući put pojave novinari Politike.
Da li da ćute, da se i ne pozdrave, da ne diskutuju, da ne sučeljavaju argumente (pa i emocije), sve da bi izbegli da im ovi „reporteri“ ne izvuku rečenice iz konteksta i predstave ih kao budale/cirkusante/političke komesare, već po potrebi?
Da li da samo dignu ruku i glasaju za ovu ili onu opciju, kako sutradan ne bi bili razapeti u novinama?
Deluje radikalno, ali disonantnost između teksta objavljenog u Politici i onoga što se zaista događalo u prostorijama Saveta za štampu takva je i tolika, da se ovakav scenario nameće kao jedino racionalno rešenje. A ako je to tako, kako bi se zapravo mogao oceniti tekst o „maloj osudi među prijateljima“? U najmanju ruku kao pritisak na prvo i jedino samoregulatorno telo koje je do sada „na nogama“ preživelo mnogo toga.
Ipak, baš zbog svega što je preživela tokom poslednjih pet godina (i to uglavnom zahvaljujući radu i zalaganju svojih članova i generalne sekretarke Saveta), Komisija za žalbe jednostavno mora da nastavi dalje, ma kakvu medijsku cenu morala da plati.
Uprkos činjenici da u javnosti još nije dobila status kakav de facto zaslužuje, uprkos činjenici da se preko nje često vode političko-medijski ratovi, uprkos povremenoj instrumentalizaciji i zloupotrebama njenih odluka i – konačno – uprkos činjenici da je osoba koja bi trebalo da je promoviše i štiti njen rad od svake vrste pritiska, javno označava kao (većinski) plaćeničku – kaže za Cenzolovku Tamara Skrozza.
Antonela Riha
Cenzolovka
