U Kijevu, uz ulaz u stari gradski park, smešten je spomenik Aleksandru Sergejeviču Puškinu. Pesnik nadahnuto i sa mirom u očima posmatra daljinu. Pre se uz postolje spomenika uvek mogao videti buket svežeg cveća. Danas je drugačije. Vrat Aleksandra Sergejeviča je obavijen žuto-plavim platnom. To je ukrajinska zastava. Ona je skroz izgužvana, golubovi su je jako isprljali. To je sada kijevska moda. „Žovto-blakitnaja“ boja se može sresti na najneočekivanijem mestu. Ali Puškin i dalje mirno posmatra blago se osmehujući, kao da u daljini gleda u neki drugi grad, neku drugu zemlju i sasvim drugačiji život…
A kako mi danas živimo u Kijevu? Pa, živimo ukoliko se prisetimo Aleksandra Sergejeviča tako, da su u nama „i božansko, i nadahnuće“, i „blaga je ukrajinska noć“, i večita Lavra nad Dnjeprom. A iznad – nešto tuđe naneseno, nešto iznenadno i slučajno, povremeno čak i nenormalno i bezočno. Ponekad i smešno. Zarobljeni smo!
Obični Kijevljanin danas živi u laži. Ujutro, čim se probudi, on čuje da je neprijatelj napao njegovu zemlju. Činjenica da taj neprijatelj govori istim jezikom kojim govore i oni predstavlja rezultat sudbinske greške koju je napravila istorija. Niotkuda ne može da se čuje neka drugačija istina. Televizijski kanali „neprijatelja“ su isključeni. U radu je nekoliko njih na engleskom ili nemačkom, ali bez obzira na sve divljenje koje oseća prema Evropi, prosečni Kijevljanin slabo vlada pomenutim jezicima.
Uopšte uzev – uloga propagande, i to uglavnom televizijske –ogromna je. Ona formira tzv. „pravu sliku“. Po toj slici Kijevljani i svi Ukrajinci već mnogo vekova žele da postanu unijati ili bar da se približe „kijevskom patrijarhatu“. U gradu je došlo do revolucije. Zbrisan je Janukovičev omrznuti režim. Azarov, koji ne poznaje državni jezik svoje zemlje, glavna ličnost u njihovim vicevima, propao je. Na čelo zemlje su došli nacionalno svesni ljudi. To uopšte nisu fašisti. Po svim pokazateljima – već je trebalo da se iza kijevskih brežuljaka pojavi evropska sreća. Međutim – nema je, najverovatnije zato što (pogledaj prvi deo teksta) – u zemlji je rat koji je zapodeo sused – neprijatelj.
Ta se slika svakodnevno, kao čip, ubacuje u svest običnog Kijevljanina. I on, pošto od nevidljivog programera primi taj umetak, veruje da su te slike njegov pravi život. I da u taj život ne spada ništa, čega nema na slici. Najvažniji znak postojanja predstavlja treperenje televizora!
Naravno, ima i onih koji se programiranju ne daju. Ali to je manjina. NJima je stvarno teško. Teško je gledati bliske ljude sa izbezumljenim pogledom i isto tako čuti njihove bezumne reči. Priča moj dobar poznanik, poznati muzičar. On i žena žive sa roditeljima. Ali – roditelji su se razboleli. Odnosno, potpali su pod uticaj one sile koja u ukrajinskom glavnom gradu slavi pir. Tako je zajednički život u malom stanu postao pakao. Bilo kakav pokušaj da se objasni nešto, što ne spada u šemu, kod do tada spokojnih starijih ljudi izaziva neverovatan bes. Od suza i prekora do vike i uvreda. Poznanik o tome govori u grču, ali bez i senke osude. Govori onako, kako se govori o teškim bolesnicima.
Grad je dobio i novog gradonačelnika. To je bokser i političar Vitalij Kličko. Svest Kijevljana oseća muke razdvojenosti ličnosti. Prema zvaničnoj verziji gradonačelnik predstavlja ponos Ukrajine, te bi se reklo da sve je u redu. Ali onaj deo duše stanovnika Kijeva koji još nije izgubio sposobnost da razumom prihvata stvarnost, sa nevericom i oprezom pogleda u novog oca nacije. Pre svega: sve što taj novi otac nacije kaže uvek treba da se dešifruje. Ima „nebojša“ koji se ohrabre pa prave šale na račun njegovog nerazumljivog govora. Prave grube šale o povredama boksera koje su ostavile trag na sposobnosti njihovog gradonačelnika. Zatim, stanovništvu dižu pritisak otvorena upozorenja Vitalija Vladimiroviča (Klička) da će ova zima za Kijevljane biti surova i da se treba pobrinuti za alternativne vrste goriva. A brošure koje se ubacuju u poštanske sandučiće i koje preko šema pokazuju kako „naučno“ treba zadihtovati balkone, kao i kakve sve vrste grejalica mogu biti opasne po život, izazivaju još jaču uznemirenost.
Ona sila koja je obuhvatila nekada ljudski topao i veseli grad nastavlja da menja njegov život. Čitavog leta iz vojne komande su stizali pozivi uz pretnju da mora da se učestvuje u započetom bezumlju koje je nazvano ATO. Studenti i postdiplomci koji su do juče bezbrižno šetali, oni, koji ni po jednom zakonu ne podležu pozivu u armiju, kao i njihove majke, u očaju su počeli da traže skloništa. Nevidljiva sila može iznenada da uleti u kuću i odvede dete, da odvede sina. Ali – ne samo dete.
Telefonirao mi je jedan novinar, koji ima zvanje – nagradu „zaslužni novinar Ukrajine“. Ima pedeset pet godina. Smeje se: krajem avgusta je dobio poziv. Predlažu mu da se javi u vojnu jedinicu. A on samo što je operisan, plus artritis – jedva hoda, a tu su i deca, i unuci…
Obrazovne ustanove Kijeva su iz istog izvora „za reforme“ dobili cirkularno pismo Ministarstva prosvete. Tamo piše da u nastavnom kadru ima ljudi koji „simpatišu separatizam“. Pa kažu da te ljude treba hitno prijavljivati i onemogućavati ih u njihovoj nameri da utiču na mlade duše. Takvo pismo je dobila i škola u kojoj radi moja žena i koju pohađa naš sin.
To je stara kijevska škola. Nalazi se pored Istorijskog muzeja. I uopšte ceo taj kraj je star i vrlo poznat. Sasvim blizu, pre hiljadu godina, tu se nalazila svima od rođenja znana Desjatinaja crkva. Vrlo je verovatno da je tuda u svoje vreme hodao i krstitelj Rusije, ravnoapostolski knez Vladimir. Ispod se vide Podol i Dnjepar. Tamo je, na obali, Vladimirova baba, knjeginja Olga, izgradila prvi pravoslavni hram u Rusiji, u čast proroka Ilije. Taj hram je opstao sve do danas. Istina, i Vladimira i Olgu nazivaju „staroukrajinski“ kneževi. A prelepa Andrejevska crkva, koja je odmah pored, delo je Rastrelija, ruskog genija, i sada je već samo uslovno pravoslavna. Dali su je nekakvoj crkvi koja se skraćeno naziva UAPC.
Danas su duše Kijevljana zbunjene. Prečeste su suprotnosti i haos. Vesti da se naša blistava nacionalna garda okrenula ka zapadu i da je moguće da će u prestonici doći do novog Majdana više nikoga ne raduje. Pre bi se reklo – naprotiv!
Ali oni koji imaju dečju pamet pokušavaju da se ne zbune. Na Dan nezavisnosti u podzemnim prolazima i na ulicama trgovci sitnicama na sebe kače žuto-plave venčiće, raduju se, skakuću, sve trudeći se da ne misle. Ili da misle da će da „vse bude garno“, tj. da će sve biti u redu.
Ima i onih koji su u komplikovanoj situaciji. To su oni koji su prihvatili promene sa oduševljenjem, kako su već navikli, i onih koji su ih takođe prihvatili, pa čak i malo skakutali, ali su ipak sačuvali naviku da analiziraju, primećujući da ništa ne ide onako, kako su se nadali. Naravno, pomaže zaklinjanje da je Rusija izvršila agresiju. Ali mira u duši više nema. Osobe kao Ljaško i Jaroš, koji je, kako su svi maštali, trebalo da se otope kao jutarnja izmaglica, ne samo da se nisu otopile, već su postale deo novog života. Onaj deo u kome nema estetike. Estetike koja mora da ranjava „nežne“ duše onih što su nekada „zajedno sa narodom“ prihvatili Majdan. Mada, nekako više ne postoji volja da se zagleda u duše te gospode.
Oni koji u kancelarijama firmi i kompanija bliskih Evropi platu primaju u čvrstoj valuti, oni koji spadaju u lokalnu „kreativnu klasu“, većinom su banderovci čiji je maternji jezik – ruski. Oni Rusiju mrze i plaše je se. Mada, više je se plaše (jer ako ona dođe – čvrsta valuta može i da nestane). Od jutra do sutra preko Fejsbuka razmenjuju gadosti protiv Rusa. U komentarima sebe prikazuju kao svesne patriote. Pri tom pišu na ruskom jeziku sa neverovatnim gramatičkim greškama. Sedeći u tenkovima štite svoje banderovske ideale, ali ne samo njih. A i uporno isčezavaju (neko na Krit, neko u Antaliju).
Posebna priča su deca. NJih je istinski žao. Ono, što dete zapamti u detinjstvu, preko roditelja i sredine u kojoj živi, često vrlo dugo određuje i njegov život, i njegove postupke. Deca se ne mogu zaštititi, ona su iskrena. Dupli standardi za njih ne važe. Tamo gde tata i mama u kuhinji pljuju po Putinu, tamo deca odmah u svojim razredima u traže njegove pristalice i sanjaju da na grudima naprave tetovažu u obliku veza, kako bi potvrdili da su pravi Ukrajinci i kako neko ne bi ni slučajno zaključio da su oni „moskalji“, tj. moskovljani.
I uz sve to, ali iznad nas, gore, na visokom bregu Pečerska, pored Marijinskog dvorca (opet – projekat velikog Rastrelija, sagrađen po ideji imperatorke Jelisavete, ćerke Petra Prvog) – zgrada Vrhovne rade (skupštine). Ako su nekada njeni stanovnici bili objekti gradske i sveukrajinske duhovitosti, sada ono što se tamo dešava više liči na Bosove slike. Ako ne na prvi pogled (svi su već naučili da nose kravate, čak i Tjagnibok), na drugi se već oseća duh ludila zbog svega što se zbiva. A skoro svakog dana se štampa poneki nov zakon – kao što je onaj o kažnjavanju zatvorom za pominjanje koristi od Carinskog sveza (izjednačuje se sa pozivom da se svrgne Ustav i, uvijeno, da se državi oduzme suverenitet. Opšta atmosfera straha i histerije. „Poslanici-bosovci“ odavno žive u svom posebnom svetu, ne osećajući svoju zemlju, a zahvaljujući kamerama koje trpe sve prikazuju svoje zabrinute njuške.
Da, Kijev je stvarno bolestan. Okupiran. Ako su gradovi Donbasa porušeni i osvojeni u fizičkom smislu, Kijev je u duhovnom. Nisu porušene kuće, već duše. To je sada grad prevarenih. Ne banderovski, već zato što je pao, zato što je poverovao lažima.
Ali mada ga je uhvatila neprijateljska sila, on nije prestao da živi u večnosti. I tako, on je uvek – delo Bogorodice i… majka svih ruskih gradova. Još uvek.
Evo i Univerziteta Svetog Vladimira. Osnovao ga je ruski car Nikolaj Prvi. NJegovi počasni članovi su bili I.S.Turgenjev, D.I.Mendeljejev, N.E.Žukovski. Ovde je studirao i veliki hirurg, dobitnik nagrade „Staljinova premija“ za knjigu „Zapažanja o gnojnoj hirurgiji“, kao i Sveti Luka (Vojno-Jasenjecki), arhiepiskop simferopoljski i krimski. Po ovim ulicama su hodali slikar Vrubelj i pisac Bulgakov. Na nebu iznad Kijeva je prvi u svetu ruski oficir Petar Nesterov napravio svoju „mrtvu petlju“, koja ga je učinila slavnim. A evo i groba P.A.Stolipina. A tamo, u kući N.N.Rajevskog, gost je bio i Puškin…
Pa možemo li mi, onda, da prepustimo taj grad? U stvari – zašto, i po kom pravu? Naši očevi i dedovi su ga branili i oslobodili. Moj otac je bio ranjen kada su Nemci napredovali prema Kijevu, a kada se vratio u njemu nije našao ni brata koji je poginuo, ni oca i majku.
Onaj, čiju su volju ugušili otrovnim zeljem u obliku informativne truleži koja se danima i danima uliva u dušu, ne može da se ponovo digne. Prvo će morati da se prekrije taj izvor otrova. Da li bolesnik može da ga pokrije? Sigurno – ne! Može samo onaj kod koga su očuvane uspomene i u kome živi svetla snaga. Onaj, što u Parku slave skida kapu pred večitim plamenom. Onaj, ko dobro zna koliko vrede „junaci“, ubačeni u kolektivni mozak Kijevljana. Onaj što, ma gde živeo dosada, u Moskvi ili Vladivostoku, smatra za svoje one kijevske aleje kestenova i nekada prelepe avione „AN“, a grobove Nikolaja Amosova i Leonida Bikova za grobove najrođenijih. Kijev – za svoju Otadžbinu. Kijev pripada onima koji se nisu razboleli i onima što su bolesni, ali se još mogu spasiti. A najvažnije: Kijev podjednako pripada i našoj deci. Zato ga nećemo dati. Baš nikada.
Ivan Pečernikov
