Čiji je „naš“ predsednik?

1
156

Građani Srbije su ovih dana i nedelja nanovo zabrinuti i uznemireni zbog dešavanja na Kosovu i Metohiji. Događaji koji su usledili nakon napuštanja lažnih institucija lažne države u kojima su predstavnici Srba participirali po nalogu Aleksandra Vučića, u mnogo čemu i jesu dramatični. Hapšenja Srba, nasilni upadi terorista preobučenih u policijske uniforme na Gazivode i opštine na severu sa srpskom većinom, zauzimanje policijskih stanica, neprekidne pretnje bezbednosti Srba i teror nad najuglednijim pojedincima i porodicama, podizanje barikada kao odgovor, pritisci koje dolaze iz SAD i EU, prvenstveno Nemačke, samo su deo svakodnevnog miljea u kojem naši sunarodnici pokušavaju da opstanu i prežive.

Piše Dragan Dobrašinović, Foto: Privatna arhiva

Nisu, međutim, briga i uznemirenost jedine, pa čak ni preovlađujuće posledice najnovijeg talasa terora nad kosovsko-metohijskim Srbima. Ono što među Srbima, gde god živeli, sve više dominira jeste osećaj zbunjenosti. Srbi, naime, sve teže uspevaju da razumeju ne samu prirodu i manifestacije svakodnevice naših ljudi na Kosovu i Metohiji, koje su, na žalost, i previše očigledne, već stvarne namere srpskih vlasti i aktuelnog predsednika u odnosu na našu južnu pokrajinu.

Mnogo je reči potrošeno na pokušaje bilo pravdanja bilo najoštrijeg osuđivanja postupaka Aleksandra Vučića i njegovih posilnih vezanih za nalaženje izlaza iz kosovsko-metohijskog lavirinta u poslednjih devet godina. Potpisivanje „Briselskog sporazuma“ i posledična predaja lažnoj državi policije, sudstva, međunarodnog pozivnog broja, telekomunikacija, energetskog sistema, ličnih karata, saobraćajnih tablica, odnosno kontinuirano povlačenje države Srbije, njenih institucija i simbola sa Kosova i Metohije, za Vučićeve pristalice i apologete su samo iznuđeni taktički potezi koji za cilj imaju kupovinu vremena do boljeg pozicioniranja Srbije u međunarodnoj i geostrateškoj areni, dok su za veliki broj ljudi, pre svega onih koji sebe percipiraju kao istinske patriote, koraci na putu velike i konačne izdaje, odnosno odustajanja od naše svete zemlje i priznanja „Kosova“ kao nezavisne albanske države.

Da Vas podsetimo:  "Patriotizam trajao ravno deset dana": Novi poslanici iz Srpske liste došli u skupštinu i položili zakletvu

Velike zbrke i nedoumice je najjednostavnije razrešiti čuvenom mudrošću ne naročito mudrih ali prilično lukavih da je „istina negde na sredini“. Pošto istina, naravno, ne obitava tamo gde bi skloni frazama, kompromisima ili rešeni da je prikriju hteli da je smeste, već je upravo tamo gde jeste, u potragu za njom treba uvrstiti ključne i pouzdane parametre. A da bi se razumeli ne samo pojavni oblici, već i sama priroda dešavanja vezanih za Kosovo i Metohiju i stvarne namere predsednika Srbije, neophodno je uputiti se u najvažniji element – „vlasničku strukturu“ dvojice ključnih igrača koji predstavljaju srpsku i albansku stranu – Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija.

Sa Kurtijem je stvar prilično jasna. Od kada je odustao od marksističko-lenjinističke agende svog oca osnivača Adema Demaćija i, poput svih ostalih albanskih lidera u potpunosti prihvatio američko vođstvo, za ovog ne naročito darovitog i skromno obrazovanog političara ne postoje dileme. Svaka „odluka“ je ili direktno sprovođenje američkih naloga ili u potpunosti usaglašena sa američkom stranom, odnosno njegovim stvarnim vlasnicima. Svi ostali uticaji, uključujući i nemački, potpuno su irelevantni, osim u slučaju kada su poruke koje otuda pristižu potpuno uklopljene u američke stavove i kada vazalne evropske države istupaju u ulozi portparola SAD. Dakle, Aljbin Kurti je u potpunom, stoprocentnom „vlasništvu“ američke administracije.

Sa Aleksandrom Vučićem je, naizgled, bitno drugačije. Princip „četiri stuba spoljne politike“ ili preciznije „dobar dan čaršijo na sve četiri strane“ veoma lako može da zavara neupućene. Dojučerašnje očijukanje sa Angelom Merkel i gotovo svakodnevno zaklinjanje u „evropski put Srbije“, „čelično prijateljstvo“ sa Sijem i Kinom, devetnaest, dvadeset ili ko već zna koliko sastanaka sa Putinom i „neraskidivo bratstvo“ sa Rusijom i ruskim narodom, ukazuju na veoma složenu „vlasničku strukturu“ srpskog predsednika.

Da Vas podsetimo:  Nekada smo osvajali slobodu, danas pristajemo da budemo robovi

Aleksandar Vučić se, očito, mnogima obećao i shodno svojoj, u političkom smislu, promiskuitetnoj prirodi, raznorodnim akterima mnogo toga i dao, od uveravanja u odanost i nepokolebljivost podrške do nerazumnih i u ekonomskom smislu apsolutno neopravdanih i besmislenih subvencija i drugih pogodnosti. Sve je, naravno, plaćeno ili ugledom ili novcem građana i države Srbije, a jedino čemu je stvarno poslužilo jeste kockarsko podizanje uloga kod jedinog istinskog vlasnika aktuelnog srpskog predsednika.

Pogađate, reč je, kao i kod Kurtija, o Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno njihovoj administraciji.

Političko iskustvo i instinkt za preživljavanjem, uporedo sa svešću o brzom i lakom „trošenju“ saveznika i miljenika od strane SAD, pomogli su Vučiću da razume da su za političku dugovečnost pod okriljem američke administracije neophodna dva uslova. Prvi, potpuno uništavanje relevantne političke alternative u zemlji. Drugi, stavljanje u izgled stvarnim vlasnicima mogućnosti da, pod određenim, za njega nepovoljnim okolnostima iako nerado, ipak promeni stranu. Zbog toga ruiniranje ne samo opozicije, već i samog političkog života u Srbiji, koketiranje sa američkom konkurencijom na globalnom planu, ali i podmićivanje pre svega investitora iz EU, pošto i ljudi u Srbiji, i pored sve sviknutosti na siromaštvo, ipak moraju od nečeg da žive. A politički bi, razume se, bilo neracionalno podsetiti ih da mogu da žive i od svoga rada na svojoj zemlji i u svojim malim ili nešto većim firmama i da sami mogu biti gospodari svojih života. Jer, čemu onda Aleksandar Vučić, spasilac, hranilac i branilac nacije?

I sada, nazad na početak, na Kosovo i Metohiju. Upravo je odnos Aleksandra Vučića prema našoj južnoj pokrajini, našim ljudima i našim nacionalnim interesima, ključni i krunski dokaz njegove potpune posvećenosti sprovođenju krajnjeg cilja SAD – formalnom priznanju nezavisnosti „Kosova“ i članstvu ove američko – narko – terorističke tvorevine u Ujedinjenim nacijama.

Da Vas podsetimo:  Održan 10. Montenegro prajd u Podgorici

U toj nameri, Vučić je, u ime Srbije, prihvatio i sproveo sve elemente „Briselskog sporazuma“ koji predstavljaju proterivanje Srbije sa Kosova i Metohije. U tom cilju i moljaka za besmislenu i tragikomičnu „Zajednicu srpskih opština“, koja je poslednji ekser u mrtvačkom sanduku Srbije na KiM. U tom cilju i zastrašivanje građana Srbije ratom uz obavezno eliminisanje jednog po jednog elementa srpske državnosti nakon svake eskalacije, uvek, naravno, u ime mira. U tom cilju i istrajavanje na sprovođenju svih elemenata „Briselskog sporazuma“ koji je katastrofa za Srbiju.

Sve ovo od njega ne traže ni Rusija ni Kina, ni Putin ni Si, već isključivo SAD i u političkom smislu beznačajna EU, koja ima ulogu servisne i tehničke podrške u sprovođenju američkih ciljeva.

Dakle, veoma je jednostavno. I Kurti, što je za nas manje važno, i Vučić, što je za Srbiju presudno, sprovode istu političku agendu – slamanje Srbije, idu ka istom cilju – nezavisnosti „Kosova“ i služe istom gospodaru – SAD. To što se povremeno stvarno ili prividno podžavrljaju, nije ništa neobično – surevnjivosti među slugama je uvek bilo i biće.

I još nešto. Ko još ne veruje da je Aleksandar Vučić u stoprocentnom vlasništvu Sjedinjenih Američkih Država, neka se samo priseti dešavanja vezanih za „Evroprajd“ i uloge američkog ambasadora Hila u njegovom održavanju septembra u Beogradu. Ne pita se ni u čemu za SAD bitnom Vučić ni u Beogradu, a kamoli na Kosovu i Metohiji. Ne pita se, ali može da posluži, a tome jedino i služi. I za sad to, sa stanovišta SAD, uz sve jogunjenje i mere predostrožnosti koje treba da mu obezbede političku dugovečnost, radi odlično.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime