„Čiju istoriju treba da učimo ako se svoje stidimo?“

ODGOVOR MLADOG SRPSKOG STUDENTA PREDSEDNIKU SANU

Poštovanom profesoru dr. Vladimiru Kostiću,

Najpre da Vam se zahvalim u ime umrtvljene mladosti što je starost dala određene znake života. Naime, naviknuti na tradicionalnu nezainteresovanost Akademije za posao koji bi trebalo da obavlja, svaki pomak u tom pravcu je napredak, ma koliko izazivao povraćanje.

I da odmah budem jasan, „ne slažem se ni sa jednom reči koju ste izgovorili, ali ću do smrti braniti Vaše pravo da ih izgovorite“. I ne samo da imate pravo na mišljenje, već je ono apsolutno očekivano i poželjno, s obzirom na poziciju i ulogu koju obavljate u srpskom društvu.

Uostalom, ono što ostaje iza nas nisu samo naša dela već i naše reči, o kojima Vam danas želim i imam pravo reći šta mislim, predpostavljajući da su upućene i meni, kao pripadniku naroda kome ste se proročki obratili onomad, ili sam bar ja to tako razumeo.

Želim da znate da nema ničega spornog u prvom delu Vaše konstatacije. Da, Kosovo i Metohija ni de facto ni de iure više nisu pod kontrolom Srbije. Ali zaključci koje iz toga izvodite vređaju dostojanstvo ovog naroda. Vi niste prvi koji nas lečite raznim „istinama“ i osvešćujete raznim šok terapijama posle kojih povraćamo i ono što nismo kusali.

Vređa način na koji sebi dajete za pravo da odredite šta je istina, a šta ne, barem kada su Kosovo i Metohija u pitanju. Jer istina je i to, gospodine Kostiću, da se u viševekovnoj istoriji Srbije više puta dešavalo da neko otima Kosovo i Metohiju i želi da ih trajno otrgne iz našeg civilizacijskog i nacionalnog korpusa.

Ipak, niko do sada se još nije usudio da na bilo koji način proda ono što sam nije zaradio. Pretenciozno je što se smatrate kompetentnim da sudite o izuzetnosti geopolitičkog trenutka u kome se sada nalazimo. Evropska unija nije ni prva, a ni poslednja glupost kojom su lažni čuvari nacionalnih interesa zamajavali ovaj anestezirani narod.

Problem je u onom drugom delu Vaše filipike, u kojoj se, insistirajući na „dostojanstvenom povlačenju sa Kosova“ i Vi, gospodine Kostiću, pozivate na narod i njegovu sudbinu, napominjući to da ste i sami učestovali u Otadžbinskom ratu na Kosovu i Metohiji 1999. godine, za šta Vam iskreno odajem priznanje.

Zato me i čudi Vaša smelost da na taj način rasprodajete ono što Vam supruga nije donela u miraz već dedovi ostavili na obraz!

Pitate li se, gospodine akademiče, kakvu istoriju će učiti Srpčići kada Srbija „dostojanstveno“ ukine svoje škole na Kosovu i Metohiji? Kakvu sliku će oni imati o svojoj zemlji kada počnu da uče istoriju iz šiptarskih udžbenika, predsedniče Srpske akademije nauka i umetnosti? Gde će raditi njihovi roditelji ako Srbija „dostojanstveno“ povuče svoje institucije iz sopstvene pokrajine? Verujete li da će Šiptari savesno lečiti pluća onima kojima su do juče vadili jetru i prodavali je na crnom tržištu zagaravljene Evrope, doktore Kostiću? Verujete li, kao roditelj, da će šiptarski sudovi osuditi onoga ko bude prebio ili ubio neko Srpče zbog toga što njegovim venama teče neka druga krv?

Osim odgovora na ova pitanja, valjalo bi i da nam kažete šta je to tako veliko, veće od Gazimestana, i visoko, više od Dečana, u Evropi, zarad čega vredi kockati Dečane i preoravati Gazimestan? Čije to snove da sanjamo ako svoje „dostojanstveno“ sahranjujemo? Kakav hleb treba da jedemo ako nam je naš gorak? Kakve to strance treba da primimo u svoj dom, ako se svog naroda odričemo? Čiju istoriju treba da učimo ako se svoje stidimo? Za koga decu da rađamo ako svojoj šibicarimo dedovinu? Čime imamo da trgujemo u Evropi ako samo za putarinu do nje prodajemo porodičnu srebrninu? I najzad, da li i Vi nudite nekome Kosovo u moje ime, gospodine Vladimire?

Onima koji su o Vašem stavu imali šta da kažu zamerili ste, kako ste u ovonedeljnom izdanju „Nedeljnika“ lamentirajući nad svojom sudbinom izjavili, to što su „merili Vaš patriotizam“.

Meni to nije namera, naprotiv. Samo želim da znam šta nas toliko dobro čeka na ruševinama današnje Evrope u kojoj je Hrista zamenilo debelo crevo, Delakroaovu Slobodu koja predvodi narod – Atifeta Jahjaga, a Rusoa – Hašim Tači?

O AUTORU

Nikola Rosić je rođen 19. marta, 1991. godine u Novom Pazaru. Trenutno je apsolvent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu na smeru za Međunarodno pravo. Boravio na stručnom usavršavanju na MGIMO institutu za međunarodne odnose pri ruskom Ministarstvu inostranih poslova. Završio je jednogodišnje dodiplomske studije „Primenjene diplomatije“ u austrijskoj fondaciji Friedrich Ebert Stiftung; i dvosemestralni dodiplomski program „Forum za diplomatiju i međunarodne odnose“ na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Učesnik je domaćih i međunarodnih kongresa, seminara i foruma iz oblasti geopolitike, prava i politike. Koautor je monografije „Kosovo i Metohija je duša Srbije“ u izdanju Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Osnivač je i prvi predsednik udruženja umetnika „Društvo mladih umetnika Ras“. Govori engleski i služi se ruskim i švedskim jezikom.

intermagazin.rs