Od pre nekoliko godina Srbija i Republika Srpska obeležavaju zajednički praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Ovaj datum, 15. septembar, izabran je jer je tog dana 1918. godine probijen Solunski front.
Od tada je prošlo više od jednog veka, a proboj se pokazao kao odlučujući za slom Centralnih sila u Prvom svetskom ratu.
Borbe su počele 14. septembra celodnevnom artiljerijskom paljbom, da bi u zoru 15. septembra, posle snažne artiljerijske pripreme, krenule u napad divizije prvog ešalona Druge armije pod komandom vojvode Stepe Stepanovića. Već prvog dana probijeno je 11 kilometara fronta, a drugog dana širina proboja proširena je na 40 kilometara. Tim trenutkom otpočinje slom Centralnih sila na Solunskom frontu, čija linija se ubrzo raspala.
U našem kraju, u podnožju Novog Brda, dugo je živeo jedan čovek koji je u sebi nosio tišinu i veličinu tog vremena. Zvao se Petar Marković iz sela Jasenovika, ali su ga svi znali kao čika Petra, starog Solunca.
Osamdesetih godina imao sam prilike da ga viđam i ponekad popričam sa njim, tada već duboko oronulog, ali i dalje uspravnog u duhu. Sećam se njegovih očiju – u njima se videla i blagost starosti, ali i neka nedokučiva daljina, kao da su u sebi još nosile pucanje topova sa Kajmakčalana i hladne rovove Solunskog fronta.
U leto 1990. godine, pukovnik Milutin Filipović, iz Prištinskog korpusa, je s njim razgovarao i načinio članak za „Jedinstvo“ pod naslovom „Od junaštva do zaborava“. Tada je čika Petar imao 102 godine. Ispričao je svoju priču – kako je kao momak iz Jasenovika otišao u veliku ratnu buru, stao u stroj onih koji su probijali front na Kajmakčalanu, i vratio se u svoje selo sa ožiljcima koje niko nije video, ali koje je on nosio celog života.
Dve godine kasnije, zima 1992. ispratila je poslednjeg Solunca iz našeg kraja. Ne predlog pukovnika Filipovića, komandant Prištinskog korpusa general Bojović Milovan, odobrio je da jedna vojna delegacija ode na sahranu. Bio je to snežan i hladan dan u Jasenoviku, kada je vojni orkestar Prištinskog korpusa odsvirao oproštajne zvuke, a vojnici salutirali starom ratniku. Bio je to retki trenutak kada je država odala počast jednom od onih bez kojih nas ne bi bilo.
Za nas, mlađe, čika Petar nije bio samo ratnik prošlosti. On je bio živi podsetnik da je sloboda skupo plaćena i da je u temelje naše zemlje ugrađena i njegova mladost, njegova žrtva.
Kada se danas setimo proboja Solunskog fronta, ne mislimo samo na brojke i datume. Mislimo na čika Petra iz Jasenovika, na sve one čija su imena ostala u senci, ali čija je hrabrost bila svetlost našeg opstanka.
I zato, dok prolazimo kraj starih novobrdskih sela, setimo se da je baš tu živeo jedan od poslednjih svedoka slavnih dana naše istorije – čovek koji je svojim životom spojio junaštvo i zaborav, i koji je zaslužio da ga pamtimo. A zajedno sa njim, u sećanje dozivamo i sve druge Solunce iz našeg novobrdskog kraja, kojima pripada ista ona počast koju dugujemo njemu.
Autor: Srećko M. Martinović
