Povodom martovskog pogroma Šiptara nad Srbima marta 2004. godine
- Što su nam Albanci više nanosili nepravdu, mi Srbi, postajali smo svesniji da smo na pravednom Božijem putu, putu stradanja.
- Za martovski pogrom mnogi su mislili da će biti poslednje nasilje koje su Albanci počinili nad Srbima, jer je bio tolikog intenziteta da je konačno morao da skrene pažnju međunarodnoj zajednici na posleratno stradanje Srba na Kosovu i Metohiji. Ali, to se nije dogodilo!?!
- Da se ne zaboravi i zataška martovski pogrom Srba i njegove teške posledice moramo negovati sećanje na te dramatične dane. Ko istoriju zaboravlja, ona mu se ponavlja!
- Prve noći napada Šiptara niko od Srba u gornjem delu Orahovca nije spavao
- Rođenje Teodore Šarić- pobeda života nad smrću
Srbi na Kosovu i Metohiji su navikli da žive neizvesnim životom isprekidanim i zaustavljanim raznim istorijskim događajima, po kojima mere svoje vreme. Ti nemirni događaji im ne dozvoljavaju da u kontinitetu, poput ostalih naroda, prožive u miru duži vremenski period. Naviknuti da žive od rata do rata, od događaja do događaja, od datuma do datuma, nisu u mogućnosti da planiraju svoju budućnost, te se prepuštaju Bogu i novom neizvesnom danu, nadajući se konačnoj slobodi, zbog koje su spremni da pretrpe nova stradanja.
Život, samo poslednje generacije kosmetskih Srba, obeležili su dramatični događaji kao što su: rušilačke demonstracije Albanaca 1981. godine; pa pojava tzv. terorističke OVK i likvidacija njihovog vođe Adema Jašarija 15. marta 1998. godine; zatim Srbima podmetnuti pokolj u selu „Račak“ 15. januara 1999. godine; neuspeli pregovori u Rambujeu februara 1999. godine; agresija NATO i bombardovanje Srbije 24. marta 1999. godine; potpisivanje „Kumanovskog sporazuma“ 9. juna 1999. godine i završetak rata sa raspoređivanjem mirovnih snaga KFOR-a i velikim egzodusom Srba u junu 1999. i kasnije.
Zatim je još usledio i ovaj masovni pogrom Srba 17. marta 2004. godine, kao i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine, a na kraju i potpisivanje „Briselskog sporazuma“ od strane Srbije 2013. godine…
Teška sudbina Srba na Kosovu i Metohiji
Svi ovi događaji su Srbima predstavljani kao sudbonosni, kao „dan D“, kao njihov definitivni kraj, ali su oni uprkos novozadobijenim ranama, nastavljali da, iako znatno oslabljeni i brojčano sve manji, žive, nadajući se boljoj budućnosti, odnosno, pobedi pravde.
Što su nam više nanosili nepravdu, postajali smo svesniji da smo na pravednom Božijem putu, putu stradanja.
Na sve ove događaje, koje pokušavamo da zaboravimo, redovno nas na dan obeležavanja njihovih godišnjica, podsećaju mediji i na trenutak vraćaju u prošlost i teraju da se, po ko zna koji put, zamislimo nad svojom teškom sudbinom.
Jedan od takvih događaja nesumnjivo je i „Martovski pogrom Srba“, čiju smo tužnu petnaestogodišnjicu nedavno obeležili (17. marta). Pogrom za koji niko do sada ozbiljno nije odgovarao, niti je pokrenuta valjana istraga.
Pogrom, za koji su mnogi mislili da će biti poslednje nasilje koje su Albanci počinili nad Srbima, jer je bio tolikog intenziteta da je konačno morao da skrene pažnju međunarodnoj zajednici na posleratno stradanje Srba na Kosovu i Metohiji.
Zapad, SAD i NATO čine sve da se zaboravi, zataška pogrom Srba
Međutim, događaji koji su usledili pokazali su sasvim suprotno. Albanci su nastavili i posle marta 2004. godine sa sporadičnim, dobro ciljanim nasiljem prema Srbima, a međunarodna zajednica, oličena u Zapadu, plašeći se njihove nove frustracije, ubrzala je ispunjavanje njihovih želja kroz ustupke na štetu Srba, čineći sve da se zaboravi i zataška Martovski pogrom Srba, njegove strašne posledice.
Da se to ne bi dogodilo, u nastavku vam, u znak sećanja na ove dramatične događaje po Srbe, pružam na uvid svoj Izveštaj o martovskom nasilju nad Srbima u opštini Orahovac od 17. do 20. marta 2004. godine.
Izveštaj o martovskom nasilju nad Srbima u opštini Orahovac
Pisan od 17. do 20. marta 2004. godine
Dan prvi (17. mart ) – Rušilačke demonstracije u Orahovcu
Tokom dana, kao posledica terora koji je besneo na Kosovu i Metohiji, osećala se napetost u vazduhu i u metohijskim “enklavama”, gornjem delu Orahovca i Velikoj Hoči.
Da se priprema napad na Srbe, nagoveštavalo je to što su albanski radnici nevladine organizacije “PROMOCOM”, koja ima kancelariju u gornjem, srpskom delu Orahovca, pre podne izmestili svoju opremu, tj. kompjutere, a Albanci koji žive u blizini linije razdvajanja srpskog i albanskog dela grada i koji su svojim nasilničkim i bukadžijskim ponašanjem redovno zagorčavali život svojim komšijama Srbima, nekako su se čudno pritajili u svojim kućama, ostavljajući ulazna vrata odškrinuta.
Toga dana u donjem, albanskom, delu grada održavale su se demonstracije Albanaca kojima su se postepeno pridruživali i drugi Albanci, pretežno mladi, iz okolnih sela, tako da se masa sve više uvećavala. Do gornjeg, srpskog dela grada dopirali su povici UČK i NATO – UNMIK i reč “shkoj” (idite).
Da situacija izmiče kontroli postalo nam je jasno onda kada su na liniji razdvajanja srpskog i albanskog dela grada pristigli pripadnici KPS–a.
Očigledno se očekivalo da se nemiri prenesu i na srpski deo grada.
Za to vreme vojnici KFOR-a i UNMIK-policajci su u centru “enklave”, spremajući se za intervenciju, vršili neshvatljivo spore pripreme odugovlačeći sa navlačenjem svojih pancira i šlemova, kao da su namerno želeli da izbegnu prvi nalet albanskih demonstranata.
Srpske porodice koje žive na periferiji srpskog dela grada zatvorili su svoje kuće, uzeli najpotrebnije stvari i prebegli kod svojih rođaka “na bezbednije mesto” unutar “enklave”. Majke su se uspaničeno rastrčale po ulicama da bi sa njih sklonile svoju decu i okupile ih oko sebe zatvorivši se u kućama. Čekao se napad.
Negde oko 18:30 časova, kao što se i očekivalo, masa albanskih demonstranata je uz povike UČK i “Srbi izađite!”, nagrnula na srpski deo grada i usput kamenicama i motkama demolirala sve što im se našlo na putu. Pored desetak srpskih kuća, na udaru su se našli i lokalno odeljenje PTK (Pošta i Telekomunikacije Kosova – Posta dhe Telekomunikacioni i Kosovës) i lokalno vatrogasno odeljenje.
Znači, rušili su i palili u besu i ludilu i zajednička zdanja, imovinu i ustanove.
Njih je stotinak metara unutar “enklave”, pokušalo da zaustavi svega petorica pripadnika KPS-a. Prizor je bio stravičan. Policija nije mogla da zaustavi razularenu masu koja je divljački besnela i kao stihija uništavala sve pred sobom.
Jedan pripadnik KPS-a ustuknuo je par metara ispred nabujale mase i očajnički tražio pomoć preko motorole. Srbi u napadnutim kućama strepeći za svoje živote sakrili su se u najskrovitije delove svojih kuća, čekajući da napad prođe.
Nešto zatim, pripadnicima KPS-a pristigle su u pomoć njihove kolege. Oni su najpre uspeli da za momenat zaustave nadiranje mase ka unutrašnjosti srpske “enklave” a zatim i da je potisnu ka albanskom delu grada.
Paljenje srpskih kuća i prebijanje Srba
Pri potiskivanju mase, demonstranti su usput ponovo lomili sve što su mogli. Ovaj put su zbog sporog povlačenja imali više vremena da bolje potraže mete svojih napada, pa je rušilački efekat bio još stravičniji. Svo vreme trajanja napada čuo se jedan glas iz mase, najverovatnije vođa, koji je napadačima davao instrukcije. Na žalost, dok je trajalo međusobno guranje prvog reda demonstranata sa pripadnicima KPS-a, u unutrašnjosti mase izdvajale su se grupice demonstranata koje su ulazile u srpske kuće i nastavljale svoj vandalizam.
U jednom takvom upadu u najistureniju srpsku kuću naše “enklave”, demonstranti su naišli na bračni par Stanišu Grkovića i njegovu suprugu Radmilu i nasrnuli na njih. Uporedo s tim, jedan od demonstranata je uporno pokušavao da podmetne požar u njihovoj kući, ubacivši kroz predhodno razbijen prozor u prizemlju kuće, zapaljenu krpu. Vatra se ubrzo proširila i kroz prozor je izlazio gusti crni dim.
Deo pomenute porodice, tj. sestre napadnutog Staniše Grkovića, koje su, sluteći opasnost, na vreme napustile kuću, izbezumljeno su sa prozora obližnje srpske kuće sa ostalim komšijama posmatrale napad i u jednom trenutku pokušale da potrče ka kući, u masu, da bi pomogli napadnutim članovima svoje porodice. Međutim, komšije su ih u zadnjem momentu fizički sprečile u tome. One su pale na kolena, prekrile lice rukama i očajnički zapomagale “ubiće ih, ubiće ih, nedajte da ih ubiju”.
Kada je izgledalo da im nema pomoći i da će nastradati u požaru, počeli su konačno da pristižu i UNMIK – policajci i vojnici KFOR-a u bornim kolima i nekako zajedničkim snagama uspeli da potisnu demonstrante od kuće ka albanskom delu grada.
Policajci KPS-a su iskoristili povlačenje demonstranata, odmah utrčali u kuću i izvukli najpre Radmilu, koju su zatekli na stepenicama gde su napadači, predhodno je pretukavši, pokušali da je vukući izvedu iz kuće, dok su zatim na podu sobe zatekli njenog supruga, koji je ležao u lokvi krvi. Odmah zatim potrčale su i komšije Srbi koji su videvši da je napad prestao i da se Albanci vraćaju u svoj deo grada, izašli iz svojih kuća i požurili da im pomognu i zajedno sa dežurnim srpskim vatrogascem, uspeli na vreme da ugase požar.
Povređeni bračni par je smešten u jednu obližnju srpsku kuću, gde im je ukazana prva medicinska pomoć od strane lokalnog lekara opšte prakse.
KFOR je tada u blizini linije razdvajanja parkirao borna kola, međutim, postojala je opasnost da demonstranti u toku noći nagrnu iz drugog pravca.
Te noći niko od Srba u gornjem delu Orahovca nije spavao.
Dan drugi (18.03.2004.)
Pobeda života nad smrću
Sutradan izjutra, Srbi su kao posle prohujale oluje, počeli oprezno da izlaze iz svojih kuća i procenjuju stanje posle napada, ali i zagledajući se jedni drugima u lice, pogledom se ćutke pitali “šta to bi” ?
Ulica u kojoj se desio napad bila je prepuna slomljenog stakla, kamenica, letvi i izlomljenog crepa. Vrata, prozori i krovovi kuća bili su razvaljeni i polupani a prvi utisak je bio da je posle svega, pravo čudo što nema i ljudskih žrtava.
Pretučeni bračni par Grković, koji je noć proveo kod komšija, ispričao je kako su ih naizmenično motkama i nogama tukle četiri do pet grupa demonstranata, koje su jedna za drugim u naletima upadale u kuću.
Međutim, kada se činilo da je ono najgore prošlo pojavile su se prve posledice sinoćnjeg napada. Stigla je vest da se jedna trudnica Katarina Šarić porađa, prevremeno u sedmom mesecu trudnoće. Ubrzo smo zatražili pomoć KFOR-a i KPS-a. I dok je KFOR razmatrao mogućnost da trudnicu evakuiše helikopterom, žena se, u međuvremenu, u svojoj kući porodila uz pomoć lokalnog lekara opšte prakse i komšinica koje su joj pritekle u pomoć a kasnije je bornim kolima transportovana u prizrensku bolnicu gde je sedmomesečna beba smeštena u inkubator. Rodila je devojčicu.
Teodora rođena na dan pogroma sada ima 15 godina!
Lekari kažu ako preživi prva tri dana ima velikih šansi da se spase. Kasnije je sa bebom prebačena u bolnicu u Skoplje. (Beba je preživela, zove se Teodora, sada ima 15 godina i ide u Srednju medicinsku školu u Kosovskoj Mitrovici – prim. autora).
Komšije i prijatelji su pomogli napadnutoj porodici Grković da iz demolirane kuće izmesti neke od neoštećenih stvari i premesti ih u jednu napuštenu kuću unutar “enklave” u kojoj se porodica, nakon sinoćnjeg, napada smestila. Zatim su daskama okovali razvaljena ulazna vrata kuće što je jasan znak da je porodica odlučila da se više ne vraća u nju. Još jedna napuštena srpska kuća na periferiji „enklave“ koja čeka svoje paljenje, koje će se, koliko nam dosadašnje iskustvo govori, desiti uskoro. (Kuća nije zapaljena, ali je par godina kasnije prodata Albancima – prim. autora) .
“Enklava” se opet sužava.
U susednoj Velikoj Hoči situacija je bila mirna. Dobijamo informacije da tamo sinoć nije bilo napada, ali nas upozoravaju da bubrežne bolesnike, njih četvoro, koji bi trebalo da sutra idu na redovan tretman hemodijalize, hvata panika da zbog blokade puteva na Kosovu i Metohiji neće moći da se domognu bolnice u Kosovskoj Mitrovici. Ukoliko se na vreme ne podvrgnu hemodijalizi, njihovo zdravlje i životi biće ozbiljno ugroženi. Stupili smo u kontakt sa KFOR-om, koji nam je obećao pomoć.
Pre podne je stigla vest da je zapaljena crkva “Svete Nedelje” u Brnjači udaljena pet kilometra od Orahovca u blizini puta Orahovac – Zrze. Crkva je obnovljena 1974. godine na temeljima stare crkve iz 14 veka.
Negde oko podne počelo je ponovno okupljanje Albanaca u centru grada uz uzvikivanje istih parola.
Paralelno s’ tim, KPS policija, UNMIK-policija i KFOR su se, ovoga puta čini se, na vreme, razmestili u blizini linije etnički razdvojenog grada.
Opet se očekivao napad.
Starci, žene i deca iz perifernih srpskih kuća povukli su se ka unutrašnjosti “enklave”. Preostali muškarci, koji su ostali da bi sa bezbedne distance pratili razvoj situacije kako bi na vreme upozorili ostale o mogućem probijanju kordona policije i KFOR-a, osluškivali su svaki povik koji je dolazilo iz mase okupljenih Albanaca u donjem delu grada a takođe i naredbe, koje su putem radio veza, upućivane raspoređenim pripadnici KFOR-a, UNMIK-a i KPS-a, spremnih da odbiju napad.
Novi pokušaji paljenja srpskih kuća
U jednom trenutku slučajno su primećena dvojica Albanaca koji su flašom benzina pokušali da podmetnu požar u jednoj od srpskih kuća vlasnika Stojana Grkovića. Napadači su uhapšeni i kolima KPS-a odvedeni, najverovatnije u stanicu policije. Jedan od napadača nam je dobro poznat po tome što nas stalno provocira puštanjem glasne muzuke iz luksuznih automobila prilikom čestih prolazaka kroz srpski deo grada (majka mu je Srpkinja iz Kraljeva).
Ubrzo je stigla i nešto umirujuća vest od predstavnika OSCE-a, da će komandant KFOR-a pokušati da se, uz pomoć megafona, obrati albanskim demonstrantima ne bi li ih odvratio od ponovnog pohoda na srpski deo grada, tako što će ih upozoriti da je nemački KFOR dobio naređenje da u tom slučaju upotrebi oružje.
Nešto kasnije primetili smo kako su vojnici KFOR-a na jednu, posredstvom radio veze, pristiglu naredbu, poskidali pancire, odahnuli, zapalili cigarete i nekolicini, iza njih okupljenih Srba, rukama davali znak da je opasnost prošla.
Srbi su ipak, za svaki slučaj, ostali na svojim mestima još par sati a zatim se, negde oko 21:00 čas razišli svojim kućama. I stvarno, noć je bila mirna.
Podela humanitarne pomoći Srbima u Orahovcu
Dan treći (19.03.2004.)
Ujutru je KFOR, kao što je i obećao, odveo pacijente na hemodijalizu ali ne u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici već u bolnicu u Prizrenu.
Građani su se spontano organizovali i ulicu u kojoj se desio napad raščistili od nereda. Vesti koji su pristizale iz drugih krajeva Kosova i Metohije obeshrabrujuće su delovale na naše građane šireći među njima paniku i defetizam.
Paniku među naše građane su naročito unosili rođaci i prijatelji iz centralne Srbije, koji su se, podstaknuti dramatičnim vestima sa medija, raspitivali preko telefona o životiima i zdravlju svojih bližnjih, histerično ih savetujući da što pre, dok nije prekasno, napuste svoje kuće i prebegnu k njima, pa nam se činilo da su nas oni više uplašili, nego stvarno stanje na terenu.
Procurila je vest u medijima da smo kolektivno evakuisani iz „enklave“, pa smo celo jutro telefonom demantovali tu vest.
KPS nas je kasnije obavestio da u stvari nije izgorela crkva “Svete Nedelje” u Brnjači, već samo unutrašnost konaka i da je sada postavljena straža oko crkve.
Po podne smo odlučili mi, lokalni organa uprave Srba iz opštine Orahovac, da stanovništvu podelimo preostalu količinu humanitarne pomoći.
U predvečerje dana predstavnici PTK-a doveli su majstora – staklorezca da postavi stakla na lokalnom odeljenju PTK. Srbi se tada pitaju, nije li to znak da više neće biti napada, jer Albanci „uvek sve znaju unapred“.
Povređena kičma zbog batinjanja
Dan četvrti (20.03.2004.)
Jutros je na liniji razdvajanja srpskog i albanskog dela grada raspoređen veliki broj pripadnika KPS-a. Kažu da je razlog tome što je danas u gradu pijačni dan, kada masa ljudi iz okolnih mesta nagrne u Orahovac, pa postoji bojazan da ponovo dođe do eskalacije nasilja.
Povređena Radmila Grković žali se na velike bolove u kičmi prouzrokovane udarcima motki. Pripadnici KPS-a predlažu da je tek u ponedeljak odvedu u neku od bolnica na rendgen snimanje.
UNMIK-policajci su dobili naređenje da zbog mogućeg napada na njih sklone svoja vozila a da ih pripadnici KPS-a preuzmu u svoja.
Dejan Baljošević
Izvor: izmedjusnaijave.rs
