Čim Vučiću smeta „kiparski model“, mora da je dobar

Koliko se predsednik Srbije i glavni Ikein zastupnik za sladoled i viršle („Oni se hvale cenom sladoleda od 60 dinara, a ja, koji volim meso, zapazio sam da imaju hot dog za 50 dinara“) oduševio predlogom pripadnika sekte G17+ i aktivnog promotera „kosovske državnosti“ („Vozio sam autoputem koji ide od Prištine za Tiranu. Dobar autoput, autoput jedne države. Tačka.“) Dušana Kovačevića da Srbija ne treba da bude spremna da više ikad ratuje za bilo šta („Srbija nema dece za novi rat“) – toliko mu je zasmetalo pominjanje „kiparskog modela“ kao privremenog rešenja za našu trenutno uzurpiranu južnu pokrajinu.

Prvo je, pokazujući na šta stvarno liči „dijalog“ u njegoj koncepciji, pokušao da „kiparski model“ omalovaži („Nek’ dodaju i svetog Petra model… pustite me tih modela“ i „da li smo mi tu Grci ili Turci?“), a zatim, četiri dana kasnije, tokom najnovijeg monologa u svojstvu „gosta-domaćina“ udarnog Drugog dnevnika RTS 22.8.2017, u trajanju od „skromnih“ 17 minuta, je isti dodatno krivotvorio („ako neko misli da ne treba da se borimo i da to treba da ostane kiparski model, odnosno da taj konflikt traje i narednih 100 ili 200 godina, onda ću vam reći da vi ne brinete o svojoj deci, o budućnosti naše dece i o budućnosti ove zemlje“). U međuvremenu je naručio i napad na zagovornike tog modela preko jednog stranačkog vojnika („Za ‘zamrznuti konflikt’ su oni koji ništa ne znaju“).

Da odmah pokušamo da raščlanimo stvar. Pod jedan, Vučiću očigledno smeta da se problem KiM rešava u neko buduće vreme koje je povoljnije za Srbiju. On bi da ga rešava sad, na izmaku najnepovoljnijeg mogućeg vremena za nas. Kao što je, odmah posle Trampove pobede na izborima, koja je davala bar neku nadu za promenu američke politike prema KiM, požurio da kosovskim Šiptarima omogući dobijanje telefonskog pozivnog broja. Za svaki slučaj. Pre nego što novi američki predsednik položi zakletvu.

Pod dva, zamena je teza da oni koji zagovaraju „kiparski model“, odnosno zamrzavanje sukoba do nekog povoljnijeg vremena, to čine zato što misle, kako Vučić tvrdi, „da ne treba da se borimo“. Naprotiv. Upravo se oni koji ne odustaju od ijednog pedlja KiM zalažu da se rešavanje problema odloži do vremena kada će Srbija moći da ga rešava na za nju najpovoljniji način. S druge strane, upravo su oni koji bi da KiM „rešavaju“ sad, poput Kovačevića, Vučića i njegovog hora naprednjačkih dečaka, ti koji ne žele da se bore.

Treba razjasniti i to da je „kiparski model“ samo šifra, skraćenica prilagođena današnjim medijima i njihovim sve nestrpljivijim konzumentima. Skoro svi znaju da je Kipar podeljen posle turske invazije pre više od 40 godina. To je zgodna analogija, da se maksimalno skrati objašnjavanje najvećem broju ljudi. Jedino je još Vučiću potrebno razjašnjenje da li su tu Srbi analogni Turcima, koji su izvršili (još jednu) nelegalnu vojnu agresiju, ili Grcima, žrtvama agresije. Ogromnoj većini normalnog sveta je jasno da je Kipar šifra za konflikt koji je zamrznut ne zato što je to bio izvorni cilj obe strane, već zato što nijedna od strana ne želi da odustane od svog cilja. Odnosno, ne želi da odustane od svoje borbe. Druga stvar su objektivne istorijske okolnosti po kojim ni jedna od strana nije dovoljno jaka da trajno nametne svoj model, odnosno cilj. Nije ni prvi ni poslednji put u istoriji. Ali to ne znači da ijedna od te dve strane ne radi ili se ne nada tome da jednog dana bude dovoljno jaka da pobedi, odnosno prevagne. Dakle, zamrznuti sukob niti je „neborben“, niti je statičan. Naprotiv. On je mobilišući za one koji smeju i koji, stoga, i mogu, da parafraziramo izreku Vojvode Mišića koja krasi zgradu bombardovanog Generalštaba, odmah preko puta kapitulanata koji sede u Nemanjinoj 11.

U našem slučaju, prostora za dinamizam u kontekstu (privremeno) zamrznutog sukoba ima na pretek. Možemo, za početak, da proglasimo neuspeh tzv. Briselskog sporazuma, odnosno „briselskog procesa“, s obzirom da prištinska strana nije ispunila ništa posle više od četiri godine. Ne moramo čak odmah ni da izađemo iz tog, inače užasno lošeg pregovaračkog procesa, već samo da ga zamrznemo, formalno dok druga strana ne ispuni svoj deo. U isto vreme, to nam otvara mogućnost 1) da pojačamo diplomatski pritisak na Šiptare i njihove sponzore i stavimo ih, najzad, u defanzivu, 2) da imamo izgovor da jačamo veze i odnose sa protivnicima „kosovske državnosti“, velikim silama koje su nam naklonjene i koje su ekonomski i politički perspektivnije od zapadnih država za koje smo trenutno veštački vezani, 3) da oživimo relevantnost Rezolucije 1244.

Naši saveznici, Rusija i Kina, ali ne samo oni, bili bi takođe vrlo srećni što dobijaju potencijalno novu municiju kojom bi mogli da tuku svoje zapadne „partnere“, u smislu podržavanja međunarodno-pravno utemeljenih zahteva Srbije da se ispuni sve ono što je dogovoreno u jednom međunarodno verifikovanom pregovaračkom procesu, ali i u rezoluciji Saveta bezbednosti UN, po kojoj Srbija i dan-danas ima pravo da pokrene pitanje povratka do 1000 pripadnika svojih bezbednosnih snaga na KiM, što je dodatni diplomatski pritisak i adut, kojem sponzori secesionista u Prištini ne bi mogli da adekvatno odgovore. To bi, dakle, u najmanju ruku bili diplomatski poeni i za Srbiju i za njene saveznike, koji bi se mogli koristiti i u druge svrhe. A Srbija bi imala dodatni motiv i izgovor da obnavlja i jača vojsku.

Sve ovo bi se, u isto vreme, negativno odrazilo na same secesionističke političke strukture, dodatno ih destabilizovalo i podelilo, a i delegitimisalo u očima sopstvenog stanovništva. A time bi se stvorili uslovi i da se smanji pritisak na preostalo srpsko i nealbansko stanovništvo na KiM, koje bi dobilo novi polet kroz saznanje da je Srbija ponovo aktivno zainteresovana za svoje Kosovo, i da to, posle dugo godina, pokazuje i na delu.

Ovo, naravno, ni približno ne iscrpljuje sve mogućnosti, momente i varijante koje nudi „kiparski model“, već samo ukazuje na pravce i potencijalnu dinamiku koju on nudi. A čak je i Vučić, verovatno u trenutku slabosti, priznao „da, doduše, kad je nešto ‘zamrznuto’ – može i da se odmrzne“. U tome i jeste poenta, i veština. Odmrznuti kad tebi odgovara, a ne suparniku.

Mi tu, nažalost, imamo i dodatni problem, što su Vučiću očigledno veći suparnici domaće pristalice „kiparskog modela“ nego promoter Velike Albanije i njegov veliki prijatelj i simpatija, Edi Rama. Ali to je već posebna tema i posebna patologija.

Aleksandar Pavić

www.fsksrb.ru