Da li ste čuli za pojam gaslajting? Ili za spin diktaturu? Ukratko, reč je o sluđivanju neistinama, manipulisanju činjenicama, anesteziranju javnosti i brisanju razlike između istine i laži. Ovaj trend je odavno pustio korenje i u Srbiji. Javni prostor je zagađen klikbejtom, jeftinom propagandom, “nevestima” i polako se gubi “pritisak javnosti” kao argument građana. Međunarodni dan provere činjenica prilika je da se podsetimo zašto se i svih ostalih 364 dana u godini bavimo baš time i zašto su nam činjenice postale svetionik koji tražimo u magli.
Istinomer više od 13 godina beleži i proverava izjave političara. Od 2020. godine lovi dezinformacije na društvenim mrežama, a paralelno analizira i kako mediji kreiraju stvarnost. (U staž smo upisali skoro 3500 ocena, 400 Fejsbuk provera i više od 4000 analiza aktuelnih tema.)
Šta nam kaže iskustvo? Laži su mutirale, tehnike obmana su sve istančanije, a nova tehnologija ide na ruku manipulatorima.
Da se ne lažemo, proveru činjenica (fektčeking) nismo mi izmislili. To pravilo bilo je oduvek deo novinarske rutine i jedan od prvih zadataka pre nego što tekst ili prilog izađu pred publiku. Ali, poslednjih godina profesija nam se “zbunila” i mnogi su zaboravili na osnovna pravila (citiraću bivšeg urednika: “Proveri, pa vladaj”). Tako je zadatak novinara koji se bave “samo” fektčekingom postao svež fenomen i sve važnija uloga u “post-istini”.
Politički akteri kao izvori dezinformacija, dobili su moćnog saveznika u društvenim mrežama čiji algoritam ide na ruku govoru mržnje, teorijama zavera i izolovanim mehurima istomišljenika. Mediji u trci za klikovima, opterećeni finansijskim i drugim pritiscima lako su ispali iz trke za tačnim i proverenim informacijama. Utisak je da dodatno sve komplikuje i nerazumevanje ljudi koji su na uredničkim pozicijama u domaćim medijima – šta su zaista posledice manipulacija na naslovnim stranama i olakog etiketiranja u udarnim vestima.
Neretko čujemo da upravo zbog svega toga, konstantno istih naslova po tabloidima i govora mržnje na svakom koraku, ljudi u Srbiji potpuno odustaju od praćenja medija. Jeste razumljivo, ali to znači da je vladanje spinom uspešno.
Zbunjeni, isključeni, bombardovani emocijama – kao društvo gubimo “pritisak javnosti” kao argument. A on i dalje, koliko toliko, ima efekta. Setite se Aleksandra Obradovića, Rio Tinta, masovnog nadzora…
Neinformisani građani su zarobljene žrtve, koji onda ni ne znaju kada je trenutak da podignu glas i koriste svoja prava (politički pritisci na građane dešavaju se svakodnevno). A ako možda i shvate, hoće li biti nekog da ih čuje? Novinari koji nisu odustali od činjenica vredno rade. Ali nas je svega nekolicina, nasuprot medijskoj industriji straha i mehanizmima laži.
Ovaj dan nas novinare podseća na značaj fektčekinga, a koliko je građanima i našim čitaocima važan, pokazalo se svaki put kada nastupi krizna situacija – bilo da je reč o pandemiji, ratu ili neredima na ulici.
