- Srpski lingvisti su u Odboru za standardizaciju srpskog jezika rešenjem pitanja pisma u Pravopisu srpskoga jezika(prvo izdanje iz 1993. i poslednje iz 2010. godine, posle četiri godine od usvajanja Člana 10. Ustava Srbije) opstruisali Član 10. o stopostotnoj suverenosti ćiriličkog pisma (valjda iz obeđenja da za njih ne važi ustavna obaveza) i, tako, bukvalno 15 godina jezička struka drži „sputane ruke“ državi da dosledno primeni svuda u javnosti Član 10. Ustava Srbije, tj. Ustavom/narodom obavezanu punu suverenost srpskog pisma u jeziku Srba
- Nažalost, i Predlog izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma ima pojam „pomoćno pismo“ (latiničko) Ali, to nije dobro. Prvo, po Članu 10. jasno piše stopostotna suverenost ćirilice u službenom srpskom jeziku na ovaj način: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“ To, vukovski jasno, kaže da je ćirilica jedino i nezavisno pismo za pisanje jezika Srba, kao što su i sva druga pisma suverena i nezavisna u svakom drugom jeziku. Drugo, pojam „pomoćno pismo“ ne postoji ni u Članu 10. Ustava Srbije, kao što ne postoji ni u bilo kom drugom Ustavu i narodu i njegovom jeziku.
Ovih dana u Večernjim novostima vodeći srpski lingvisti danas prof. dr Miloš Kovačević (05. 03. 2021. pod naslovom „ONAJ KO PIŠE LATINICOM PIŠE HRVATSKIM“ i prof. dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika (16. 03. 2021, pod naslovom „ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Snaga jednog naroda je u snazi njegove kulture“) stručno, upozoravajuće, rodoljubivo i do kraja dobronamerno i sasvim dovoljno obrazloženo upozoravaju na velike opasnosti koje su već dugo nadvijene nad srpskim jezikom i, posebno pogubno nad srpskim (ćiriličkim) pismom koje se danas i u Srbiji i slično tome izvan Srbije jedva drži o koncu od desetak procenata izuzetaka u odnosu na, suprotstavljenu joj smišljeno, duboko preovlađujuću hrvatsku abecedu (gajicu) koja je okupirala (i) u Srbiji 90 odsto srpske ćirilice. Jasno, to je u Srbiji protivno celokupnoj praksi u Evropi i svetu kad je reč o odnosu države i državnika prema matičnom jeziku i pismu. Oni su istakli da postoji u Srbiji, hvala Bogu, jedino za ugled u svetu, odnos prema pravu na svoj jezik i pismo svih manjina, što je za pohvalu (iako nam je ne spominju stranci), ali da je odnos države prema državotvornom matičnom narodu i njegovom jeziku i pismu u najmanju ruku krajnje neodgovoran i nebrižljiv, i pored stalnih ukazivanja na obaveze države s tim u vezi.
Prof. dr Sreto Tanasić je posebno sveo svoje ukazivanje na značaj odgovora na pitanje: „Zašto država ne štiti ćirilicu?“
Obojica ovih vodećih lingvista danas ubedljivo su predočavali probleme koji prate srpski jezik i posledice tih problema, a prof. Kovačević (koji je nedavno objavio dragocenu knjigu Borba za ćirilicu i srpski jezik) posebno je govorio o činjenici da kada Srbi objave neku knjigu hrvatskim (latiničkim) pismom, to delo se u bibliotečkom razvrstavanju automatski knjiži u hrvatsku kulturnu baštinu. (Napominjemo, Udruženje „Ćirilica“ o tome govori i piše već duže od deset godina a prof. Dragoljub Petrović je ukazivao da će sve srpske knjige na latinici biti „preknjižene u hrvatska dela objavljena unazad do vremena Brozovog (nije reč o Josipu Brozu, on se nije bavio lingvistikom, a jeste njegova politika najuspešnije do sada prognala srpsku ćirilicu iz javnosti) Hrvatskog pravopisa 1889. godine. Oni su izražavali pravu bojazan, ali i začuđujući nemar države i srpske tzv. intelektualne elite. Posebno su spominjali petnaestogodišnju državnu neodgovornost koja se ogleda u pravoj ustavnoj anarhiji u pisanju srpskog jezika. Oni su tumačili da je uzrok i dokaz državne nebrige za srpsku azbuku (i) činjenica da država nije 15 godina usaglasila s Članom 10. Ustava Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma iz 1991. godine, koji ni tada nije bio dovoljno usklađen s tadašnjim Članom 8. Ustava Srbije iz 1990. godine.
Ova dvojica vrsnih lingvista danas, kao ljudi koji moralno i kolegijalno „štite“ svoj „esnaf“ i svoje kolege i saradnike imaju tu nevolju kakvu imaju svi lingvisti (i ne samo lingvisti) – ustručavaju se da daju pun, celovit i konačan odgovor na njihovo postavljeno pitanje: ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU?
Udruženje „Ćirilica“ tačno dve decenije vodi ustavni rat za srpski jezik, s posebnim akcentom na srpsko pismo ćirilicu. U tom poslu od početka smo znali i danas znamo sigurno da se pitanje srpskog ćiriličkog pisma i njegovog (o)čuvanja ni početno ni konačno ne može uspešno i trajno rešiti bez učešća i pomoći lingvista i bez, pre svega, lingvističkog rešenja pitanja ćirilice u struci i pravopisu. Da smo u tome bili u pravu, uverili smo se i činjenicom da smo to pitanje mogli da ustavno na pravi način rešimo kroz stopostotnu suverenost ćirilice u Članu 10. Ustava Srbije iz 2006. To rešenje donela nam je višegodišnja praktična stručna saradnja s Odborom za standardizaciju srpskog jezika, naročito uspešna direktna saradnja s prvim sekretarom Odbora mr Branislavom Brborićem koji je imao zapaženu ulogu u radu i Ministarstva kulture Srbije sve do njegove, nažalost prerane, smrti 2005. godine. Ali njegova podrška „Ćirilici“ i srpskoj azbuci pre toga je ovaploćena u njegovoj formulaciji Člana 10. Ustava Srbije, usvojenog ubrzo po Brborićevoj smrti na referendumu 2006. godine. Tako je Član 10. na predlog „Ćirilice“ bio i ostao konačno delo poč. Branislava Brborića. I danas je ta njegova predložena pa usvojena formulacija postala legalno nezaobilazan bedem (ili knedla zaglavljena duboko u grlu) za sve antićiriličare, kojih se, vala, napatilo i namnožilo i previše u vreme 77-godišnje podvale unikata u srpskoj serbokroatistici – „bogatstva dvoazbučja“ samo za Srbe i progon njihovog pisma, što je poslužilo za progon ćirilice i njeno postepeno, planirano a neodustajno, zamenjivanje sve vreme posle Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom jeziku i uvođenju „ravnopravnosti pisama“, što je bila maska za planirano zamenjivanje srpske azbuke hrvatskom abecedom (tzv. gajicom). Taj bedem danas zakleti antisrbi i antićiriličari neustavno i nelegalno zaobilaze raznim mahinacijama, kao što su uvođenje samo za Srbe umesto „službene upotrebe“ „javnu upotrebu“ kao nemoguću suprotnost „službenoj upotrebi“ ili uvođenjem prava na lični izbor pisma u jednom, samo srpskom jeziku, prenebregavajući činjenicu da u svakom drugo narodu ne postoji u praksi individualno pravo na izbor pisma, osim u ličnoj upotrebi, za lične, a ne kolektivne potrebe. Svuda je to kolektivno pravo naroda dotičnog jezika. A srpski narod se opredelio za izbor ćiriličkog pisma kao kolektivnog prava na jezik i pismo i 2006. godine. Kad bi svaki pojedinac imao u narodu pravo na izbor pisma za zajedničku, službenu upotrebu, onda bi se moglo ili moralo uvesti mnogo pisama. Zato nijedan narod na svetu ne bira više pisama za svoj jezik, pa se i srpski narod 2006. opredelio za predložen izbor srpskog ćiriličkog pisma za srpski jezik. I zato je danas uvek neustavno kada neko piše srpski jezik hrvatskim pismom, kao što bi bilo neustavno kada bi Hrvat pisao svoj jezik ne svojim, nego srpskim ili engleskim ili bilo kojim drugim tuđim pismom u zvaničnoj, službenoj upotrebi.
Jedino kod Srba i danas vlada prava svakodnevna neustavna anarhija u pisanju samo jezika Srba, što je posledica loše nametnute navike i namere, čime se dopušta antisrpska tradicija u nametanju tuđeg pisma iz vremena Jugoslavije, posebno posle 1954. godine.
I konačno „Ćirilica“, kao i ranije, svakako dobronamerno i korisno za srpsku azbuku i narodnu korist, priskače u pomoć našim vodećim lingvistima, ovoga puta prof. Tanasiću i prof. Kovačeviću u odgovoru na njihovo pitanje: ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU“ i pitanje: ZAŠTO JOŠ NISU USVOJENE IZMENE I DOPUNE ZAKONA O SLUŽBENOJ UPOTREBI JEZIKA I PISMA, koje je pripremilo prethodno Ministarstvo kulture u saradnji s Odborom za standardizaciju srpskog jezika? Sledeći naš odgovor na to pitanje, verujemo da će oni, ali i drugi srpski lingvisti, ubuduće imati u vidu.
Mi smo pokušavali da stignemo do urednika u Večernjim novostima kako bismo svojom raspravom i gledištima pomogli u rešavanju velikog srpskog problema danas – zapostavljanju i nestajanju srpskog pisma iz srpskog jezika. Slali smo na njihovu oglašenu redakcijsku e-poštu, ali Novosti danas uskraćuju nama da objavimo i naša mišljenja i ubeđenja, za razliku od pre nekoliko godina kada su i naša gledišta objavljivali. Danas neće da objave. Neće jer se naša gledišta i naša iskustva u ponečemu (tvrdimo korisnom) razlikuju od nekih drugih tamo predočavanih tumačenja. Dakle, Novosti su danas, sasvim očigledno, jednoumnije nego što su bile pre desetak godina.
Državi su lingvisti u institucijama za srpski jezik, a posebno u Odboru za standardizaciju srpskog jezika praktično „vezali ruke“. To je ključno uticalo na državu (misli se, naravno, na državne službenike – od predsednika države pa do dna vlasti) da u praksi ne brine za ćirilicu, nego samo verbalno obećavaju da će „spasti ćirilicu“, ali uvek dodajući, po ugledu na većinu lingvista, da – „i latinica je naša“ u skladu sa strukom primenjenom u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske (prvo izdanje iz 1993. i poslednje iz 2010). Stoga, evo, dakle, odgovora zašto država ne štiti ćirilicu.
Država ne može da na pravi način, u skladu s obavezom iz Člana 10. Ustava Srbije, štiti ćirilicu zato što su srpski lingvisti u struci i pravopisu primenili serbokroatističku praksu za Srbe pa se i danas u vezi s pismom primenjuje Novosadski dogovor po kome je Srbima nametnuta postepena zamena srpskoga pisma ćirilice hrvatskim latiničkim pismom koje je danas u srpskom pravopisu legalizovano, protivustavno, kao drugo pismo koje je u stvarnosti u upotrebi nametnuto odavno kao prvo pismo, kao alternativno pismo kome je obezbeđena danas prevaga od 90 odsto hrvatske latinice perma 0 odsto praktično izuzetaka ćirilice iz vremena srpske lingvistike serbokroatistike. Da su srpski lingvisti rešili stručno pitanje pisma u srpskom pravopisu i celokupnoj struci na način kako se rešava pitanje pisma u svim drugim jezicima i da su oni prvi po obavezi primenili narodnu obavezu iz Člana 10. Ustava Srbije, ćirilicu ne bi niko morao posebno da štiti jer bi ona bila u suverenoj ustavnoj poziciji pa bi se sama moćno štitila bez ičije „pomoći“ jer bi bila prirodno zaštićena kao suvereno srpsko pismo, kako je inače suvereno hrvatsko, englesko ili bilo čije drugo pismo u bilo kom drugom jeziku.
Da li iko u Hrvatskoj ili Engleskoj, pa i u svetu, spominje bilo kakvu zaštitu latinice ili nekog drugog pisma koje je (svako) zaštićeno svojom punom suverenošću u svakom drugom jeziku? Naravno da niko drugi, osim Srba, ne spominje zaštitu pisma. To ne spominju nikada ni Hrvati ni Englezi ni bilo koji drugi narod jer nemaju u svom rešenju pitanja pisanja svoga jezika dva suprotstavljena pisma u svakodnevnoj upotrebi jer niko drugi nije uveo u svoj pravopis korišćenje u službenom jeziku dva pisma: pismo i parapismo. To su uradili samo srpski lingvisti, ranije pod političko-ideološkom prisilom od komunista, a danas su to učinili svojevoljno, bez ikakvih pritisaka političara i državnika u Srbiji da tako reše pitanje pisma u struci i pravopisu.
Tim (unikatnim, neprirodnim i nepraktičnim, pa i šizofreničnim) rešenjem u praksi srpski lingvisti su srpskoj državi bukvalno vezali ruke po stručnoj liniji iz serbokroatističkog vremena komunističke ideologije, pa se država sada ne usuđuje od srpskih serbokroatističkih stručnjaka da primeni u Srbiji svoj Ustav, jer su ga u pravopisu dezavuisali i opstruisali najpre srpski lingvisti.
Što se tiče drugog često postavljanog pitanja od lingvista i legalista ZAŠTO JOŠ NIJE USVOJEN IZMNjENI I DOPUNjENI Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, na to pitanje je meritorno odgovorio i dip. inž. Nemanja Vidić koji je uspešno, u ulozi lingviste, inženjerski tačno procenio još 2018. da taj izmenjeni zakon niti će ući u Skupštinu, a kamoli da će biti usvojen. Inž. Vidić je to ovih dana lingvističko-pravnički objasnio u tekstu pod naslovom „MUKU SRPSKOM EJZIKU ZADAJU SRPSKI LINGVISTI“ (Balkanska geopolitika, 1. mart 2021) na ovaj način: „Zadatak lingvista je trebao biti (svakako: standardno je napisati „trebalo je da bude“) da reše pitanje pisma u srpskom pravopisu u jednoazbučju, iz čega bi narod razumeo da ćirilica ima nacionalnu vrednost pa bi nju koristio, a ne da se on primorava kaznama da njome piše. Naravno da je za neke kazna nužna, ali ne sme biti nužna za većinu Srba.“
Naravno, mi znamo da ima slučajeva kada se u okviru srpskog jezika u nekim tekstovima mogu naći grčka, latinička ili neka druga slova, ali to se ne može uvrstiti kao „pomoćno pismo“ ćirilici, jer je ona sasvim dovoljno pismo srpskom jeziku, a upotreba nekih drugih slova u tekstovima na srpskom jeziku, to bi bilo i jeste u okviru izuzetaka u upotrebi slova iz još nekog pisma u jeziku Srba. Srpski lingvisti su mogli samo tako da spomenu izuzetke. A ne da uvode „pomoćno pismo“ kao pojam, jer to u narodu, logično, tačno može da sugeriše faličnost ćirilice i njenu nesposobnost da bude suvereno pismo u jeziku Srba kao što je suvereno svako drugo pismo u svakom drugom jeziku. Tu nepostojeću „faličnost ćirilice“ često spominju i neki ljudi koji misle da su intelektualci.
Nemanja Vidić je procenio i napisao da vrsni srpski lingvisti prof. Tanasić i prof. Kovačević nemaju podršku ili nemaju dovoljnu podršku za jedino ispravno i svrsishodno rešenje pitanja srpske ćirilice u jednoazbučju u struci i pravopisu, kako to zahteva rešenje pitanja pisma srpskog jezika u Ustavu Srbije.
To je i naše ubeđenje u „Ćirilici“ (2001-2021), pa je ovaj osvrt na mišljenja prof. Tanasića i Kovačevića, predočena u Večernjim novostima naš ozbiljan pokušaj da im se pomogne u njihovoj očiglednoj borbi da ubede druge lingviste i vlast da pitanje pisma u struci i pravopisu, ali i u svakodnevnoj praksi, reše u skladu s Ustavom Srbije i opštom praksom u rešavanju pitanja pisma u svim drugim jezicima Evrope i sveta.
Za Udruženje „Ćirilica“ (2001-2021)
Dragoljub Zbiljić (s. r.)
Izvor: Balkanska geopolitika
