Ćirilica, srpska zamrla snagа

0
1458

22a046b9b3b28d6b18656c373259b1ef_L(Pismo prijatelju i saborcu za srpsku azbuku)

Rekao sam ti da su naše snage u borbi za ćirilicu ostale samo u tome što nas dvojica gotovo jedini sigurno znamo da od ćirilice neće biti ništa ako ona ostane u jezičkoj i pravopisnoj normi kao alternativno pismo (i jedno i drugo). To više gotovo niko ne zna. A ako pojedinci i znaju (Petrović, na primer, on neće iz kolegijalnosti s lingvistima da otvoreno tako govori, a govoriti o spasu ćirilice bez „napada“ na lingviste, besmisleno je!) Sve što mi možemo to je da talasamo u narodu. Ali to talasanje ne može doneti rezultat ako lingvisti i vlast neće, a nema ko da ih natera da hoće. Mi da pokrenemo narodne mase da protestuju za ćirilicu, ne možemo. Nemamo čime, s kim. A ne možemo zato što je narod izgubio svest o svom pismu i većinski je prešao na tuđe pismo i ono njemu više nije tuđe. Smišljeno je od vlasti i lingvista sviknut na tuđe pismo kao „svoje“. Sve što smo činili i činimo u poslednjih ravno 15 godina neprekidno, to je da tu temu držimo otvorenom. I to razumeju samo retki ljudi. Njih je tačno najviše desetak odsto, koliko je i ostalo ćirilice u Srbiji i Srpstvu. Ali tih deset odsto ne bi išlo da protestuje za ćirilicu. Nema snaga koje bi ih ubedile u potrebu protesta, jer su ljudi gladni u velikom broju i zabrinuti za goli život.

I šta da ti odgovorim na pitanje znam li nekog ko bi se bavio reklamiranjem knjige? To reklamiranje je skupo a efekat je mali.
Konačan uspeh je u rukama vlasti i lingvista. Ako oni neće (a očigledno neće!), ko može da pokrene ljudsku uličnu silu da ih natera i čime da pokrene masovnu ljudsku silu na proteste, kad ni jedan odsto Srba nema više znanje o tome da je srpsko pismo samo ćirilica.

Da Vas podsetimo:  Tuga: Propada jedini srpski cirkus

Džabe je ljutiti se na narod

Naša knjiga („Srpska ćirilica…“ je sve sažeto i nužno rekla. Ali efektivno još je džabe, jer nema kome da kaže istinu i način vraćanja ćirilice.

Mi znamo da to ne možemo u našim prilikama. Da ne možemo da spasemo ćirilicu sami, znamo zašto ne možemo „pokrenuti mase“, znamo zašto to narod ne razume, znamo zašto je nemoguće da se masa naroda zainteresuje da se bori za spas ćirilice.

I džabe je ljutiti se na narod. Narod je takav i zna toliko koliko ga nauče oni koji su plaćeni da ga uče.

Ovo nije moj pesimizam, nego potpuno poznavanje situacije u vezi s ćirilicom i tačno znanje kako može da se jedino vrati život ćirilici. Ćirilica s latinicom ne može da opstane – ne zato što je ona objektivno lošija za srpski jezik i srpski narod od latinice, nego zato što je sav državni aparat i sva nauka u Srba uspela da ubedi srpski narod da je „svejedno kojim pismom piše svoj jezik“ i sav državni i školski sistem je ubedio narod da bez latinice Srbi ne mogu da pišu svoj jezik samo svojom ćirilicom. Narod je navučen na zabludu nastalu na činjenici da gotovo svi najbogatiji narodi pišu latinicom i da bez latinice ne samo da ne možemo u tuđem jeziku, nego ni u svom jeziku. Da su tako ubeđivali 60-ak godina vlast i lingvisti u Bugarskoj, Makedoniji, Rusiji i još drugde gde ima ćiriličkih naroda (oni su u manjini), i Bugari, i Makedonci, i Rusi i drugi, takođe bi imali dva pisma, a ćirilica bi im ostala na desetak procenata.

Otadžbina i narod su iznad svega

Ja sam se upustio u ovaj posao zato što ispred novca mi je otadžbina i svoj narod i zato što sam shvatio kako smo i zašto izgubili ćirilicu i kako je na jedini mogući način možemo vratiti. I shvatio sam da nikakvo moralisanje i propaganda naša u narodu ne može da reši pitanje ćirilice ako vlast i lingvisti neće. Znao sam da nemam snage da zamenim ulogu vlasti i šolstva i jezičara u školstvu i naučnim institucijama.

Da Vas podsetimo:  Srbi, narod najmlađi

Znao sam da je ćirilica bila, praktično, izgubljena kada sam počeo borbu za nju. Znao sam da se snage za vraćanje ćirilice u život izvan vlasti i školstva i lingvistike ne mogu naći dovoljne. A ne prekidam borbu samo zato što mislim da će jednom doći neko na vlast i naučnici na ključna mesta u lingvistici, koji će shvatiti ovo što mi govorimo i pišemo.

Moje je samo čuđenje zašto to ne uspevaju, neće, ne mogu i ne žele da shvate oni koji su, mislio sam, u vezi s ćirilicom pametniji od mene.

Jedino moje iznenađenje i čuđenje jeste, dakle, u tome da je posejano uspešno toliko pokvarenjaštva, zabluda, neznanja i nehajnosti za srpsko pismo u vlastima i među lingvistima u institucijama za srpski jezik i pismo!

To je jedino što nisam očekivao u ovoj borbi za srpsku azbuku. Nisam očekivao toliku zabludu ili zlu nameru, toliku sujetu i toliku zlobu kod onih koji o tome odlučuju. Sve dok nemamo nekog (metaforički rečeno) Nemanju i Zbiljića (ili slične njima u vezi sa Srpstvom i ćirilicom) u vrhunskoj vlasti i vrhunskoj (priznatoj) lingvistici – naša borba će biti samo veće ili manje talasanje u narodu. Problem je što je velika većina naroda „mrtva“ ili „polumrtva“ za pun život i zrelo znanje, pa naše znanje i naša borba nema gde da se vidnije oplodi.

(Ne)znanje i zablude su uvek najveći problem

Uvek je (ne)znanje najveći problem i uzrok neuspeha. Sve je činjeno decenijama da narod ništa ne zna o važnosti srpske azbuke za njega. I duboko je prodrlo u narodnu svest ono što je Kravić pre godinu-dve ponovio u Novom Sadu: „Ćirilica se ne jede.“ I narod nije učen i ne zna da umnogome zato nema ni da jede jer je obmanut u vezi sa svojim vrednostima i sredstvima za opastanak i trajanje, kao što je ćirilica. Narod nije više moćan da shvati da – kad Srbima oduzmeš ćirilicu, ti si ga već najmanje pola odsrbio i pripremio ga za promenu vere i odlazak u antisrpstvo. Hrvatski general Sarkotić je to bolje znao još u vreme Prvog svetskog rata od ogromne većine današnjih Srba kad je rekao: „Ćirilica je Srbima borbeno sredstvo koje im treba uništiti, zabraniti…“

Da Vas podsetimo:  Zašto mi ovo ne znamo?!

I to je učinjeno. A to nije uspela neprijateljska armada da učini trajno. Mogla je da uspe samo „domaća vlast“ (posle 1954. godine) i „domaća jezička nauka“. Jer, narod je, prirodno, poverovao svojoj vlasti da Srbi „ne mogu bez hrvatske latinice u svom jeziku“.

Dragoljub Zbiljić

Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime