Ćirjakoviću – ne „brani“ Srpsku!

0
892

Koliko je dnevni list „Politika“ pao u moralnom smislu, najbolje će nam pokazati članak koji je juče objavljen u tom, nekada renomiranom srpskom glasilu. Izvesni Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije („Univerzitet“ Singidunum, predmeti: novinarstvo, medijska kultura, tehnike intervjua) u rubrici „Pogledi“ napisao je članak pod indikativnim/sugestivnim naslovom „Srpska i Hrvatska – iste republike„. Sam naslov odmah izaziva nevericu i čudan osećaj da se tu radi o nekakvoj (bljutavoj) šali. Naime, čovek se odmah zapita šta je to što bi u bilo čemu moglo da izjednači Republiku Hrvatsku i Republiku Srpsku? Ili, po čemu su te dve republike „iste“.

Čitajući sam tekst pomenutog „novinarsko-medijsko-kulturnog“ štiva, sa zaprepašćenjem nailazimo na Ćirjakovićevu tvrdnju da su Republika Srpska i Republika Hrvatska nastale „uporedivim političkim procesima“. Štaviše, ovaj singidunumski vrač i isterivač „informativnih đavola“ samouvereno dodaje da te dve republike i danas „podsećaju jedna na drugu“.

A u čemu te dve republike „podsećaju jedna na drugu“? Pa naravno, konstatuje sing-dingi profesor, po zločinima. Eto, Hrvati su imali Jasenovac, Gradinu, Glinu, Prebilovce, Pag, Gospić i mnogo drugih mesta na kojima su bez diskriminacije ubijali srpske žene, decu, nemoćne civile, one na prevaru zarobljene. Mnoge od zločina iz Drugog svetskog rata Hrvati su na sličan način (istina u daleko manjoj meri) ponovili nad Srbima u ratu iz 1991 – 1995.

Da li su Srbi u Republici Srpskoj izvršili ijedan zločin koji bi se po svojoj montruoznosti mogao meriti sa onima koje su počinili Hrvati? Da li su Srbi pisali rasističke zakone u kojima su van zakona stavljali Jevreje, Srbe i Rome? Da li su Srbi zabranjivali latinično (ili možda arapsko) pismo, onako kako je to učinila NDH u odnosu na ćirilicu tokom Drugog svetskog rata, a što se, evidentno, ponavlja i danas? Zločin u Srebrenici je, očigledno, namerno preuveličan da bi se Srbi opisali i medijski predstavili na najgori mogući način. Ćirjaković bi to, kao „medijski ekspert“, morao da zna.

U Srebrenici niko nije ni na koji način naudio muslimanskim ženama i deci, koje su njihovi muževi i očevi ostavili na milost i nemilost „neprijatelju“. Postoji li iko na belom svetu ko bi svoje dete ostavio „genocidnim monstrumima“, znajući unapred da će ih oni kojima su ih ostavili sigurno poubijati/masakrirati? Ne postoji, jer normalan roditelj će da štiti svoje dete do smrti. Otkud onda da muslimanski očevi postupaju suprotno zakonima koji vladaju u celom živom svetu? Ovde postoji samo jedno logično objašnjenje: muslimani Srebrenice svoje žene i dece ostavljaju „na čuvanje“ Srbima, jer znaju da će oni tako biti najzaštićeniji i najsigurniji. Dobro su znali da Srbi ne ubijaju žene i decu, jer to nikada u svojoj istoriji nisu činili.

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Stavljanje pokliča „Za dom spremni“ u istu ravan sa budalstim sloganom „Nož, žica, Srebrenica” pokazuje ili da Ćirjaković nije u stanju da napravi distinkciju između državnog terorizma i nacističke orijentacije koja je ozakonjena državnim aktima, ili da takvo poređenje čini namerno da bi doprineo pogrešnoj predstavi u kojoj su pomešane „babe i žabe“. Kako vidimo, „Za dom spremni“ u sebi ne sadrži nikakvu direktno pogrdnu ili ubilačku konotaciju. Ali, pod takvim oficijelnim pokličem ustaše su tokom Drugog svetskog rata počinili takve grozne zločine, kakvima teško da ima ravnih u čitavoj  istoriji ljudskog roda. S druge strane, „Nož, žica, Srebrenica” nema nikakve veze ni sa državom, ni sa njenim organima, niti, pak, sa narodom, već ima sa lakomislenim pukom kakav srećemo svugde na svetu i koji će u svojoj „patriotskoj“ uspaljenosti vikati i ponavljati šta god da im neki ludak servira. Kogod iole poznaje psihologiju gomile (a jedan stručnjak za medije bi toga morao da bude svestan) dobro zna da skandiranje na fudbalskim utakmicama nema nikakve veze sa pravim osećanjima unutar jedne populacije. Ali ako se u kratkom vremenskom periodu prikupi 700.000 potpisa za zabranu ćiriličnog pisma, tada to više nikako ne može da bude priprosta „pučka lakomislenost“, nego je to (organizovani) šovinizam najgore vrste.

Avro Meneheten u svojoj njizi „Vatikanski holokaust“ (Avro Manhattan, The Vatican’s Holocaust : The sensational account of the most horrifying religious massacre of the 20th century), u predgovoru za američko izdanje saopštava:

„‘Vatikanski holokaust’ nije pogrešan naslov, nije ni optužba, a još manje je spekulacija. To je istorijska činjenica! Taj holokaust je bio obeležen zverskim nacionalizmom i religijskim dogmatizmom. Za vreme postojanja Hrvatske kao nezavisne katoličke države (u Drugom svetskom ratu) poubijano je više od 700.000 ljudi, žena i dece. Mnogi od njih su pogubljeni, mučeni, umirali su od gladi, živi su zakopavani ili živi spaljivani. Mnogi su nasilno prevođeni u katolicizam. Katolički sveštenici bili su upravnici u koncentracionim logorima… “

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Otkud pravo Čirjakoviću da se na ovakav način izruguju strašnom i neviđenom srpskom stradanju. On će na kraju ipak dodati da „Srebrenica, na sreću, nije postala novi Jasenovac“. Pa ako nije, otkud mu ideja da ta dva mesta uopšte upoređuje? Štaviše, vidimo da Srebrenica ni po čemu  (ni u naznakama) nije bila slična Jasenovcu.

Konačno, tačno je da je uništenje Republike Srpske jedan od „dugoročnih ciljeva zapadne politike na Balkanu“. Ali, ako to već znamo, zašto sami sebe ukopavamo neznanjem i pravljenjem lažnih paralela, tamo gde se one nikako ne mogu povlačiti. Čak i ako Ćirjakoviću nije poznato kada je i kako „oblikovana“ Republika Hrvatska, a kada Republika Srpska, njegove „paralele“ su sve drugo osim „paralelne“.

L. Janićijević / Koreni.rs


Srpska i Hrvatska – iste republike

cirjakovic-zoran-foto-IPotpuno ili bar faktičko brisanje Republike Srpske danas predstavlja jedan od ključnih dugoročnih ciljeva zapadne politike na Balkanu

Hrvatska je 1. jula postala članica Evropske unije, zajednice država koje ističu da u svoje redove primaju samo one zemlje koje „poštuju vladavinu prava, manjine i ljudska prava” i koje „moraju biti sposobne usvojiti i sprovesti korpus zakonodavstava i propisa EU”. Već nam to sugeriše da je Hrvatska postala jedna dobra, poželjna sredina.

Srpska nam obično biva predstavljena kao sušta suprotnost, najmračniji kutak uzorne, „svetle Evrope”. Nije reč samo o tome da različiti autoriteti tvrde da je „genocidna tvorevina”. Redovno slušamo da ona nema moralne osnove da postoji – da treba da nestane. Štaviše, potpuno ili bar faktičko brisanje Republike Srpske danas predstavlja jedan od ključnih dugoročnih ciljeva zapadne politike na Balkanu.

Ali dve republike su oblikovane poredivim političkim procesima koji su, između ostalog, prolazili kroz periode obeležene terorom i masovnim zločinima. Štaviše, one danas po mnogo čemu podsećaju jedna na drugu.

Na obe obale Save većina građana bolju budućnost vezuje za izgradnju etnički homogene nacionalne države i smatra da se ovlašćenja mogu prenositi isključivo na daleki Brisel. Mnoge državne institucije su samo deklarativno otvorene i nepristrasne.

Ideal dobrog građanina se vezuje za bogobojažljivu osobu u „tradicionalnom braku”. Ako ih ne sretnete nedeljom u crkvi, „pravi Hrvat” i „pravi Srbin” će često izgledati i ponašati se kao da su blizanci.

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Povici „Za dom spremni” i „Nož, žica, Srebrenica” sadrže identičnu poruku. Veliki broj mladih i ne pokušava da sakrije da žali za najružnijim stranicama prošlosti. Bilo bi ohrabrujuće da je to samo posledica loših udžbenika. Nažalost, deca odrastaju u sredinama u kojima su slike ljudi druge vere i srodne nacije zacementirane kao merilo najveće pretnje.

Čak po nekim važnim pitanjima situacija u „dobroj” hrvatskoj državi je mnogo gora nego u „lošem” srpskom entitetu. Milorad Pupovac, odmereni lider Srba u Hrvatskoj, dobija pretnje smrću „sa izrazitim govorom mržnje i uvredama upućenim pripadnicima srpske manjinske zajednice”.

Ni nekropolitička prebrojavanja nevinih žrtava ne bi išla u korist lažne dihotomije koja jednu republiku predstavlja kao strašno mesto dok drugu uokvirava kao deo evropskog raja. Srebrenica, na sreću, nije postala novi Jasenovac.

I na Kosovu se Republika Srpska danas nudi kao sinonim za opasnost, zlo i najveću pretnju. „Mislim da treba da budemo izuzetno oprezni da nam se ne stvori situacija s nekom Republikom Srpskom”, rekla je američka ambasadorka u Prištini Trejsi En Džekobson povodom rezultata izbora u opštinama na severu.

Agron Bajrami, urednik „Kohe Ditore”, najvećeg dnevnog lista na Kosovu, piše o riziku „da se zajednica srpskih opština pretvori u nešto slično Republici Srpskoj” i dodaje da „kada je sever u pitanju, zemlja strahuje od mogućih još većih komplikacija, tenzija i konfrontacija”.

Zabrinuti albanski urednik tekst o novom balkanskom bauku završava rečenicom – „U Evropi 21. veka”. Nažalost, brojne mučne i neslavne realnosti danas postoje u tom prividu otvorenosti i tolerancije.

U evropskoj Prištini, na primer, živi manje od sto Srba. Sistematsko uništavanje nadgrobnih spomenika u južnom delu Kosovske Mitrovice sugeriše da će uskoro verovatno nestati i poslednji tragovi da su u tom delu Evrope nekada živeli Srbi.

Etnički temeljno pročišćeno albansko Kosovo, ponos briselske i vašingtonske humanitarne koliko i ratne politike, ne razlikuje se mnogo od hrvatske republike čije je dobro evropejstvo na početku 21. veka verifikovala Evropska unija.

Ispada da je srpska republika loša samo zato što je srpska. Ali kada se iste stvari opisuju epitetima sa suprotnim značenjem onda tu nema mnogo nedoumica. Za to se na svim evropskim jezicima koristi ista reč – rasizam.

Fakultet za medije i komunikacije

Zoran Ćirjaković

www.politika.rs

like-button.net here

wordpress-themes.org here

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime