Čistka: „Ne ćutim se krivim i priznajem samo sud Partije“!

0
281

„U dvoranu je doveden J.B. Njegovo lice ima nešto od onih fizionomija koje potsjećaju na čelik. Svijetlim očima gleda preko cvikera vrlo hladno, ali energično i mirno… Zapisničar je zabilježio da J.B. razumije optužnicu, te iskazuje: „Ja se ne ćutim krivim iako priznajem ono, za što me tuži D.o, jer ne smatram ovaj sud kompetntnim, već samo sud Partije! Ne priznajem buržoaski sud, jer se smatram odgovornim samo svojoj komunističkoj partiji. Priznajem da sam član ilegalne Komunističe partije Jugoslavije, priznajem da sam radio na širenju komunističkih ideja i propagirao komunizam, te prikazivao kakva se nepravda čini proleterijatu od buržoazije… Ja Zakon o zaštiti države nisam čitao, ali sam bio svjestan da svojim činom griješim protiv toga zakona. Ja držim da su prirodni zakoni viši od onih koje stvori jedna klasa, da pritisne drugu. Ja sam za svoje ideale spreman žrtvovati i svoj život!“

… Ovako su, 8. novembra 1928, iz velike dvorane zagrebačkog sudbenog stola, sa komunističkog (“bombaškog“) procesa protiv Josipa Broza i ostalih izveštavale zagrebačke „Novosti“.

Tako nekako zamišljam i Stefanović dr Nebojšu pred vrhovnim naprednjačkim kadijstvom, s tom razlikom da on, „ćutao se ili ne ćutao krivim“, svejedno,  ne priznaje čak ni „sud svoje partije“, već samo „Božji“, pardon, sud Vrhovnika lično.

Razumem i predsednika Republike zašto je kršenje Ustava Republike Srbije i protivustavni ostanak na položaju vrhovnog komandanta paravojske Es-en-esa produžio „za do septembra“, pošto se, u međuvremenu, dohvatio i „Torovog malja“ i zamahnuo njime prema svim kriminalcima, pa i onima u sopstvenim redovima. Pre neki dan najavio je i „rat mafiji u fudbalu“, što sam ja – da li grešim – najavio kao pretnju istima onima koje je upravo sam Vrhovnik doveo na čelo „dva večita najljuća rivala“ i Fudbalskog saveza, pride. A da ne govorimo o tome da našeg Vrhovnika nije mrzelo ni da pedantno izračuna da su „protiv njega“, tj. za „rušenje, hajde njega, ali i Srbije“ (u raznorazne medije, organizacije koje podržavaju, kao i razne analitičare), baš sada, tajkuni spolja i iznuta, uložili 1,3 milijarde evra!

Zato se do rujna, pre nego što konačno ispuni obećanje i postane predsednik svih nas, a ne samo članova svoje partije – kao predsednik Republike, dohvatio najprečeg posla, čistki u jednoj od 100 partija u Srbiji. S namerom, valjda, da svome nasledniku ovu partiju ostavi– čistu kao apoteku!

Kad smo već kod čistki, one najpoznatije kod nas svakakao su, ne računajući Njegoševu fiktivno-literarnu, „istragu poturica“, pretraga  „rankovićevaca“ posle „afere prisluškivanja“ i  Brionskog plenuma, te „diferencijacija“ i javno eliminisanje „stambolićevaca“ nakon Osme sednice CK SKS.

Ta „diferencijacija“ , kz druge polovine osamdesetih, bila je, kao, „inicirana iz baze“, naravno, po narudžbini, a po pravilu, jednoglasno i aklamativno, bez rasprava; sve što je kao nalog dolazilo „odozgo“, bivalo je potvrđivano „odozdo“ i tako cementirano, opet se vraćalo „ovamo gore“ pod završni mur.

Putem medijske pripreme i propagandne „obrade“ nepodobnih preko „Odjeka i reagovanja“ i rubrika tipa „Rekla – kazala“ i „Krici i jauci“,  provlačenja kroz „toplog zeca“ i javne inkriminacije, posle Osme sednice je do tolike mere, od „izdajničkih“ elemenata „očišćena“ ta, u tom momentu jedina, partija da je Miloševiću, tri godine kasnije, kada je legalizovano višestranačje, ostalo samo da je, tako „umivenu“, a podgojenu, preimenuje, iz komunističkog u, tada trendseterskije, socijalističko ime.

Da Vas podsetimo:  Vučić efendija i mesari iz Turske

U modernom svetu, Staljinove čistke iz tridesetih  koje  su potrajale  sve do 1938, kada se nad Evropom i SSSR-om nadvio crni oblak nacizma i fašizma – nemaju obiljnog takmaca. Nakon hapšenja i eliminacije prvog ešalona partijskih, vojnih i političkih rukovodilaca, hapšene su i stotine hiljada „običnih“ ljudi, koji su otuživani (i kojima je presuđivano) zbog navodne sabotaže, šijunaže, izdaje, pripreme atentata na najviše državne rukovodioce. Desetine hiljada ljudi je svakodnevno i priznavalo te optužbe, što se razvilo u masovnu „epidemiju priznavanja“ najmonstroznijih optužbi i „epidemiju pokajanja“. Prekaljeni borci, reolucionari  osvedočene lične hrabosti, pod najstrašnijim ucenama – promptno su priznavali zločine koje nisu počinili, pa se, šta više, i dodatno samooptuživali  i za više od onoga što im je na dušu stavljao tužilac!

Uz nužnu ogradu da su „svi likovi izmišljeni i da je svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima u Srbiji 2021. slučajna“, ovde preporučujem vraćanje knjizi profesora Vladimira Adamovića („Od vlasti do paranoje – psihobiografija J. V. Staljina“), objavljenoj pre 32 godine, a koja obrađuje i ovo razdoblje Staljinove vladavine.

Prof. Adamović, uz napomenu da je „žudnja za vlašću  bila motor koji je Staljina pokretao, a vlast bila u pozadini svih njegovih odluka i motiv postupaka“,  ovako slika Džugašvilijevu psihobiografiju:

„… Apsolutna vlast koju je stekao vrlo spretno koristeći istorijske okolnosti, bila je motor njegove aktivnosti. Potpuna moć je prouzrokovala njegovu paranoidnost, jer je postepeno, kako je jačala, dovodila do prekida opštenja sa okolinom… Na vrhu piramide, on je ostao osam. Usamljenosti i prekid komunikacije, uz iskustva pređenog puta, dali su logičan rezultat – paranoidni sindrom. Poseban životni stil koji nazivamo paranoidnim: sumnja, opreznost, lukavost, uz visoku inteligenciju, snažnu volju i sposobnost da prepozna namere protivnika, težnja ka usamljenosti, nepokazivanju osećanja, bile su njegove najbitnije odlike… pa se tim osobinama doda, neobuzdan nagon ka vlasti… Stvarnost se pretvorila u fikciju; infantilni san o svemoći je realizovan; ulaz u psihozu je otvoren…“

Psihijatri i filozofi (From, Saliven, Buber) zastupali su tezu o dijaloškoj prirodi čoveka – uspostavljanje dijaloga smatrali su za osnovnu egzistencijaliju čoveka, odnosno način za izbegavanje usamljenosti. Prof. Dušan Kecmanović („Između normalnog i patološkog“ , Mala edicija Ideja, Beograd, 1973) takođe je isticao da je „suština čoveka u njegovoj dijaloškoj prirodi“ i da je „bitna sposobnost čoveka da opšti sa drugima, da živi sa drugim ljudima, a ne naprosto među njima ili pored njih“.

Dok je, nasuprot tome, Staljin „kako se sve više penjao ka vrhu, sve više i više kidao veze koje su ga vezivale za mase, saborce, prijatelje, porodicu; i, najzad, kada je, negde pred rat, skupio potpuno vlast u svojoj ruci, našao se potpuno usamljen, bez  mogućnosti komunikacije“ (V. Adamović).

„Komunikacija“ za kojom je posezao je bila jednosmerna: „prenosnici vlasti, zamišljeni početkom dvadesetih godina, funkcionisali su samo u jednom pravcu: oni su na dole prenosili poruke, ali se odjek tih poruka, zbog nedostižnosti vlasti i ograđivanja ličnosti vakuumom moći, nije vraćao“.

Tako je Staljin postao usamljenik, talac totalne moći i zarobljenik monologa. Dokle je to tamo, u SSSR-u, išlo, samo još nekoliko podsećanja. Od fascinacije tajnim službama, zaverama i policijama, do patološkog straha od ljudi koje je sam birao i postavljao na ta mesta: Jagoda (bivši apotekarski pomoćnik, stručnjak za „praškove“), šef Staljinovog NKVD, smenjen je i eliminisan pod optužbom da je, uz pomoć lekara, trovao i likvidirao; njegovi prethodnici Đeržinski i Menžinski, šefovi ČEKE, takođe su likvidirani, i potonji šef NKVD Ježov skončao je tako, svi uz „pomoć“ ili „asistenciju“ lekara……

Da Vas podsetimo:  Vučića je državnik bez prave i suštinske moći ali sa izvanrednom sposobnošću da to prikrije

Elenštajn („Historija staljinskog fenomena“, Školska knjiga, Zagreb, 1980), u prilog činjenici da je Staljin, u zenitu moći, pokazivao sve veće nepoverenje prema svojim najvernijim saradnicima, podseća: „Na kraju života je toliko naraslo njegovo nepoverenje da je uklonio Vorošilova sa optužbom da je engleski špijun, prijetio je Molotovu i Mikojanu, dao je deportirati Molotovljevu suprugu i dvoje Mikojanove djece. Takođe je naredio da se uhapsi Kaganovičev brat (i sam član Centralnog komiteta)…“

Posledice „Velike čistke“ (1936 – 1940) bile su pogubne i po Komunističku partiju Jugoslavije koja je, u rigidnu staljinizaciju, gurnuta još 1928. godine. Procenjuje se da je „eliminisano“ 600-700 članova KPJ, veliki broj osnivača i skoro celo dotadašnje rukovodstvo. U Moskvi su, pod lažnim optužbama da su kovali zavere protiv vlastite i sovjetske partije boljševika, streljani svi dotadašnji generalni sekretari KPJ: Filip Filipović, Sima Marković, Đuro Cvijić, Jovan Mališić i Milan Gorkić, a preživeo je samo Gorkićev naslednik, gorepomenuti Josip Broz.

Josif Visarionovič Džugašvili Staljin je – slažu se istoričari – u svojoj zemlji, uništio više prijatelja i sledbenika nego neprijatelja. Navodno je bilo dovoljno samo da Staljin (na)čuje da se priča da se neko sprema ili da nekoga hoće da, možda i protiv njegove volje, kandiduju čak ne i za Generalisimusovog  naslednika, već tu negde, pri vrhu – pa da Staljin, ali vrlo oprezno i strpljivo, počne da priprema njegovu eliminaciju ili čak i likvidaciju…

Da je Stefanović dr Nebojša, umesto što je „o’mah otišao na policiju“, poslušao moj besplatan savet („Mali Šengen na velikom poligrafu“, 13.11.2019), možda bi i imao, kakve – takve, šanske da se danas neokrnjen izvuče: „Sve i da je nevin da neviniji biti ne može, već činjenica da se prvi policajac Srbije “samopozvao” na poligraf u policiju, uz izglednu mogućnost da brojilo, tj. istinomer / lažomer, kao i u više jednako senzibilnih slučajeva ranije, očitava Vrhovni(k) komandant lično – liči na pretposlednji čin sedmoipogodišnje farse. Da je mene poslušao još onomad, kada ga je ono Boško Fašista, otkrićem da je “diplomirao na Sava centru”, izuo iz cokula, pa da je rekao “dobro ljudi, možda me je Džon Mića Nezbit nasamario, uvalio mi lažni fakultet i diplomu sa buvljaka, ali moje znanje nije sporno, eto, neka me propitaju najveći eksperti sa državnih univerziteta” –  imao je Stefanović dr Nebojša neku šansu da se, kao nekoć onaj kruševački keramičar, izvuče samo sa jednogodišnjom suspenzijom iz visoke politike.“

Na njegovu žalost, Doktor će politički završiti kao što, po pravilu, svrši većina javnih čankoliza, muftadžija, pustosvata, uvlakača, udvorica, podanika, poslušnika, poltrona, laktaša i podrepaša, (o čemu sam ponešto napisao u prošloj kolumni, „Šta se zgodi kad se ulizica rodi“,6.4.2021).

Višak ambicije je Doktoru došao političke glave.

Poverovao je u jednom trenutku samom Vrhovniku da će baš on, „Nebojša iz Beograda“, postati kalif umesto kalifa u Partiji, kao što je Vrhovnik postao Njegovoj eks-ekselenciji, u jesen 2012.

Da Vas podsetimo:  Putuj Evropo, i ne naginji se ka Srbiji...

A tek kada je Vrhovnik kazao da „on i Nebojša mogu samo zajedno iz vlasti“ (16.12.2018) – Doktor je bio uveren da će, baš on, Božjim (Vrhovnikovim) proviđenjem postati prvi videlista (naprednjak) „Srpskog sveta“!

Ta neopreznost koštala ga je – (teledirigovano, iz „Komiteje“, a po horizontali i vertikali spušteno, do lokalnih odbora) diferencijacije, kako se to „kitilo“ u vakte posle Osme sednice. I baš zato što natuknice dolaze sa istog vrhovnog mesta, saopštenja, pardon, prave male optužnice, od Bujanovca i Velike Hoče, do Međe i Horgoša,  a  kontra Doktora, liče kao jaje jajetu. Pa se, što je i očekivano, od Stefanović dr Nebojše, najbrže i najglasnije ograđuju najbliži „prijatelji“, baš oni kojima je najviše pomogao i koje je onoliko ispoduživao.

Ako „padne (samo) na prisluškivanju“, još bi se, na kraju, Doktor mogao dičiti i potonjom slavom, sa istim obrazloženjem pometenih, Leke Rankovića i prezimenjaka mu (Ćeće) Stefanovića!

Ovako, sad će, osim od „Nebojše iz Beograda“,  i od dr Lončara i Marije na Prkosima Obradović početi iznutra da se ograđuju… i da opet – po nalogu iz centrale – horski zapevavaju Vrhovniku da, po osmi put u četiri godine, slaže i ne ispuni svoju ustavnu obavezu o povlačenju sa položaja vrhovnog komandanta naprednjačke paravojske od 750.000 paravojnika!

Jer, nema Es-en-es  čak ni onolicno unutrašnje demokratije u sebi, koliko je, recimo, pre čistke, imala ilegalna boljševička Ka-pe-jot, u vreme frakcijskih borbi koje su otpočele 1921, a prividno okončane na Drezdenskom kongresu, 1928, poznatom i po odluci jugoslovenskih komunista o rušenju Jugoslavije i stvaranju nezavisnih država Srbije, Kosova, Makedonije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Vojvodine i Crne Gore.

Ako je reč o procesu prečišćavanja i pročišćavanja sa krajnjom Vrhovnikovom namerom da svome nasledniku na vrhu stranke, ostavi čistu stranku – hajde da navijamo za to. Pošto obećanje da će, na kraju puta, Vrhovnik počistiti i samog sebe sa čela Es-enesa, već imamo!

Da Vrhovnik kao predsednik Srbije nije, protivno Ustavu,istovremeno i predsednik najmnogoljudnije stranke među Srbima i u bližem i daljem inostranstvu, ovo bi trebalo da bude samo tema za najsvesnije i „najpristojnije“ (citat: Vrhovnik) članove našeg društva, mislim na članove Es-en-esa. Ali, pošto to nije tako – cela Srbija se, umesto stvarnim životom, time danas zamajava.

Predsednik, jelte, nikad ne laže, pa mu, evo još jednom da podsetim u inat svim njegovim lažnim „braniocima“ iz stranke – držim fige da, konačno, ispuni svoje, osam puta od 1917, javno izrečeno obećanje da će ispoštovati Ustav (i Miroslavljevo jevanđelje) na kome se zakleo i povući se sa antiustavne funkcije predsednika Es-en-esa. Obećanje je poslednji put oročeno na sledujušči septembar…

A, ako do toga dođe, nemam sumnje da će takvu odluku  – kao što nalaže aktuelna naprednjačka politička propaganda, na prethodnim izborima u Srbiji, „pozajmljena“  od nemačkih nacionalsocijalista iz polovine tridesetih godina 20. veka:  „Führer hat immer recht „ (Vođa je uvek u pravu). I: „Ja! Führer wir folgen Dir!“ (Da! Vođo, pratimo Te!) – ispoštovati i njegova, u tom slučaju, bivša partija.

Izvor: Cvijetin Milivojević

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime