Civilne žrtve uz Cersku bitku

0
63

Dok se borbeni duh srbskog naroda, usmeren ka nacionalnom oslobođenju, rasplamsavao na svim stranama, na Vidovdan 1914. godine, grupa đaka i radnika iz organizacije “Mlada Bosna” izvela je u Sarajevu atentat na nadvojvodu Franju Ferdinanda (1863-1914), naslednika Habzburškog prestola. Ovaj događaj dobro je došao ratobornim krugovima u Beču zainteresovanim da Austrougarska odmah pristupi vojnom umirivanju svojih južnih suseda i proširenju habzburške vlasti čak tamo do Soluna. U tome je naročito prednjačila Vojnička stranka koja je “od novembra 1912. do 1. juna 1914. godine dvadeset šest (26) puta tražila od svoje vlade da povede rat protiv Srbije … i predlagala da se Srbija uništi kao država i podeli između Austrije, Bugarske, Albanije i Rumunije”. Zvanični vojni krugovi u Beču ocenili su atentat kao srbsku objavu rata Austrougarskoj i “preporuku” da se rat prihvati “iz političkih razloga”, a general Franc Konrad Hecendorf (1852-1925), načelnik austrougarskog generalštaba, tvrdio je da “ako propustimo ovu priliku, Carstvo će biti izloženo novim eksplozijama jugoslovenskih, čeških, ruskih, rumunskih i italijanskih aspiracija”. U svojim memoarima objavljenim 1926. godine, on tu “priliku” ne vezuje za Sarajevski atentat, već za potrebu da se konačno ostvare ključni austrijski strategijski i politički ciljevi na Balkanu: “Austrija je imala da bira da ostane celina ili da se raspadne na nacionalne države. Ona je izvukla mač da očuva celinu, a ne da kazni Srbiju za ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu”.

Cerska bitka i tumačenja

Austrougarska vojska prešla je Drinu 12. avgusta 1914. godine, a u noći između 15. i 16. došlo je do iznenadnog noćnog boja kod Tekeriša, koji je otvorio vrata konačnoj srbskoj pobedi na Ceru. Iako su okršaji trajali do 24, obično se piše da je bitka okončana 18. avgusta.

Bilans Cerske bitke bio je stravičan: austrougarska vojska imala je oko 25.000 mrtvih i ranjenih, dok su Srbi izgubili 16.000 vojnika i podoficira i 259 oficira.

O vojnom delu ove bitke zna se valjda sve, tako da će čuvari (kustosi) Muzeja Cerske bitke postavljenog u Tekerišu, uvek biti pripravni da to posetiocima prepričaju do najsitnije pojedinosti.

Ova potpisnik priznaje da je u više navrata vodeći tamo planinarske grupe, saznao sve o operativnom, taktičkom i strateškom nadmudrivanju zaraćenih strana, ali zato može posvedočiti da o austrougarskim zločinima nad srbskim civilnim stanovništvom i žrtvama koje su pratile tu veličanstvenu srbsku vojničku pobedu – nije čuo ni reč. Zbog toga, on je svaki put, da li u autobusu pre dolaska u Tekeriš ili na povratku iz Tekeriša, a dva puta i u Muzeju, kao dodatak “zvaničnim” saopštenjima, ne bi li njegovi planinarski saputnici stekli potpuniju sliku o celini tog događaja, na svoju ruku preuzimao ulogu “rezervnog” tumača i izgovarao ponešto od ovoga što će biti sadržano u narednim redovima.

Austrougarski zločini nad civilnim stanovništvom

Uopšteno rečeno, Srbima je svojstveno da prerano zaboravljaju zločine koje su nad njima izveli ne samo ratni protivnici, već i neprijatelji po duhovnosti. Bili bi zaboravljeni i zločini s početka Prvoga svetskog rata, da nije podataka koje je svetu saopštio dr Rudolf Arčibald Rajs (1875-1929), švajcarski kriminalist, kapetan srbske vojske, srbski dobrovoljac. Dr Rajs došao je u Srbiju na poziv srbske vlade, neposredno po okončanju Cerske bitke, da u Mačvi utvrdi ratne zločine koje je austrougarska vojska počinila nad srbskim civilnim stanovništvom. Njegovi nalazi kazuju da je na tom nevelikom području, tokom te kratkotrajne austrougarske invazije, na najzverskiji način pobijeno približno četiri hiljade civila. “Kakvi su to ljudi”, pitao se dr Rajs, “kakva je to ubilačka pomama nagonila ove ‘heroje pljačke’ da ništa i nikoga ne štede… kakva je to ‘zločinačka gnusoba’ pirovala kod ‘plemenitih’ barona, grofova i vitezova, salonskih uglađenika i lažnih pobožnika, da sa najvećom surovošću uništavaju sve što vide u Srbiji, siluju, kolju, spaljuju žive nemoćnike, pogane, pljačkaju… Habzburški riteri i ‘pokorni rimokatolici’ su od bogomolja pravili štale… u oltarima su žene napastvovali. .. I svuda su vojnici ostavljali izmet, čak i na stolu za obed. To je genocid! Nastup kolektivnog sadizma. To je, jednostavno, kriminal”, optuživao je dr Rajs, ali njegova svedočenja o zločinima, s obeležjima prvorazredne pravne i istorijske dokumentacije, nisu potresla svet; “američka publika se čak uzbuđivala pričama o strahotama koje su austrijski vojnici činili po Srbiji”.

Zločini u Mačvi

Dr Rajs je o austrougarskim zločinima u Mačvi podrobno svedočio u svom Izveštaju dostavljenom aprila 1915. predsedniku srbske vlade Nikoli Pašiću, a potom objavljenom u Londonu 1916. godine. Izvode iz tog izveštaja, kao posebnu knjižicu (bez naznake koje je godine izdata), objavio je Manastir Svete Trojice, pod Ovčarom, a pod naslovom: Austrougarska zverstva, Segmenti izveštaja podneseni srpskoj vlasti o zverstvima koja je austrougarska vojska počinila za vreme prvog upada u Srbiju 1914. godine, a koji su obrađeni od strane profesora univerziteta u Lozani Arčibalda Rajsa.

U predgovoru tom izdanju istaknuto je da su “varvarske metode ratovanja i svirepost prema civilnom stanovništvu okupirane zemlje koje je nemačka vojska primenjivala u Belgiji, verno oponašali njeni austrijski saveznici u Srbiji. Ova istraživanja i izveštaj… zapravo dokazuju da su ‘prijatan austrijski narod’ i ‘ponosna i viteška mađarska rasa’ imali neslavnu čast da premaše u bestijalnosti, ako je to uopšte moguće, i svoje pruske prijatelje”.

Materijal za svoj izveštaj dr Rajs je prikupio na licu mesta tokom septembra, oktobra i novembra 1914. godine. On je nepotpun, s obzirom na to da je “u to vreme veliki deo Srbije još uvek bio okupiran, pa je u tom delu bilo nemoguće pristupiti istrazi. Osim toga, pošto su mnogi civili pobegli sa opustošenih područja, bilo je nemoguće precizno utvrditi broj žrtava. Iz tih razloga šteta koja je nanesena prilikom prve austrougarske invazije mnogo je veća a broj žrtava premašuje brojku koja se u izveštaju navodi”.

Rajsov izveštaj kazuje da “samo u selima (ali ne svim) šabačkog i lozničkog sreza ukupan broj ubijenih… iznosi 1.300 ljudi, ukupan broj ranjenih je 116, dok je ukupan broj nestalih 562. Ubijeno je 994 muškaraca i 306 žena, 51 muškarac i 65 žena je ranjeno, dok je nestalo 489 muškaraca i 73 žene. Ubijeno je 87 dece mlađe od deset godina (osmoro mlađe od godinu dana – IP), 15 ih je ranjeno, a 20 nestalo… Stvarni broj ranjenih je mnogo veći od onog koji pokazuju cifre; međutim, zbog toga što seljaci ne pridaju veliki značaj ranama koje nisu smrtonosne, oni propuštaju i da ih prijave vlastima”.

Da Vas podsetimo:  Postoji li građevinska mafija u Srbiji???

Pored toga, Rajs “nije imao na raspolaganju spiskove ubijenih, ranjenih i nestalih u brojnim selima, ili čak gradovima kroz koje su Austrijanci prošli prilikom prve invazije. Grad Šabac, na primer, nije uračunat u… statistike, a na osnovu (nepotpunih) podataka… Austrijanci su odatle odveli oko 1.500 stanovnika. S druge strane, austrougarska vojska se često rešavala talaca tako što ih je ubijala. Zato se može sa sigurnošću pretpostaviti da je među nestalima bilo mnogo ubijenih. Pod ovim uslovima usuđujem se da procenim, naravno, bez mogućnosti da apsolutno precizno potvrdim ove cifre, da je ukupan broj civilnih žrtava prve austrougarske invazije oko 3.500 do 4.000… Žrtve su streljali, nanosili im smrtonosne ubode bajonetima, ubijali ih noževima, odsecali im ruke, lomili ih ili su sa njih drali kožu, lomili im noge, odsecali nos i uši, vadili im oči, odsecali im genitalne organe. Žrtve su kamenovali, žene su silovali, ubijali i odsecali im dojke; žrtve su vešali i žive spaljivali, jedno dete bacili su svinjama, zadavali su im kundacima ili štapovima smrtne udarce, nabijali ih na kolac i drali im kožu na kaiševe. Velik broj osoba su žive spalili. Samo u prnjavorskoj opštini bilo ih je 122. Kako kod ubijenih, tako i kod ranjenih, rane su nanošene po svim delovima tela. Broj osakaćenih takođe je velik”.

Ubistva. Na osnovu izjava brojnih ratnih zarobljenika iz sastava austrougarske vojske, koja je Rajs smatrao verodostojnim, “s obzirom na to da diskredituju njihovu sopstvenu vojsku”, u izveštaju je naveden velik broj zločina nad civilima u Mačvi. Rajs je svedoke ispitivao na licu mesta i u većini slučajeva oni su mu bili vodiči na mestima u kojima su se zločini dogodili. On se, tako, neposrednim i ličnim uvidom mogao uveriti u istinitost njihovih izjava, a trudio se da pomoću “potkrepljujućih dokaza” uveri sebe u pouzdanost svedoka i autentičnost činjenica koje su bile pred njim. Iz tih svedočenja dokazan je velik broj zločina.

“Mađari i Hrvati su bili najgori, a njihovi oficiri su ih neprekidno podsticali na zverstva. Kad god je puk prolazio oficiri su ih hrabrili da ubijaju sve što je živo: krave, svinje, živinu, sve bez obzira na to da li je to potrebno za snabdevanje vojske ili ne”. Jedan austrougarski vojni hirurg izjavio je u Štabu srbske Treće armije da su hrvatski oficiri, pre upada u Srbiju, naredili svojim vojnicima da “nikome ne smete poštedeti život, čak ni detetu u majčinoj utrobi”, a za ubijanje “ne smete trošiti metke… Pošto svako telo ima dve rupe, neka vaši bajoneti uđu na jednu i izađu na drugu”.

Vojnik iz 26. linijskog puka “tvrdi da je izvesni poručnik Lazar (Madžar) sa svojih 80 vojnika ubio najmanje 30 muškaraca i žena. Ljudi iz njegove čete su videli kako je ulaz u jednu kafanu bio zakrčen poluspaljenim leševima. Ovo se dogodilo nedaleko od Zvornika (u selu Zuline)… Vojnik iz 26. puka trećeg poziva “izjavio je da je ljudima bilo naređeno da bajonetima izbodu sve što je živo, žene, muškarce i decu bez ikakve razlike. Vojnik iz 79. puka… je rekao da su u blizini Drenovca austrijski oficiri napravili obruč od dvadeset šestoro ljudi oko jedne kuće da bi potom spalili kuću i svih 26 žrtava u njoj… Vojnik iz 78. puka “kaže da je kapetan Ajzenhut izdao naređenje da se u Srbiji poubija sve što je živo… Kaplar iz 28. landverskog puka, svedočio je da su Austrijanci u Šapcu pored crkve ubili preko 60 civila koji su prethodno u njoj zatočeni. Iskasapljeni su bajonetima kako bi se uštedela municija. Osmorica vojnika bili su izvršioci ovog zločina. Svedok nije mogao da podnese taj prizor. Tela su dva dana ležala na trgu dok ih nisu sahranili… Jedan general i oficiri su izdali naređenje za ovaj masakr. Među žrtvama je bilo i nekoliko dece i staraca… Vojnik iz 18. pešadijskog puka… tvrdi da je u Dobriću video kako vojnici iz 37. mađarskog puka ubijaju bajonetima jedanaestoro ili dvanaestoro dece stare između 6 i 12 godina. Ovaj masakr izvršen je po naređenju natporučnika Nađa i dogodio se 16. ili 17. avgusta. Svedok je bio samo na trideset-četrdeset metara udaljen od vojnika ubica… Vojnik iz 6. zabalskog pešadijskog puka (veli da im je) pre prelaska granice, kapetan Bosnai izdao naređenje da ubijaju sve redom, od petogodišnje dece do starica. Međutim, kad su prešli granicu i stigli do prvog srpskog sela, kapetan im je naredio da zapale dve kuće; tom prilikom im je naložio da ubiju čak i novorođenčad u kolevkama. Uhvatili su 30-40 žena, dece i staraca i postavili su ih ispred trupa za vreme okršaja (ispred prve borbene linije) i svedok je video kako ovi civili ginu od austrijskih i srpskih metaka. Ovo se dogodilo u Okolištu. Svedok je dodao da bi mu bilo veoma drago kada bi bio u prilici da o tome posvedoči na sudu”.

Prema Rajsovim nalazima, u Šapcu su “uglavnom Mađari zlostavljali žene i decu, a potom ih ubijali”. Jedan zarobljeni vojnik iz 96. linijskog puka potvrdio je da su austrougarski vojnici “zlostavljali civilno stanovništvo i da su se naročito Mađari isticali u ovim masakrima”.

U selu Bogosavcu, u kući Nikole Antića zatečeni su leševi domaćinov i njegove žene, njihove snahe stare dvadeset godina, trojice dečaka između tri i sedam godina i jedne devojčice stare između tri i četiri godine, u drugoj sobi leš Nikolinog brata. U drugoj sobi nađena su tela osam izmasakriranih osoba: tri žene, dva muškarca i tri dečaka – bačena na gomilu. U trećoj kući nađena je žena “iz čije su utrobe austrougarski vojnici izvadili muški plod”. U Prnjavoru, u zgradi osnovne škole zatvoreno je sedamnaest osoba i tamo živo spaljeno.

U opštini Brezjak, sastavljenoj od sela Slatine, Gornje i Donje Nedeljice, austrijski vojnici su ubili 54 osobe. Rajs je naveo imena dve trećine tih nesrećnika, dajući kraći opis njihovih rana. “Većini je izvađena utroba pomoću velikih sablji. Ovo oružje ima sledeće dimenzije: širina sečiva 5 cm, debljina tupog dela sečiva 0,7 cm, dužina sečiva 46 cm, dužina cele sablje 63 cm… Sva ova zverstva Austrijanci su počinili prilikom dolaska 3. avgusta. Niko od civila nije pucao u neprijatelja i većina seljaka je pobegla. Skoro svi koji su ostali, izmasakrirani su… Aleksandar Stevanović, inženjerijski kapetan, video je leševe dveju žena u Bastavi. Žrtvama su odsečene dojke i stavljene u usta (žene iz porodice Soldatović)… U Šljivovu je kapetan pronašao telo jedne četvoromesečne bebe kojoj su proboli grkljan… U Kostajniku… Aleksija Gajić, koja je bila u odmakloj trudnoći, prvo je sva izbodena bajonetom, a potom ubijena. Masakrirano je još osam žena”.

Da Vas podsetimo:  Maleni deo otetog od penzionera je pomoć od 20.000 dinara

Austrijanci su u Lešnici ubili 109 civila između 8 i 80 godina. “Svih 109 žrtava je odvedeno do mesta u blizini stanice gde je već iskopana velika jama duga 20 i široka 3 metra. Taoci su imali vezane ruke, a cela grupa je bila okružena žicom. Potom su vojnici zauzeli svoj položaj na železničkom nasipu na 20 m udaljenosti od jame, i odatle ispalili plotun. Svi su na gomilu upali u jamu koja je odmah prekrivena zemljom, a da pritom niko nije proverio da li među streljanima ima još živih ili su svi mrtvi. Mnoge žrtve bez sumnje nisu bile smrtno ranjene, a neke možda nisu uopšte bile ranjene, ali su ih ostale povukle u zajedničku jamu. Mislim da ne grešim u proceni da ih je oko 50 procenata živo zatrpano”. Rajs u svom izveštaju dodaje da je “pregledao… i izmerio zajedničku grobnicu i zatražio da se delimično otvori… Primetio sam da su tela ležala nagomilana na zemlji, neka su bila okrenuta glavom nadole, neka u čučećem položaju, druga presavijena nadvoje itd. Položaj nekih tela ukazuje da su ove žrtve verovatno bile samo ranjene i da su pokušavale da se oslobode zemlje koja ih je pokrivala”.

Silovanja. U Ljuboviji, Sima Savić, koji je zbog izliva krvi u mozak ležao nepokretan, “živ je spaljen u svojoj kući. Ostale žrtve su streljane ili izbodene bajonetom. Žene su silovane. U početku su se žalile na to, ali sada ništa ne kažu i pokušavaju da sakriju svoju sramotu… U jednom selu nedaleko od Krupnja, dve devojke stare 17 i 21 godinu pronađene su kako leže bez svesti jer ih je silovalo više od dvadeset vojnika… Mirosavu Vasiljević, staru 21 godinu: silovalo je oko 40 vojnika, potom su joj isečeni genitalni organi a kosa gurnuta u vaginu. Na kraju su joj izvadili utrobu. Umrla je tek neposredno nakon ovoga… Smilja Vasiljević, stara 60 godina, iz Brezjaka, bila je svedok ubistva Smiljane Vasiljević. Pošto su ubili majku, Austrijanci su hteli da siluju njenu ćerku Mirosavu… Mirosava je zvala Vasiljevićku u pomoć, ali ova nije mogla ni smela da se umeša… U Krupnju (onom već pomenutom vojniku iz 78. puka) su pokazali jednu sasvim mladu devojku koja je izjavila da ju je silovao jedan oficir, a zatim još pedeset ljudi. Devojka stara 16 godina bila je neobično lepa. Dve žene su potvrdile njenu izjavu”. U Likodri, selu pored Krupnja, “uhvaćena je jedna trudna žena koju su silovali i potom je ubili”. U Šapcu, austrougarski vojnici zatvorili su sve žene u hotel, a potom silovali sve starije od deset godina. Vasilija Preizović iz Prnjavora svedočila je da su Austrijanci, vraćajući se sa Cera, “uhapsili 500 do 600 žena i držali ih 4-5 dana… Devojke i mlade žene odvođene su i silovane. Oslobodili su ih Srbi”. Austrijanci su iz Donje Bukovice “odveli žene u svoj logor i tamo ih držali tri dana. Sve žene su silovane. Među njima bilo je dvanaestogodišnjih i trinaestogodišnjih devojčica… U selu Banjevcu vojnici Franje Josifa silovali su 40 žena i svaka je silovana po petnaestak puta”.

Dr Rajs u svom izveštaju navodi da je do tačnih podataka o broju silovanja (“koja su izvršili pripadnici okupatorske vojske”) bilo nemoguće doći. “Ovo je bio još teži zadatak od određivanja broja ranjenih. Dobro sam upoznat sa opštim osećanjem ljudi u srpskom narodu, kada je reč o napadu na čast porodice i znam da je devojci koja je silovana nemoguće ili bar krajnje teško da se uda. Porodice se trude da što bolje sakriju nesreću koja ih je snašla zbog napastvovanja njihovih žena. Otuda je apsolutno nemoguće utvrditi broj žena izloženih razvratnim napadima neprijateljske vojske. Ubeđen sam da je broj silovanih žena i mladih devojaka veoma veliki, a sudeći po onome što sam prilikom istrage video, mislim da ne grešim u konstataciji da su u mnogim okupiranim selima gotovo sve žene, od najmlađih do najstarijih, silovane. U vezi s ovim pitanjem prikupio sam i priključio ovom izveštaju određeni broj izjava i tipičnih svedočenja”.

Stradanje naseljenih mesta. Rajsov izveštaj potvrđuje da su zločini austrougarske vojske u selima po Mačvi, tokom prve invazije na Srbiju (od 12. do 24. avgusta 1914), bili plod neizmerne mržnje koju su prema srbskom narodu iskazivali politički i vojni vrh Austrougarske monarhije, a koju su podsticali Vatikan i austrijska, ugarska i nemačka štampa.

No, svoje tragove austrougarska vojska ostavila je i po gradskim naseljima Loznici i Šapcu. Dr Rajs boravio je u Šapcu od 22. do 24. oktobra. “Grad su još uvek bombardovali Austrijanci. Centar grada je skoro potpuno razoren običnim granatama i zapaljivim projektilima. Gradska četvrt uz obalu Save je posebno stradala… Fasada i zvonik glavne crkve ozbiljno su oštećeni… Šabac nije bio samo ozbiljno izložen bombardovanju, već su ga neprijateljske trupe potpuno opljačkale dok su kroz njega prolazile… U Loznici sam primetio istu žestinu razaranja koja me je već pogodila u Šapcu… Vojnici austrijske vojske zapalili su bezbroj kuća. Kako u gradu tako i u selu… U vreme moje istrage i to samo u četiri sreza šabačkog okruga zapaljeno je 1658 zgrada: 232 u pocerskom srezu, 457 u mačvanskom srezu, 228 u azbukovačkom srezu i 741 u jadarskom srezu. Skoro sve kuće su seoske. Kao posledica ovih požara 1748 porodica iz ova četiri sreza dovedeno je do krajnjeg siromaštva”.

Jedan zarobljeni sanitetski poručnik iz 28. landverskog puka izjavio je da su “vojnici pljačkali i palili sve što su stigli: kuće, bašte, ambare itd. U pratnji svakog bataljona bilo je oko 50 muslimanskih seljaka iz Bosne čiji je zadatak bio da pljačkaju srpska sela. Ovi ljudi su pravi divljaci i urliču sve dok pljačkaju… Tako su služili za primer vojnicima koji su se možda do tog trenutka ustezali iz nekog osećanja pristojnosti. Suvišno je insistirati na nelegalnom i nehumanom karakteru ovih mera koje je austrougarska vojna komanda primenjivala, ali ovo predstavlja još jedan dokaz o sistematskom istrebljivanju koje je neprijatelj vršio” po Srbiji.

Haška konvencija. Uz podatke o bombardovanju civilnih objekata, Rajs je naveo i odredbu člana 27. Haške konvencije od 18. oktobra 1907. godine, koju je potpisala i Austrougarska: “Prilikom opsada i bombardovanja moraju se preduzeti sve potrebne mere da bi se poštedele, što je moguće više, sve zgrade namenjene bogosluženju, umetnosti, nauci i za humane svrhe, svi istorijski spomenici, bolnice i mesta gde se okupljaju bolesni i ranjeni, pod uslovom da se ovakva mesta u isto vreme ne koriste u vojne svrhe”.

Da Vas podsetimo:  Istraživanje: Samo 41% za članstvo u EU

Budući da se lično uverio u sve opisivane činjenice, profesor Rajs je konstatovao da srušene, oštećene ili spaljene zgrade “nisu korišćene u vojne svrhe i nisu se nalazile u neposrednoj blizini bilo kog objekta čije je rušenje bilo neophodno iz strateških razloga. Takođe sam, manje ili više, na svakom mestu, primećivao tragove šrapnelskog dejstva… Sačuvao sam određen broj ovih projektila kao dokazni materijal, kao i komad drveta klupe iz sale za predavanje fizičkih nauka; ovaj komad je probijen šrapnelom… U modernom ratovanju šrapnel se koristi samo protiv neprijateljskih snaga, a nikada za bombardovanje gradova jer postoji rizik da stradaju i civili. Korišćenje ovih naprava za razaranje navodi na zaključak da su Austrijanci namerno napadali civilno stanovništvo”.

Na osnovu činjenica o ubistvima, silovanjima, masakriranju, bombardovanju, paljevinama i drugim ratnim zločinima, Rajs je konstatovao da je sve to obavljano “određenim sistemom”, te da “zverstva koja su počinjena nemoguće je posmatrati kao delo nekolicine razbojnika, kakve je svakako moguće naći u svim vojskama. U to bi se moglo poverovati da je bilo nekoliko desetina žrtava, ali ako je njihov broj u hiljadama, onda ne može biti prihvatljivo objašnjenje da je reč o rđavom ponašanju izolovanih nitkovskih elemenata”.

Suočena s optužbama objavljenim u listu “Gazet de Lozan”, Austrougarska nemajući mogućnosti da negira masakre nad civilnim stanovništvom, potrudila se, “na nemački način”, da sebe opravda pričom da je “egzekucija civila postala neophodna zbog neprijateljskog držanja stanovništva, koje su optužili da je aktivno učestvovalo u vojnim operacijama. Drugim rečima, civilno stanovništvo je navodno pucalo na trupe. Moja istraga, međutim dokazuje sasvim sigurno da većina civila nije ispalila ni jedan metak niti je izvršila bilo kakav neprijateljski čin prema austrijskim trupama. Moguće je da je tu i tamo poneki seljak ispalio metak na neprijatelja, ali čak i da je bilo takvih slučajeva, Austrougari nisu imali pravo da ubijaju taoce, i to zbog člana 50. Haške konvencije od 18. oktobra 1907. godine… u kome se kaže da “nikakvo kolektivno kažnjavanje, novčano ili bilo koje drugo, ne može biti izvršeno nad stanovništvom na osnovu postupaka pojedinaca za koje stanovništvo ne može biti smatrano kolektivno odgovornim”.

Iskustva, zaboravnost

Dr Arčibald Rajs još je poručivao Srbima da ne smeju zaboraviti ono što im se desilo na početku Velikog rata. Podsećajući da je neki neimenovani francuski patriota savetovao nekim povodom da “ne govorimo nikad o tome, ali mislimo uvek na to”, dr Rajs je tu leporeku i blagoglagoljivu misao “redefinisao” i pretvorio u vrlo ozbiljno upozorenje srbskom narodu: “Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome”. Nažalost, Srbi ga nisu poslušali: sve što se dešavalo zaboravili su, a četvrt veka kasnije, u Drugom svetskom ratu, i prvih godina poslednje decenije 20. veka, tokom ratova za Republiku Srbsku Krajinu i Republiku Srbsku, sve u odbrani od rimokatoličke jeresi, dozvolili da im se desi “isto to, samo malo drukčije”.

Imajući na umu prozorljiv zapis svetog Jovana Kronštatskog (1829-1908) da je “mržnja prema Pravoslavlju, čovekomrzački fanatizam, ostrvljeni fanatizam, fanatizam krvi i mača (lomače), nepomirljivosti, dvoličnosti, laži, lukavstva i progoni pravoslavnih, ubistva – crvena nit kroz sve vekove života rimokatolicizma”, malenkosti ovog potpisnika dalo se da ovo Rajsovo upozorenje malo prilagodi srbskom “zaboravnom” mentalitetu:

Mislimo uvek na zločine prema srbskom narodu, bilo čiji da su i bilo koliko da su sveži ili stari, i uvek o njima govorimo, i zbog sebe, i zbog sveta, i zbog zločinaca.

I, naročito, zbog svoga potomstva.

***

Uz priču o Cerskoj bitki vredi zabeležiti i jednu anegdotu o Vojvodi Stepi, proizvedenog u to zvanje zbog “cerskih” zasluga:

U noći uoči odlučujuće bitke na Ceru, izađe Đeneral iz štaba da malo protegne noge. Posle nekoliko minuta šetnje naiđe na jednog vojnika na stražarskom mestu. Pošto ga je pozdravio, Đeneral upita:

-Vojniče, gde se sada nalazimo?

-Gospodine Đenerale, nalazimo se na koti 337!

-Vojniče, kakva kota i kakvi bakrači, kota 337 – to je za našeg neprijatelja, za mene i tebe to je Bračinac!

***

Srbi su tokom Cerske bitke izgubili oko 16.000 vojnika i podoficira i 259 oficira.

Da bi se popunio starešinski kadar, srbska Vrhovna komanda odlučila je da đake svih škola u Srbiji koji su dospeli za vojsku, ili su vojsku odložili do završetka škole, pozove u vojsku i pripremi ih za starešine. Za oko tri meseca ovi mladići stekli su osnovnu vojnu naobrazbu i bili upućeni na front.

Ostaće zapisano da je 1300 kaplara iz skopske đačke čete bilo poslednja nada da će svojim mladalačkim žarom i besprimernim patriotizmom osokoliti iskusne ali već iznemogle srbske ratnike, razbiti austrougarsku kaznenu ekspediciju i odbraniti čast svoje zemlje. Hroničari tvrde da je to bio jedinstven primer u istoriji sveta da jedna država šalje na front, isključivo u borbene jedinice, cvet svoga naroda, svoju budućnost, svoju celokupnu intelektualnu omladinu, i to kao poslednju nadu za spas svoje zemlje.

U Vojnom muzeju u Beogradu čuva se prepiska jednog od ovih mladih starešina, potporučnika Vasiljevića, najverovatnije rodom iz Tekeriša, podno Cera, sa svojim komandantom majorom Tucakovićem; prepiska čije poruke deluju nestvarno, mitski:

“Gospodine majore, više od dve trećine ljudstva mi je izginulo. Bukvalno se gušam s Austrijancima. Dozvolite da se povučem 400 metara južnije”.

“Ne dozvoljavam. Otsudno branite položaj”, na istom listu odgovara major Tucaković.

Istoga dana, major dobija novu poruku:

“Gospodine majore, švarcloze (mitraljez – IP) mi je presekao obe noge. Teško krvarim. Dozvolite da odem na previjalište”.

Na istom listu sadržan je i odgovor, prividno odlučan:

“Ne dozvoljavam, iskrvarite”.

Ali, iza toga, sledi dodatak, iskidanim rukopisom:

“Sine, potporučniče, kumim te Bogom, izdrži još dva sata, cela Srbija gleda u tvoja leđa. Tvoj komandant Tucaković”.

U Kolubarskoj bici (16. novembar – 15. decembar 1914), iz koje potiče ova prepiska, izginulo je oko četiristo đaka iz skopske čete.

autor:Ilija PETROVIĆ

https://srpskistav.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime