Još se ne sleže bura zbog sramnog predstavljanja knjige o Jasenovcu, u petak u Hrvatskom domu u Glini, u kojoj se bez srama falsifikuje istorija. Strašno je, međutim, i što se na mestu te ustanove nalazila srpska crkva u kojoj su 1941. godine ustaše počinile jedan od najmonstruoznijih zločina u kojem je svirepo, zverski ubijeno više od 1.700 Srba.
Nije slučajno što je za predstavljanje sramne knjige autora Stipe Pilića i Blanke Matković odabrana baš Glina! Ova proustaška promocija napravljena je u mestu koje je jedan od simbola stradanja Srba u fašističkoj NDH. Održana je u Hrvatskom domu (nekada Spomen domu) podignutom na mestu nekadašnje srpske Crkve Presvete Bogorodice, i na stotinak metara od kuće u kojoj je živeo Ljuban Jednak jedini Srbin koji je preživeo monstruozni ustaški pokolj u Glini.
Naime, u glinskoj Crkve Presvete Bogorodice, 29. i 30. jula, i 4. i 5. avgusta 1941, ustaše su svirepo, noževima „srbosjecima“, poklale više od 1.700 Srba. Pola veka kasnije, 26. juna 1991. godine, Hrvati su u najžešćim borbama oko policijske stanice u Glini, najviše pucali na kuću Ljubana Jednaka. Znali su da je to kuća jedinog svedoka ustaške svireposti u Glini 1941. Kako je pre četiri godine kazala Dušanka (Jednak) Zorić ćerka Ljubana Jednaka, ona još čuva očevu belu košulju iz 1991. koju su pripadnici hrvatske paravojske izrešetali u ormaru.
PRIČAO SAMO NOVINARIMA I SUDIJI
O očevom sećanju na pokolj u Glini 1941. ispričala je:
– Otac mojoj braći Stevi i Dušanu, i meni, nikada nije pričao o masakru u Glini, ali smo mi krišom slušali kada je o tome pričao novinarima koji su, posle Drugog svetskog rata, dolazili u našu kuću u Glini. Imao je 26 godina kada su ga ustaše uhapsile, vezale mu ruke žicom i odvele ga u Crkvu Presvete Bogorodice. Tamo su već bile stotine Srba, koje su tako vezane maltretirali, palili im brkove i kosu, „blago“ prerezivali grkljan i terali ih tako poluzaklane da pevaju…
Mrtve su bacali ukraj crkve, a nad živima se iživljavali do besvesti. Oko ponoći, prvi put su počeli mrtve da bacaju u kamione, kako bi ih prevezli do pet kilometara udaljene jame u koju su ih bacali. Taj njihov odlazak tata je iskoristio da se sa strane gde su bili živi prebaci među mrtve. Bio je izmučen toliko da nisu primetili da je živ, pa su ga sa sledećom grupom mrtvih bacili na kamion. U jami su ustaše, kako je pričao, mrtve Srbe ponovo probadali bajonetima ili su pucali u njih. Tada su i oca ranili u ključnu kost i nogu. Jedan ustaša je čak stajao nogom na njemu dok je probadao druge…
Smrt ga je, kako nam je ispričala Ljubanova ćerka, i tada zaobišla, jer su ustaše otišle po još mrtvih, a jamu su ostavile nezatrpanu.
– „Jesi li i ti živ?“, pitao je oca tada još jedan preživeli – pričala nam je Dušanka.
– Izvukli su se iz jame, i tako ranjeni zajedno stigli do kukuruza, gde su se rastali. Sutradan, oca je našao ujak Pavle Lončar, kod kog je bio šest meseci, a potom je otišao u partizane. Njegovog druga iz jame ustaše su vrlo brzo uhvatile i ubile.
OSTAO JE U SVOJOJ GLINI
Naša sagovornica je ispričala i da su njenom ocu, kao nosiocu Partizanske spomenice i jedinom preživelom u masakru, posle rata nudili mnogo: da živi u Zagrebu ili Beogradu, a dijaspora mu je nudila da se preseli u Ameriku, ali on je želeo da bude svoj na svome, u Glini.
– Živeo je mirno danju, iako je decenijama imao teške noćne more, čiji smo bili svedoci – kazala nam je Dušanka.
– Nikoga nije mrzeo, bio je ponosan i živeo je za svoju decu i unučad. Tako ponosan završio je život ovde u Beogradu, 5. maja 1997. godine, gotovo bez igde ičega. Bio je prognanik u koloni koja je u zloglasnoj „Oluji“ krenula put Srbije, uveče 4. avgusta 1995.
SVETOSAVSKI ORDEN
Samo četiri dana pre nego što će se naći u toj koloni stradalnika koji su bežali pred „Olujom“, Ljuban jednak je u Glini primio Orden Svetog Save I reda koji mu je uručio patrijarh Pavle.
– Tada je patrijarh Pavle pred svima prisutnima, mog dedu Ljubana poljubio u ruku – ispričao nam je Srđan Jednak, Ljubanov unuk.
Mi taj Orden i danas s ponosom čuvamo u našoj kući. Ima posebno mesto. Živeli smo zajedno u Glini, kuća do kuće. Šta je sve prošao, saznali smo i sestra i ja tek u školi na času istorije. Kako smo samo od tada ponosni na njega. I što smo stariji sve nam je jasnije s kakvim je sećanjem pola veka živeo u Glini. Ali jedva ju je napustio 4. avgusta 1995. Nije mu bilo lako kad smo pred „Olujom“ izbegli u Beograd. Polako je venuo. Znamo da je umro od tuge…
NIJE ZASLUŽNI GRAĐANIN
Verovao je Ljuban Jednak, tog avgusta 1995, po rečima njegove ćerke Dušanke, da će se za dva dana vratiti u Glinu, ali nije bilo tako… Preminuo je nepune dve godine kasnije u Beogradu.
– Mi njegovi potomci verujemo da ga je Bog pogledao tog 5. maja 1997. Nije se mučio, otišao je mirno. Sećanje na glinsku crkvu bilo mu je mučenje za ceo život. Pa, živeo je u Glini dve ulice dalje od mesta gde su ga klali – kazala je Dušanka.
No, iako je bio nosilac Partizanske spomenice, jedini svedok masakra u glinskoj crkvi 1941, glavni svedok na suđenjima Alojziju Stepincu i Andriji Artukoviću, Ljubana jednaka Srbija nije ispratila kako je zaslužio. SUBNOR je tražio da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ali su tadašnje vlasti u Beogradu to odbile. Posle pet dana odlučivanja sahranjen je na Bežanijskom groblju.
ČOVEK VELIKOG SRCA
Pradedu Vasilija ustaše su ubile 20 dana pre nego što su dedu Ljubana odvele u glinsku crkvu, a babu Stanu i prvu ćerku, koja se takođe zvala Dušanka, odvele su u logor u Topusko, gde je devojčica preminula – ispričao nam je Srđan Jednak.
– Ali deda nikada nije podsticao mržnju. Koliko je imao veliko srce, svedoči događaj uoči ženidbe mog oca Steva sa mamom Zlatom, koja je Hrvatica. Kad mu je tata rekao da će da se ženi, deda Ljuban mu je odgovorio: „Ženi se samo ako joj nikada nećeš prebaciti što je Hrvatica, a ja sigurno neću, jer ona je dobra žena…“.
http://www.zlocininadsrbima.com/
