„Čovek koji zna sve“

Pre skoro sto godina – kad sam bio mali, voleo sam da vršljam po okolini i istražujem koješta, da zavirim u svaki kutak, da saznam šta ima iza… Sve tako dok mi jedna mudra knjiga ne reče da „biti svuda – znači ne biti nigde“.

Poučen time, izbegavao sam da se vrzmam po internatu, sve dok me jedan drugar, strastan „surfer“ (kako mi je predstavio svoju saznajnu veštinu), ne nagovori da odslušam tri-četiri razgovora sa „Čovekom koji zna sve“, Sveznalcem, takoreći. Čim sam razabrao da su u svim tim pričicama glavni junaci bili Hazari – „tursko-mongolski narod koji je primio jevrejsku veru“, tim su rečima prosvetljavane neznalice -, odustao sam od daljeg „učenja“, sve u strahu da bi Hazari, makar i u ulozi glavnih kukavica, mogli iznenada iskrsnuti i iz ostalih obećanih sveznanja.

Kad, ono, pre petnaestak dana (22. marta), sa jednoga sajta pred mene istrča isti taj Sveznalac skoro isprepadan Radoznalčevim pitanjem „zašto se Sloveni tako lako mrze… Da li nas mrze ili nas lako zavade“.

I prva Sveznalčeva reč beše „Hazari“ koji su „napravili ukrajinsku… (koju, koga, šta? – IP) možda neko drugi, ali su oni institucionalizovali… (koga, šta? – IP) nacionalna manjina dovedena na vlast u Ukrajini“, što mu nije smetalo da, onako, zbrda-zdola, ispriča kako su „Poljaci naša braća… Poljaci ne mrze osim sebe , Poljaci vole Srbe jer smo u stvari isti“, kako u Engleskoj „ne vladaju Englezi, Škoti, Velšani… oni vladaju koliko vladaju Šumadinci u Srbiji… od 1918, od kada je kralj Aleksandar izmislio Jugoslovene i zabranio da budemo Srbi, da slavimo Vidovdan, svoje borce i heroje… Kad ste vi imali poslednji put nekog političara Šumadinca?“

Ne zna se da li je Sveznalac to pitanje uputio neznalicama ili je, ličnom greškom, natuknuo da ne zna baš sve, tek – sve mu to beše povod da kaže kako je „cilj pljačkanje Srbije… prenosili novac u Crnu Goru“ – ne zna se ko i kada. Potom nešto frflja, iz čega se ipak razabira da je Đilas „koji je bio Jevrejin… tvrdio za sebe da je bio Srbin i patio što je bio Srbin“, pa su „po nalogu Tita, ne željom Moše Pijade i Đilasa… tada ubijani sveštenici… Vasojeviće su tamanili koliko su mogli… Sefard Moša Pijade, Đilas Aškenaz“.

Vraćajući se pitanju „ko treba da vlada Srbijom“, Sveznalac nalazi odgovor u „otkriću“ da „Srbijom treba da vladaju pošteni i pametni ljudi (mada je odavno poznato da mi takve nećemo dugo trpeti – IP)… Među političarima nema poštenog čoveka… to vam je isto kao da tražite u kupleraju poštenu kurvu… predlažem (ne reče kome – IP) da se profesija političara ukine“, a na nešto što je trebalo da bude Radoznalčevo pitanje („Generacije treba da imate najmanje tri groblja pa da imate… nije li to vrsta nekog separatizma, diskriminacije?“), odgovor se pretvorio u pitanje „možete li vi da odete u Crnu Goru i da postanete direktor samousluge“, na koje je Radoznalac spremno odgovorio: „Moravac… Moravac“.

Pominjanje Radoznalčevih Moravaca inspirisalo je Sveznalca da objasni kako je „tu podelu na Srbe, Srbijance, prečane izmislila austrougarska obaveštajna služba… zapamtite austrougarska obaveštajna služba… nisu to Srbi izmislili, Srbi su to prihvatili i veruju da je to pravilno… Mi u Srbiji smo Srbijanci, a oni preko Drine su Srbi… Srbi ne žive u Srbiji“, što je, opet, Radoznalca podstaklo da se vrati svojoj nedoumici „a što ne bi bili Moravci“.

Krećući se svojom jedinom vijugom, Sveznalac će još reći da „ne možete u BiH da postanete političar, ne možete u Republici Srpskoj da postanete profesor univerziteta. Vi ne možete u Crnoj Gori da postanete bilo šta, u Severnoj Makedoniji ne možete da budete bilo šta… u Hrvatskoj ne možete postati… u Sloveniji jedini je postao onaj… Ako ne možemo u inostranstvu da postanemo šef generalštaba, šef službe, pa zašto oni mogu da dođu kod nas, a pokazalo se da su sve što su radili – radili loše, da su sve ono što su mogli da izdaju – izdali… Srbiju su izdali Titovi generali, nisu je izdali srpski vojnici… generali su…“

Možda je imao u vidu i prekodrinskog generala Dušana Vilića, predavača „u državnoj bezbednosnoj na Banjici i vojno-obaveštajnoj školi u Pančevu“, kome se, direktno s ulice, „snebapaurebra“, 1983. godine obratio sa zahtevom da mu bez odlaganja oda sve obaveštajne tajne, čime je kasnije „zaslužio“ da, iako jedan od osnivača Pokreta obnove, navodno srbskog, bude otud izbačen kao član službe državne bezbednosti; otkud to, nije on član…

Pošto se, valjda, prisetio da se koji minut ranije ćaskalo o trima generacijama i političarima, Sveznalac je s ushićenjem objasnio „da hoćeš da budeš političar, treba da budeš tri generacije Srbin i to iz ugledne porodice, ne tri generacije lopov… Meni ne smeta kad kad neko preko Drine postane dobar privrednik, ali mi smeta kad neko doće preko Drine i postane ministar lopov… Vi kao Srbin niste mogli da postanete sudija… sve Crnogorci… sve se za mito završavalo“.

Na sve to, a i na ono što ovde nije navedeno, Bačvani bi rekli: Svašta pa lepo!

A to „svašta“ zasoljeno je Sveznalčevim antisrbizmom.

– Kad kaže da su „“Poljaci naša braća“ i da „Poljaci vole Srbe jer smo u stvari isti“, priznaje da je prečuo reči Miloša S. Milojevića o „utamanjenih preko 100.000 duša Srba za vreme dvogodišnje borbe Madžara – 1848/49 – i večne im braće i sajuznika, a u to vreme nebraće i krvnika srpskih, Polja­ka, koji… učiniše jade i pokore u zemljama našeg naroda“.

– Tvrdnja da je podelu „na Srbe, Srbijance, prečane izmislila austrougarska obaveštajna služba… nisu to Srbi izmislili… Mi u Srbiji smo Srbijanci, a oni preko Drine su Srbi… Srbi ne žive u Srbiji“, svojevrsna je besmislica jer Austrougarska (sa svojom i Sveznalčevom obaveštajnom službom) postoji tek od 1867. godine, a srbsko pokrajinsko imenovanje staro je koliko i srbsko postojanje. Svedoči nam to i Branko Radičević koji nije sačekao da se Austrougarska rodi, ali je zato ispevao „Kolo, kolo, naokolo“ u kome pominje Srbijance, Hrvaćane (Srbe iz Hrvatske), Bosance, Ere (Hercegovce), Sremce, Dalmatince, Dubrovčane, Crnogorce, Slavonce, Dalmatince, Banaćane, Bačvane… kolo koje je godinama pevano i igrano na svim „jugoslovenskim“ svečanostima, sve dok neko nije „otkrio“ da je to oda svemu Srbstvu.

– Branko je tako pevao, ali ne zbog toga što ga se nije dotaklo podosta godina starije učenje Save Popovića Tekelije „da se mane­mo tih naziva Bosanac, Dal­ma­ti­nac, Srbijanac, Cr­no­go­rac, jer će neko naći opravdanje da od tih pokrajinskih na­ziva na­pravi po­sebne narode“; baš onako kako se to sada čini, i kako se vekovima unazad činilo.

– Iako je ponovio svoje sveznanje o austrougarskoj obaveštajnoj službi, rečeni Sveznalac nije protivrečio Radoznalčevom insistiranju da se Srbi iz Srbije nazovu Moravcima – saglasan sa „potrebom“ da se nastavi s usitnjavanjem srbskoga roda.

– Sveznalac se zadovoljava svojim pitanjem „zašto oni mogu da dođu kod nas, a pokazalo se da su sve što su radili – radili loše, da su sve ono što su mogli da izdaju – izdali“, samo zbog toga što ne ume dalje od one jedine svoje vijuge. Da ume, ne bi mu se desilo da ustvrdi kako su „sve što su radili – radili loše, sve što su mogli da izdaju – izdali“, kao, primera radi, oni što su 1804. godine predvodili Pokret za obnovu srbske državnosti – Karađorđe starinom iz Morače, Petar Dobrnjac poreklom iz Stare Hercegovine, Stojan Čupić (Zmaj od Noćaja) iz Drobnjaka, Vaso Čarapić iz Kuča, Mladen Milovanović iz Drobnjaka (od Cerovića), Stanoje Glavaš iz okoline Debra, Arsenije Loma iz Pive, Teodosije Marićević iz Rovaca, Kara-Marko Vasić iz okoline Srebrenice, Hadži-Melentije iz Korjenića u Hercegovini, Nenadovići iz seobe u vreme Arsenija Čarnojevića, Obrenovići iz Brskuta (ranije iz Bratonožića), Zeka Buljubaša (nepoznatiji kao Jovo Gligorijević) iz Hercegovine…

– Da ne pominjemo „loše momke i izdajnike“ u vidu srbskih dobrovoljaca tokom Velikog rata, kojih je iz prekodrinskih i prekodunavskih krajeva bilo najmanje 188.000 (sto osamdeset osam hiljada) računajući tu i bezmalo 3.400 (tri hiljade četiristo) medicinskih radnika svih fela; samo u proboju Solunskog fronta, u sastavu srbske vojske, među oko 140.000 (sto četrdeset hiljada), a možda i deset hiljada više (kako kazuju neki optimističkiji izvori), bilo ih je najmanje 76.600 (sedamdeset šest hiljada šeststo) – što će reći: više od polovine. (U tome, on se potpuno slaže sa postojećom vlašću u Srbiji koja te „loše momke i izdajnike“ uporno neguje kao profašiste.

– Nije kralj Aleksandar zabranio Vidovdan i „svoje borce i heroje“, kao što nije mogao zabraniti ni istinu o rasulu srbske vojske tokom povlačenja prema Jadranskom moru. Tako se i desilo da komandant Šumadijske divizije izveštava 30. novembra 1915. godine „da su moral i disciplina kod vojnika i podoficira u to­li­koj meri opali, da se više na njih ne može računati. Begstvo iz komande i odricanje po­slušnosti svojim starešinama uzelo je toliko maha, da su oficiri nemoćni da ovo spreče“. Sličan je i izveštaj komandanta Timočke divizije, prispeo Vrhovnoj komandi 10. decembra: „“Moralno stanje trupa ove vojske posle povlačenja u Alba­ni­ju kraj­nje je nezado­voljavajuće. Moral je pao na najniži nivo. Trupe su apsolutno nesposobne za ma kakvu akciju. Ne može se ra­čunati na najmanju otpo­rnost trupa“. Nije od toga odudarao ni izveštaj komandanta Treće armije, prispeo istoga dana: „Volje za borbu sada nema ni kod vojnika ni kod oficira. Opšta ravnodušnost i klo­nulost u velikom stepenu. Sve opomene, saveti i naredbe da će oni koji se udaljavaju iz komande biti pobiveni od Arnauta, da do kuće neće doći, ako dođu da će tamo ići u ne­mačko ropstvo na najteže ra­do­ve, – ne pomažu ništa. Stroge mere i kazne ne pomažu, jer se be­gunci ne mogu da uhvate… Stanje moralno i brojno tako je da se ni na jednu je­dinicu, ni na jedan puk nemože računati ni u borbi protivu Arnauta, još manje proti­vu neprijateljskih trupa, pa ma one bile i male jačine“. Čak se i kralju Petru dalo da tih dana zapiše kako se „svi žale na bekstva. Jučerašnjim da­nom i noćas imali smo na hiljade bekstava!!! – Sva vojska povlači se… Do­šao IV konjički puk sa Brankom Jovanovićem; oficir veli da nemaju nekoli­ko stotina vojnika jer svi beže, pa i komora sa zapregom… Đeneral Rašić sa štabom Kombinovane divizije veli: od 11.000 vojnika nema 5.000 sve po­beglo… Vojnici u masama begaju, predale se topčije, a topove svoje napustili“. Komandant Vardarske divizije izvestio je 6. decembra da je brojno stanje njenih pet pukova svedeno na svega 814 vojnika i 438 pušaka. „Lično sam se uve­rio, da se vojnici, u koliko ih je još ostalo, neće da biju, pa čak i žan­dari se ne biju kako treba, a bilo ih je, koji su begali ispred mene“.

– Iz jednog poznijeg svedočenja saznajemo da „ni apel Vr­hov­ne komande, ni ubeđivanje stareši­na, ni dis­ci­p­lina, nisu mogli da za­drže one, koji su posle sloma i propa­sti svih nada za spas na Kosovu – ko­ju su propast srpski vojnici nazvali ‘drugim Kosovom’ videći u njoj analogiju Kosova 1389 – odlučili da napuste vojsku. Fizički izmučeni do krajnjih grani­ca, živeći u pokretu i borbama pedeset dana pod najstra­šni­jim prili­kama razbesne­le prirode, podlegli su osećanjima napušte­no­sti i razočarenja zbog izostale pomoći sa­veznika… (a) srpska vojska sma­trala je da odgovornost snosi i srpska vlada… Isto­vre­meno, potišteni brigama za ostavljenim porodicama odlučivši se na taj fatalni korak, u nadi da će uspeti da se probiju kroz obruč neprijatelja i da se vrate svojim do­movima, oni su polazili u susret tragičnoj sudbini koju su sa­mi izabrali. Po pravilu noću, oni su izostajali za svojim jedinicama, a zatim najčešće u gru­pama sastavljenim od rođaka, suseda i prijatelja iz is­toga mesta ili kraja, kretali svojim kućama. Možda je bilo i onih ko­ji­ma je to pošlo za rukom; ostale je hvatao neprijatelj, ubijao kao ban­di­te ili slao u zarobljeništvo“.

– Čim je počela da se povlači prema Crnoj Gori i Arbaniji, Srbija je prestala da vodi računa o svojim dotadašnjim dobrovo­lj­cima. Iz jednog saopštenja srbskog Ministarstva inostranih de­la od 22. decembra 1916. godine, datom Ministarstvu vojnom, pro­i­zilazi da „nismo vodili računa o dobrovoljcima, kad smo se pre­ko Albanije povlačili, nego smo ih otpu­sti­li i ostavili da idu kud koji zna“. Mogao je to biti samo „gest dobre vo­lje“ prema srbskim dobrovoljcima sa strane (za Sveznalca – to su „izdajnici“ – IP), mada je svima bi­lo do­bro poznato da dobrovoljci nemaju drugog izbora no da u po­v­la­če­nje krenu s ostalim delovima srbske vojske. Uistinu, do­b­ro­voljcima nije bilo ni na kraj pameti da se pri po­vla­čenju izdv­a­jaju iz svojih jedinica, da beže svojim kućama (u Austrougar­sku, u čeljust svojim neprijateljima), da se predaju; svaki takav pokušaj bio bi korak u smrt. Otud, gubici među dobro­volj­cima bili su tokom po­vlačenja znatno manji od onih koji su snašli vojnike iz Srbije. Zbog toga, cifra od jedva 50.000 preživelih srbskih vojnika (iz Srbije), koja je potekla iz engleskog Generalštaba, približno je odgovarala stvar­noj jači­ni srbske vojske na dan-dva pred Novu 1916. godinu (bez „otpu­šte­nih“ dobrovoljaca i, možda još oko 30.000 vojnika koji su se na arbana­škoj obali prikupljali početkom januara). Razliku do oko 112.000 vojni­ka, cifre ko­ju je srbska Vrhovna komanda odmah saopštila srbskim vojnim iza­slani­ci­ma u Italiji, Fran­cuskoj i Engleskoj, ili „oko 120.000 ljudi“ u na­redbi komandantu prista­ništa u Medovi, mogli su činiti samo dobro­vo­lj­ci, oni koji su nepun me­sec i po dana ranije bili otpu­šteni i ostavljeni „da idu kud koji zna“, a ko­ji su ipak stigli na arbanaško primorje.

– Ako Sveznalac i srbske dobrovoljce iz Velikog rata svrstava u „loše“ i „izdajnike“ koji su se ko zna pomoću kojih trikova nametnuli Srbiji, logičnim se mora smatrati njegovo pitanje (možda i sebi) „kad ste vi imali poslednji put nekog političara Šumadinca?“. Ne pada mu na um da se, na primer, Aleksandar Ranković hvalio kako je od 1945. do 1951. godine postreljano 586.000 „narodnih neprijatelja“; da je Dobrivoje Vidić, važan komunistički sekretar, ustaške zloči­ne po Bosni i Herce­govini opravdao tvrdnjom da je tamošnjih „šest stotina i pedeset hiljada strelja­nih Srba… (bio) dug koji je srpski narod platio za zloči­načku politiku beogradskih vlastodržaca“; da je Slobodan Penezić Krcun Krcun, onaj koji je neposredno posle rata zapre­tio Srbima da ih je „premnogo ostalo u životu, ali ima­mo vremena da tu grešku ispravimo“, zbog čega je samo u Beogra­du, po najblažim procena­ma, prvih dana po proterivanju Nemaca od života „oslobođeno“ najmanje 30.000 Srba, drugde i mnogo više; da je Blagoje Nešković, lekar po zanimanju, u jeku najžešćih komunističkih streljanja po Srbiji, kad ga je jedan američki oficir“za vezu“ upozoravao na moguće posledice takvih postupaka i pitao hoće li streljanja biti nastavljena „do poslednjeg Srbina“, objasnio da se jedino tako može boriti „protiv primitivnih Srba“ i da će oni, komunisti, kad satru sve Srbe, „na njihovo mesto naseliti Kineze“; da je Dušan Petrović Šane požurivao streljače da obave što više posla do 15. februara 1945. godine jer se tada „zavodi sud“; da je Siniša Stan­ko­vić (1892­-1974), biolog, akademik, univerzitetski pro­fesor, u samomr­ž­nji uzviknuo da je „Srbija glavni stub re­ak­cije na Balkanu i u čitavoj Evropi“; da je za desetak-dvanaest godina po „oslobođenju“ Srbije isleđivano, maltretirano, premlaćivano… približno tri i po miliona Srba, s tim što se svakom šestom od njih najčešće ne zna ni grob…

Kad se sve to sabere (nešto, možda, i oduzme), dovde bezimeni Sveznalac, a odavde Dejan Lučić koji se samopredstavlja kao „čovek koji zna sve“, može da bira: ili će prihvatiti mišljenje moga druga Bleza Paskala da „pametan čovek nikada neće reći da sve zna“, te da je „kudikamo bolje znati o svakoj stvari ponešto nego o jednoj sve“, ili će se, kao stvarna neznalica, radije ponositi svojim neprikrivenim antisrbstvom.

Ili će, u sveznajućoj samoodbrani, sve one koji su pomenuti pasus-dva ranije – proglasiti Hazarima.

autor:Ilija Petrović