Drama (istovremeno, žanrovski – i komedija i tragedija) oko projektovanog učlanjenja Crne Gore u NATO tumači se najčešće pojednostavljeno, na uobičajeni politički ili, još preciznije, politizovan način. Uglavnom vrlo usko, bez razmatranja širih geostrateških implikacija (i mogućnosti), isključivo iz ugla odnosa te države sa alijansom i obrnuto. Kao da je posredi reč o ravnopravnim takmacima u najmanju ruku.
Pored toga, u oči upada da je poslednjih nekoliko godina medijska kampanja za učlanjenje dostigla neviđeni intezitet. Tako nešto nije zabeleženo u ranijem periodu ni sa jednim kandidatom, kada su u redove evroatlantske družine primane brojne evropske zemlje bivšeg istočnog bloka.
Poslednji događaji u crnogorskoj Skupštini gde je većinom glasova usvojena Rezolucija kojom se podržava ulazak države u NATO[i], kao i učestali istupi u javnosti crnogorskih funkcionera ali i važnih svetskih lidera i birokrata[ii], zatim, održavanje brojnih evroatlantskih skupova (seminiri, radionice, okrugli stolovi, konferencije, jadransko-jonska i ostale „inicijative“, delovanje prozapadnih NVO i sl.), kao i žestoka medijska propaganda crnogorskog režima i evroatalantskih ispostava, potvrđuju napred navedeno.
Nešto o čemu eurofanatizovana Srbija (i njeni „deliveri juniti“ koji je vode u propast) za sada može samo da mašta i da se nada.
Ipak, ostaje nedorečeno i nejasno, zbog čega je globalnim vladarima sveta toliko (i na takav način) stalo, da malena, ekonomski i, posebno, vojno neprepoznatljiva i slabašna Crna Gora, koja se u međuvremenu zvanično distancirala ne samo od Rusije kao vekovnog saveznika, već i od ovako smoždene Srbije, po ubrzanoj proceduri (ukoliko je moguće bez referenduma) postane punovpravni član NATO, kada je u ovoj fazi sasvim prihvatljiv njen višegodišnji status u vidu tzv. „Akcionog plana za članstvo – MAP“[iii], kao poslednje stepenice pred učlanjenje (značajno više od statusa IPAP do koga je dogurala Srbija) i potpuna okrenutost zapadu?
Šta su pravi razlozi da crnogorska država, evidentno mnogo pre planiranog roka, zauzme „ravnopravno“ mesto u evroatlantskoj političko-vojnoj družini? Čemu žurba agresivne NATO aždaje u slučaju Crne Gore?
Da li je to ubrzavanje procesa daljeg rasbrljivanja crnogorskog prostora i trajnog udaljavanja od Srbije i Rusije, kao i razbijanje pravoslavlja sihronizovanim i istovremenim napadima na SPC preko Mitropolije crnogorsko-primorske?
Naravno. Ali za tako nešto nije potrebno jurišati u pravcu njenog prijema u NATO. Takvi ciljevi zahtevaju vreme, upornost i strpljenje. I to, jednostavno, ide ustaljenim tokom koji se ne može značajnije ubrzati. Zapinjanje da se zemlja uvuče u NATO, ovako kako se to čini, samo može biti (i već jeste) kontraproduktivno.
Jesu li to ekonomski (privredni, finansijski) i ostali slični razlozi?
Teško. Crnogorska privreda i finansije, računajući u to čak i kriminogene – švercerske i narko tokove, je zanemarljiva na globalnoj karti sveta. I ono što funkcioniše kako-tako, ionako je pod potpunom kontrolom globalističke elite koja rukovodi i NATO savezom.
Da li je NATO-u potrebna vojnička „sila“ i efektivi kojima raspolaže Crna Gora i hoće li to bitnije uticati na povećanje borbene gotovosti alijanse?
Još manje. Osim što se mali sastavi (vodovi – do par desetina boraca) Vojske CG smenski, simbolično angažaju u tzv. misijama (mirovnim i borbenim) na pojedinim tačkama sveta. Kao što je misija „Resolute Support“ u Avganistanu[iv] ili angažovanje pojedinačnih crnogorskih oficira na komandnom brodu italijanske Ratne mornarice „Carabinieri“ u pomorskoj operaciji EU (NATO) pod nazivom NAVFOR „Atalanta“[v].
Crna Gora nakon „reformi“ prema NATO standardima i procedurama, raspolaže svega sa oko 1.500 profesionalnih vojnika koji su razvrstani u tri vida Vojske – Kopnena vojska, Vazduhoplovstvo i Mornarica. Oružana „sila“ koja ne može, sve i da hoće, da odbrani, recimo, grad Kolašin u slučaju većih snežnih padavina. Bez karikiranja.
U svojoj organizaciji, Vojska CG ima formalno jednu brigadu Kopnene vojske, od koje je trenutno aktivan samo jedan pešadijski bataljon četnog sastava. Pored navedenog, raspolaže sa: četom vojne policije, inžinjerijskom četom, četom veze, obaveštajno-izviđačkom četom, logističkim bataljonom, centrom za obuku i jedinicom počasne garde. Ne raspolaže tenkovima, oklopnim transporterima, značajnijim artiljerijskim sredstvima i dalekometnom raketnom tehnikom.
Snage Vazduhoplovstva koje čini nešto malo borbenih helikoptera u omanjoj eskadrili (dakle, nema borbene avione) i nekoliko defanzivnih brodova Mornarice u teritorijalnom moru, ne zaslužuju veću pažnju.
Pored navedenog, Crna Gora nema organizovanu ratnu vojsku (ratne jedinice) niti u tom pravcu postoje bilo kakvi planovi. Praktično je ugasila „mobilizaciju“ kao osnovni „elemenat borbene gotovosti“, bez koga nema popune ni u miru, ni u ratu, a to znači nema ni prave vojske, niti odbrane.
Narod koji se kroz istoriju junački borio za slobodu, čast i dostojanstvo, koji je vekovima bio najsvetliji primer velikom delu čovečanstva, ostao je ne samo bez vojske i sistema odbrane, već i bez bilo kakve mogućnosti da se brani od potencijalnog agresora i hipotetičkih neprilika. Kao što je, recimo, aktuelna migracija arapskog sveta. Bolje reći dirigovana, nasilna seoba naroda, koja će nam svima, bez izuzetka, u narednom periodu doći glave.
Dakle, iz svega navedenog jasno je da je ova država, onog trenutka kada se otcepila od SR Jugoslavije (SCG), tačnije, kada je izašla iz bratskog zagrljaja Srbije proglašavajući nezavisnost nakon kvalitetno (od strane zapada) organizovane i izvedene prevare zvane „referendum“, uglavila sebe u evroatlansku zajednicu, tako što je „svojom“ voljom zvanično pripala njihovoj sferi uticaja – politički, ekonomski, bezbednosno, vojno.
To je po automatizmu značilo i okretanje leđa Ruskoj federaciji, iako je takva činjenica nekoliko godina vešto maskirana u domaćoj ali i u srpskoj i u ruskoj javnosti. Međutim, isturanje Crne Gore prema nalozima zapadnih vladara, prvo u slučaju priznanja nezavisnog „Kosova“ (što je bio nož, ne u leđa, već u grudi Srbije i vaskolikog Srpstva), a zatim i uvođenje ekonomskih i ostalih sankcija Rusiji prema istom klišeu, stvari su isterane na čistac i, konačno, gorke pilule progutane.
Pa, čemu onda žurba i svojevrsni juriš da se Crnogorci (i svi ostali ne malog broja i procenta) sa brda, planina i primorja, uguraju u NATO i tako dosegnu „zlatne“ visine euroatlanske „radosti“ i „blagostanja“, kada je situacija, naizgled, pod savršenom kontrolom?
Odgovor se krije u „Vojnogeografskoj proceni Jugoslovenskog ratišta“, zvaničnom vojnom dokumentu – doktrini koja je, nakon nekoliko desetina godina mukotrpnog naučnog rada, zaokružena i usaglašena sredinom 90-tih godina prošlog veka. Ona je, kao takva, široj javnosti, podrazumeva se, nepoznata. Iako je, nakon petooktobarskog udara, nakon okretanja (i potčinjavanja) bivše zajedničke države zapadnoj alijansi a zatim i u odvojenim procesima dojučerašnjih republika, formalno stavljena „ad akta“, te je tako mogla biti dostupna u celini.
Jer, nema bivše države, nema ni vojne tajne pod stepenom „poverljivo“. Ali, ima prakse i gografija se ni u knjigama, niti na terenu, ne može promeniti.
Na osnovu te izuzetne vojno-naučne studije do koje se došlo timskim radom nebrojenih vojnih eksperata i najiskusnijeg vojnog kadra, i na osnovu koje je, između ostalog, organizaciono koncipirana Vojska Jugoslavije ali i celokupan sistem odbrane tadašnje države, a koju je i sam NATO savez (ne)zvanično priznao i ugradio u svoje strategije i doktrine (što znači da na tom fonu i dan danas bazira svoj nastup a tokom oružane agresije 1999.godine istu je neuspešno testirao), može se potpuno razumeti iz kog ugla njihovi stratezi posmatraju prostor Crne Gore (baš kao i prostor Srbije) i koji su to stvarni (pre svega vojnički, ratni) razlozi i strahovi, koji ih primoravaju, da sa cepanjem ovih teritorija (država) i stavljanjem pod potpuni, pre svega vojnički uticaj, nastavljaju punim intezitetom i bez prestanka.
Strah zapada od Rusije (pa čak i od ovako slomljene i pokorene Srbije) u nekom budućem globalnom (ili regionalnom) sukobu, a isti je sasvim na vidiku, i s tim u vezi uvlačenja u događaje i bitnijeg uticaja na Crnu Goru kao prirodnog saveznika (i neraskidivog tkiva), te mogućeg preokretanja političko-bezbednosne orjentacije te zemlje i geostrateškog preusmeravanja u bližoj budućnosti, recimo, na izborima, nije nikada prestao, niti će se to dogoditi.
Šta to znači?
Primera radi, doslovno samo jedna vazdušno-desantna divizija Ruske armije (ili 2-3 vazdušno-desantne brigade), prebačena na brdsko-planinski prostor te bivše jugoslovenske republike u sklopu mogućeg udara u dubinu neprijatelja (a to je NATO), ili, jedan nosač aviona (odnosno neki drugi višenamenski ratni brod sa pratnjom ili, još bolje, nuklearna podmornica) ukotvljen u njenom teritorijalnom moru (poput ruskih snaga koje sada imamo u vodama i na teritorije Sirije, kao što je baza Tartus), izmenio bi ne samo geopolitičke tokove, već bi prinudio NATO na značajnije odstupanje iz ovog dela balkanske vetrometine i izmenu agresivnih, osvajačkih planova.
A to bi doslovno značilo ne samo gubitak važne geostrateške tačke, jer Crna Gora sa svojim izlazom na Jadransko more to jeste zbog Otrantskih vrata i tzv. pomorske gravitacije prema Tršćanskom zalivu i obalama Italije i Albanije, već potpuno prekomponavanje NATO doktrine i strategije na planu eventualnog osvajanja i držanja te teritorije i pripadajuće akvatorije.
Prema planovima i procenama koje sigurno do sada nisu (niti su mogle biti) menjane, to bi podrazumevalo da bi zapadna vojna alijansa u eventualnom sukobu na navedenom prostoru sa navedenim, moćnim protivnikom (koji bi svakako bio podržan od strane ne malog broja lokalnog stanovništva), ukoliko bi izgubila početnu inicijativu a želela uspeh, morala da angažuje snage ekvivalenta dve do tri kopnene armije – po jedna iz pravca Hrvatske i BiH, i jedna sa teritorije Albanije, kao i snažnu flotu mornaričkih snaga iz Sredozmelja i iz jadranske akvatorije, koja je pod kontrolom Italije i Savezničke združene komande („južno krilo“) NATO-a u Napulju – Allied Joint Force Command Naples.
Da li o ovome stratezi NATO-a razmišljaju, da li im je takav hipotetički scenario prisutan i da li su opterećeni tim mogućim razvojem događaja?
Svakako. Zato, uostalom, NATO i postoji. Pouzdano je tako, i oni se neće uljuljkivati da su „posao“ završili sve dok ne uvuku Crnu Goru u svoje redove i ne poklope je osnivačkim (i više puta dopunjenim) dokumentom pod zvaničnim nazivom „Severnoatlantski ugovor“, u kojem poseban značaj i ulogu imaju članovi 4. i 5. Samo pod tim garancijama i u takvim formalnim uslovima mogu sebi priuštiti koliko-toliko miran san i opuštanje.
Verovatno će kritičari osporiti napred navedene stavove. I baš zato, da vidimo ukratko šta kaže skrajnuta vojna nauka i (ratničko) iskustvo, i koji bi to parametri morali da se uzmu u obzir u vezi sa slučajem Crne Gore.
Nekadašnje jedinstveno Jugoslovensko ratište sastojalo se od tri vojišta: Severnog, Jugoistočnog i Jugozapadnog. U skladu sa tim, Vojska Jugoslavije jeste i bila organizovana u tri kopnene armije, čije su se granice zona odgovornosti poklapale sa granicama geoprostora navedenih vojišta.
Jugozapadno vojište je obuhvatalo jedinstvenu teritoriju Crne Gore i Raške oblasti (što je posebno važno za nas u Srbiji, i eto još jednog razloga zašto je potrebno „slomiti“ C.G.) površine približno 20.000 kvadratnih kilometara, sa preko 900 hiljada stanovnika.
Geoprostor tog vojišta predstavljen je planinskim reljefom sa malim brojem prohodnih zona koje vode dolinama reka: Moravice, Uvca, Ćehotine, Tare, Pive i Zete i Skadarskom kotlinom. Opšta karakteristika dolina je kanjonasti i klisurasti izgled, kojima vode najkvalitetnije komunikacije, osetljive na rušenje i pogodne za zaprečavanje. Prohodnost vojišta je jako ograničena, a dejstva oklopno-mehanizovanih snaga usko kanalisana u zahvatu prohodnih pravaca i preko planinskih prevoja, te ne mogu poprimiti ulogu nosioca borbenih dejstava, niti tempa napadnih dejstava. Do punog izražaja dolaze dejstva brdskih i planinskih formacija, kao i upotreba manjih vazdušodesantnih, posebno helikopterskih snaga.
Južno do glavnog razvođa prohodnost je još više ograničena zbog kraškog reljefa. Izuzetno su povoljni uslovi za organizaciju odbrane na više uzastopnih linija, koncetraciju materijalnih rezervi za potrebe odbrane i preuzimanje aktivnih i ofanzivnih dejstava ka pojedinim, privremeno zaposednutim delovima ratišta. Reljef, pošumljenost i klimatski uslovi na prostoru vojišta ograničavaju upotrebu, razvoj i manevar snaga napadača i dejstva avijacije čine maksimalno složenim, sa neznatnim efektima.
Geoprostor Jugozapadnog vojišta bio je (i sada je) podeljen na (1) Istočnu reljefnu celinu (međurečje Ibra i Lima) i (2) Zapadnu reljefnu celinu koja zahvata najveći deo geoprostora Crne Gore do doline reke Lim i predstavljena je teškoprohodnim, srednjeplaninskim i visokoplaninskim zemljištem. Uslovi za izvođenje borbenih dejstava napadača su izuzetno nepovoljni, pa se prohodni pravci mogu veoma uspešno zatvarati manjim snagama.
U geoprostoru ove, Zapadne reljefne celine, značajnija vazdušnodesantna prostorija je Zetska kotlina sa Ćemovskim poljem. Planinski i brdski sastavi su nosioci borbenih dejstava, posebno prepadnih. Veoma su povoljni uslovi za vođenje odbrane po dubini i razmeštaj materijalnih rezervi. Ističu se dva oslonca za borbena dejstva: prvi, Pobijenik-Crni Vrh-Lisa-Bjelasica-Komovi i, drugi, Ljubišnja-Durmitor-Vojnik-Maganik-Žijovo. Mogu se uspešno braniti manjim snagama.
U odnosu na reljefne uslove, pošumljenost i klimatske uslove Jugozapadno vojište je predstavljalo (a valjda će tako biti i u bliskoj budućnosti) pravu tvrđavu na bišem Jugoslovenskom ratištu. Kompaktan planinski reljef nepovoljan za napadna dejstva agresora, pruža veoma povoljne uslove za raznovrsna dejstva branioca na više uzastopnih oslonaca, meridijanskim i uporedničkim smerom.
Poseban značaj Jugozapadnog vojišta je zatvaranje ulaza u unutrašnjost vojišta sa jadranske akvatorije, zato što svi pravci vode preko Skadarske i Zetske kotline. Iz tog razloga, celishodnim razvojem i ekonomisanjem snaga – borbenih sastava, mogu zatvarati i braniti male snage.
Jugozapadno vojište se naslanja na jadransku akvatoriju do granica teritorijalnog mora i priobalni pojas. Taj prostor karakterišu: razvučen, nepovoljan oblik (širina oko 110 km), mala dubina od 35 km u kopnenom delu i osetljivost na presecanje po kraćoj osi. Karakteristike kraškog reljefa u zaobalju u velikoj meri nadopunjuju navedeno. Dejstva sa akvatorije su kanalisana na prevoje na planinama: Rumija (Sutorman), između Rumije i Lovćena (Seoštrik), zatim, Lovćen (Čekanje) i Orjen (Ledenice), pa je stvaranje šireg, operativnog mostobrana od strane napadača krajnje nepovoljno.
Naravno, dužina teksta ne dozvoljava da se detaljnije predstavi vojnogeografska procena Jugozapadnog vojišta, i to je velika šteta, zato što bi geostrateška slika bila razumljivija i potencijalni odbrambeni ugao gledanja jasniji. Bile bi potrebne još desetine stranica da se podrobno izanaliziraju i predstave, između ostaloga, sledeći ključni vojnogeografski (strateški, operativni i taktički) pojmovi, kao što su:
strategijski objekat: širi rejon Podgorica-Nikšić;
strategijski pravac dejstava: crnogorsko-raški;
operacijski rejoni: 1. Pljevlja-Bijelo Polje-Prijepolje-Priboj i 2. Berane-Gusinje-Čakor-Rožaje;
operacijska vazdušnodesantna prostorija: geoprostor Zetske kotline;
operacijski pravac dejstava: primorski samostalni taktički pravac;
operacijski pravac dejstava: crnogorski pravac.
Da li ovim podacima i procenama, ovako detaljno barataju NATO „umovi“ u Monsu i u Napulju?
Naravno. I još temeljnije i studioznije.
E, to je onaj glavni razlog (i dilema) s početka teksta, zbog kojeg Crnu Goru žele (i moraju) što pre da prigrle u svoje „toplo“ naručje.
Kad već ne mogu Srbiju koja nije još uvek dovoljno rasrbljena i teritorijalno pocepana, pa je u ovome vremenu i dalje prekrupan zalogaj.
Nekada smo na prostoru Crne Gore (uključjući i Rašku oblast) imali raspoređenu legendarnu 2. Armiju, koju su činila dva korpusa: Podgoročki i Užički, uz neposredno potčinjene, brojne armijske jedinice.
Teritorijalno more i priobalje branila je Ratna mornarica jačine Flote, koja je kasnije preformirana u Korpus RM.
Nakon NATO tzv. vojnih reformi i u Crnoj Gori i u Srbiji, zbrisane su brojne brigade, pukovi, bataljoni, flotile, pomorski centri…, mirnodopski i ratni borbeni sastavi koji su izdržali sva moguća iskušenja. Onaj, najvažniji ispit, položen je 99-te godine. Kada NATO nije ni smeo, niti znao da se primakne crnogorskim planinama i dolinama, ali ni priobalju i teritorijalnim jadranskim vodama.
Šesnaest godina nakon toga, šta imamo i mi i oni?
Jedno veliko ništa. I ne znamo kako dalje.
Šta nam ostaje za utehu i kao (makar uludo) nadanje?
Da pevamo onu poznatu i davno sklepanu pesmu – „..priča se, priča, da Rusi dolaze…“
Goran Jevtović
Fond strateške kulture
UPUTNICE
[i] http://www.nspm.rs/hronika/skupstina-crne-gore-usvojila-rezoluciju-kojom-se-podrzava-ulazak-u-nato-50-poslanika-je-glasalo-za-a-26-protiv.html
[ii] http://www.nspm.rs/hronika/poslanik-demokratskog-fronta-milan-knezevic-zvukom-sirene-u-skupstini-crne-gore-podsetio-na-nato-zlocine-1999.html
[iii] http://www.vojska.mod.gov.me/pretraga/117396/Informacija-o-statusu-Crne-Gore-u-Akcionom-planu-za-clanstvu-MAP.html
[iv] http://www.vojska.mod.gov.me/vijesti/152398/Svecani-docek-II-kontingenta-Vojske-Crne-Gore-iz-misije-Resolute-Support-u-Avganistanu.html
[v] http://www.vojska.mod.gov.me/vijesti/152426/Pukovnik-Pesic-pozelio-uspjeh-porucniku-Stepanovicu-koji-ide-na-komandni-brod-operacije-Atalanta.html
