Crna Gora nakon izbora

Dva meseca nakon završetka parlamentarnih izbora, u Crnoj Gori se ne smiruju strasti. Štaviše, rezultati ne samo da nisu priznati od strane celokupne opozicije u Crnoj Gori, već se i rasprava o upadu takozvane Dikićeve grupe proširila na Srbiju, NATO i Rusku Federaciju.

Podsetimo, volšebni upad grupe srpskog policijskog generala Dikića i njegovo još čudnije hapšenje na dan izbora su veoma doprineli zastrašivanju manjina i njihovom vezivanju za DPS i manjoj izlaznosti. Dikić je navodno imao nameru da izvede terorističke napade i da izvrši atentat na Đukanovića. (On se inače “proslavio“ svojim prisustvom u Kosovskoj Mitrovici u vreme izbora po albanskim zakonima, koje su bojkotovali Srbi u novembru 2013, kao i prijateljstvom sa opskurnim Bebom Popovićem i bivšim direktorom crnogorske policije Veljovićem). Na taj način, Đukanović je uz medijsku (Informer, Pink, Politika) i drugu pomoć “prijatelja“ Vučića, šireći srbofobiju među manjinama i kontrolišući 60.000 glasača iz javnog sektora i njihove porodice, uz izborni inžinjering poput glasanja za hrvatsku manjinu u prosrpskoj opštini Andrijevica (97% pravoslavaca i 60% Srbi ) uspeo da ostvari tesnu pobedu od samo jednog mandata na izborima.

Međutim, i to mu nije bilo dovoljno. Posle izbora je crnogorsko tužilaštvo “utvrdilo“ da su ruski državljani, izvesni Eduard Vladimirovič Širokov i Vladimir Nikolajevič Popov organizovali kriminalnu grupu radi ubistva premijera Mila Đukanovića. Oni su se navodno 26. septembra u Moskvi sastali sa izvesnim Aleksandrom Sašom Sinđelićem i dali mu “naredbe“ za Crnu Goru kao i 200.000 evra. Đukanović se nije libio u svom antiruskom delirijumu ni da polemiše sa ruskim ministrom inostranih poslova, nazivajući (iz Beograda i tako zloupotrebljajući gostoprimstvo srpske vlade) njegove izjave “bahatim“. Slične izjave je davala i njegova marioneta na čelu nove vlade, bivši šef tajne policije Duško Marković.

Da se radilo o loše režiranom državnom udaru, možda su najbolje pokazali skandalozni i konfuzni javni nastupi glavnog specijalnog tužioca (GST) Crne Gore, Milivoja Katnića. Katnić ne ume da objasni ni koliko “terorista“ ima. Broj je varirao od 50 do 500.

Odgovorajući na pitanje gde se nalaze Rusi koji su pripremali napad, Katnić je 6. novembra 2016. na konferenciji za štampu faktički priznao da nema nikakvih dokaza protiv njih: “Specijalno tužilaštvo Srbije je ova lica imalo pod svojim nadzorom. Ta lica se više ne nalaze na teritoriji Srbije. BIA ih je kontrolisala ali se to ne može koristiti kao dokaz niti su oni mogli da ih liše slobode.“

Na konferenciji je emitovan i trominutni film. Prikazano je zaplenjeno ‘‘oružje“ državnog udara: praćke sa metalnim kuglicama, panciri, dron, lisice, čelična žica sa žiletima koja se koristi za preprečavanje puteva, palice, bokseri, suzavac/sprej“.

Vatreno oružje je navodno uništeno od strane crnogorskih organa:

„Zaustavili smo da se oružje unese u Crnu Goru… Trebalo je da uđe preko granice sa Albanijom. Oružje je uništeno“, izjavio je tužilac. Nešto kasnije je objavljeno da je oružje navodno uništio “svedok saradnik“ iz Zubinog Potoka, izvesni Mirko Velimirović.

Konačno, odgovarajući na pitanje od koga je Crna Gora dobila informaciju o zaveri, Katnić je izgovorio rečenicu u kojoj je prevazišao samog sebe:

„Informaciju smo dobili onako kako su je Crnogorci uvek dobijali, uz pomoć Boga i junačkog talika“.

Konačno, tužilaštvo je krajem decembra raspisalo poternicu za 6 ruskih i srpskih državljana, zbog sumnje da su učestvovali u pripremanju “terorističkih“ napada. Na Interpolovoj poternici se našao i srpski državljanin Nemanja Ristić (koji je ranije najavio krivičnu prijavu protiv Sinđelića zbog lažnog optuživanja) koga su kamere Vučićevih medija “slučajno“ snimile u grupi koja je dočekala ruskog ministra Lavrova na groblju crvenoarmejaca u Beogradu u 12. decembra 2016.

Čitav ovaj medijski i državni Đukanovićev cirkus je podržao i Aleksandar Vučić: ‘‘Postoje nepobitni dokazi da su određena lica, i to nisu radili ovi koji su uhapšeni, pratila put kretanja premijera Crne Gore na dnevnom nivou, u svakoj sekundi, i obaveštavali druga lica koja je trebalo da postupe po tome. Pronađen je i novac, oko 125.000 evra, uniforme i druge stvari“, rekao je Vučić na konferenciji za štampu u oktobru 2016. nekoliko dana posle izbora u CG, ne pominjući praćke.

Zatim je uporedio Mila Đukanovića sa Zoranom Đinđićem: “Da budem neko ko će učestvovati u ponovljenom slučaju Bagzi… Taj film nećete gledati“, rekao je Vučić u svom prepoznatljivom nedržavničkom stilu. Iste tvrdnje o državnom udaru je ponovio i na sastanku sa čelnicima NATO u Briselu krajem novembra 2016.

Opozicija u Crnoj Gori nije pristala na ovu farsu. Demokratski front, Ključ, Demokrate i SDP su već 17. oktobra saopštili da ne priznaju rezultate izbora upravo zbog upada Dikića i stvaranja “atmosfere državnog udara“. Pokrenut je bojkot parlamenta. Vodeća stranka Demokratskog fronta, Nova srpska demokratija ipak nije krivila Vučića za njegovo učešće u farsi. Naprotiv, Andrija Mandić je predvodio delegaciju koja je posetila Vučića u Beogradu 5. decembra 2016. Taj susret je dao priliku Vučiću da se još jednom lažno predstavi kao političar koji brine o Srbima u regionu. Srbija će uvek da bude uz srpski narod i van granica Srbije, pomoći će srpske ustanove kulture u Crnoj Gori, pisalo je u saopštenju Kancelarije Vlade Srbije za saradnju s medijima. Koalicioni partner Nove srpske demokratije, Pokret za promjene, nije otišao u Beograd. Njegov lider Medojević je izjavio krajem decembra u Bijelom Polju: “Kako vreme prolazi vidi se da ni u Srbiji nije objavljen ni jedan dokaz.

Nema ni onih 125.000 evra koje je Vučić pominjao da su nađeni, nema ni tih stranaca koji su uhapšeni i za koje je pominjao da su pod nadzorom službi bezbednosti Srbije. Očigledno da je to velika farsa i Vučić je deo čitave priče, a Sinđelić i Velimirović su saradnici srbijanske policije i logistika čitave akcije je rađena u Srbiji. Uhapšeni su građani Srbije „koje niko ovde ne štiti iako su pohapšeni na pravdi Boga bez ijednog dokaza i već dva meseca leže u zatvoru“, rekao je lider PZP i zaključio da je Vučić “bratski i lopovski pomogao Milu Đukanoviću u prikrivanju lažnog državnog udara u Crnoj Gori“.

Drugi deo opozicije (Ključ, Demokrate i SDP) takođe nije poverovao Vučićevim frazama. Komesaru za proširenje EU Johanesu Hanu je u decembru predat izveštaj o neregularnostima tokom izbora. Poseban deo izveštaja se odnosi na izveštavanje medija pod kontrolom Vučića (Pink M) i upad Dikićeve grupe. U izveštaju se analizira pad izlaznosti usled upada Dinkićeve grupe (od 15 sati, pa sve do zatvaranja birališta u 20 sati). U zadnjem satu je zabeležena najmanja izlaznost od uvođenja “višestranačkog sistema“ u Crnoj Gori. Opozicija zato procenjuje da je za 4% do 5% smanjena izlaznost usled upada Dikića i kampanje koju su pokrenuli Đukanovićevi i Vučićevi mediji. U situaciji kada je samo 1% odlučilo pobednika izbora, jasno je šta je to značilo i koliko je Vučić pomogao Đukanoviću.

U tom kontekstu, u intervjuu za „Dan“ od 15. decembra 2016. godine lider kolicije Ključ Miodrag Lekić je izjavio da bi trebalo pozvati premijera Srbije Aleksandra Vučića da svedoči: “Kada smo već kod Srbije, trebalo bi pozvati premijera Aleksandra Vučića da svjedoči u Crnoj Gori, imajući u vidu da je srpski premijer, po izjavama koje daje, najviše ‘lično vidio i čuo’ o terorističkom napadu u našoj državi. To je čak javno izjavljivao i u međunarodnim sjedištima, pa i tokom konferencije za štampu sa Jensom Stoltenbergom“, zaključio je Lekić govoreći o ulozi najboljeg Đukanovićevog prijatelja u regionu, nesebično angažovanog u borbi protiv prosrpske i građanske opozicije u Crnoj Gori.

Pavle Vuletić

www.fsksrb.ru