Da se odmah razumemo, volim Crnu Goru! I smem da se zakunem da je ništa manje ne vole oni njeni građani koji su u subotu bili rezervisani prema proslavi desetogodišnjice nezavisnosti.
Niti postoje gradi koje će izmeriti ljubav prema njoj kod onih kojima je pusula o nezavisnosti najveća legitimacija otadžbinske odanosti, zajedno sa “independističkom” zastavom u rukama uvezanom uz NATO barjak. Sa glavnim gostima u vidu jednog briselskog birokrate i jednog predsednika samoproklamovane republike za kojim se vuče poternica za terorizam, genocide i sumnja da je trgovao organima. ( Mogli bi Donald Tusk i Hašim Tači konačno to i da rasprave kad su se već našli zajedno.)
E, tu se razilazimo! Ne Crna Gora i ja, nego ono iskonsko crnogorsko u meni i ljudi koji su uzeli tapiju na isto i besramno ga uzurpirajući.
Bio sam na tivatskom aerodromu dan posle referendum i najviše ljudi na šalterima je govorilo albanski, čekirajući karte za Ameriku, Švajcarsku, Nemačku…. Bili su na glasanju i vraćali su se kući.
Rođen sam u Crnoj Gori, ali nisam imao pravo da glasam.
Zato su mi izborili pravo da se u rodnom gradu moram prijaviti kad dođem da obiđem majku!
Pravo da malom sestriću objašnjavam čudna slova u bukvaru!
Pravo da zaboravim koji sam jezik progovorio i na kom sam školovan!
Pravo da “kreativno” tumačim Njegoša!
Pravo da mi crkvu u kojoj smo kršteni i ja i promoter nezavisnosti zovu okupatorkom!
Mnogo je to prava za ovo malo života i krhkog znanja.
Što se tiče Crne Gore, želim joj svu sreću ovog sveta. Bila je država i biće. Večnija od privremenih ljudi!
Ranko Pivljanin
