Zašto sada ima onoga što nije bilo? Odgovor se možda krije u samom pitanju
Nijedno dete nije tražilo da se rodi. Svako se dete rodilo samo zato što smo mi tako odlučili. Oni su naša odgovornost.
Ubijena su deca. Ubica je dete. I jedan mladi čovek, ni 48 sati posle tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru. Još jedno masovno ubistvo, okolina Mladenovca. Smrt je na sve strane.
Srbija je u žalosti. I u šoku. Šta nam se to događa?
Kao da se nalazimo u građanskom ratu sa sobom u kome, baš zato što ga vodimo sami sa sobom, i ne može da bude pobednika. Pobeda može da bude samo da taj građanski rat sa sopstvenim životima, koji se okončava ovakvom smrću na sve strane – prestane.
A to može da se dogodi samo ako uspemo da shvatimo kako smo uopšte dospeli u ovo stanje permanentne crne hronike.
Naime, zašto sada ima onoga što nije bilo nikad ranije u našem kolektivnom iskustvu? Odgovor se možda krije u samom pitanju. Negde smo, izgleda, skrenuli pogrešno na putu iz prošlosti u svetliju budućnost.
Problem je, naravno, već i to što ćemo se, čak i hladne glave a kamoli sad, teško usaglasiti gde smo to pogrešno skrenuli, ili se čak nalazimo na potpuno pogrešnom putu, ili je to u stvari ćorsokak a na njegovom kraju litica…
Pa ipak, kad se sav ovaj užas ogoli, nije moguće izbeći nesporan zaključak, ma koliko se banalnim činio dok se o njemu malo podrobnije ne razmisli, da u korenu svega stoji manjak, a ne višak ljubavi. U najširem značenju te reči koje uključuje i pažnju, i dobrotu, i solidarnost i ostale plemenite pojmove i osećanja koji se u današnjem svetu čine totalno prevaziđenim.
Nisu ubice postale ubice zato što su doživeli višak, nego manjak ljubavi.
Naša je dužnost – eto još jedne važne, lepe i prevaziđene reči, sad svi samo imamo neka prava – naša je dakle dužnost prema našoj deci, a svi smo mi nečija deca i nijedan roditelj ne sme više da oplakuje decu zbog ovakvih povoda, te zato moramo, dužni smo im, to je naša jedina i najsvetija obaveza, da iz onog, naoko trivijalnog zaključka o manjku a ne višku ljubavi, izvučemo vrlo konkretne pouke o životima koje živimo kako bismo decu zaštitili.
Možda time, ako izvučemo pouke, nešto i možemo da postignemo. U suprotnom sigurno nećemo postići ništa.
Roditelji: deci je samo potrebno da ih volimo. Da ih zagrlimo i da ih čujemo. Iako su mali, njihovi problemi njima nisu mali. I neće postati manji ako ih ne slušamo. Možda, da je neko na vreme slušao ono dete, ubicu, ono to ne bi postalo.
Umesto toga je to dete bilo odlično i pametno i išlo na mnoge aktivnosti i sigurno su zbog toga mogli da se pohvale. Ali nisu deca tu da bi nas činila ponosnim nego su tu da bismo ih mi voleli; nije njihov zadatak da ostvaruju naše ambicije nego je naš zadatak da decu pustimo da budu deca. Pošto smo ih već doneli na ovaj svet zato što smo mi to hteli, a ne oni.
Uostalom: nisu bez razloga Kinezi još pre par godina doneli regulativu ”dvostrukog smanjenja” čiji je cilj da se deca rasterete vannastavnih aktivnost a roditelji finansijskih izdataka, kako bi se ublažio pritisak i na decu i na roditelje.
Hajde zato da učimo decu da budu dobri drugari a ne da se iscrpljujemo izmišljanjem termina kao što je vršnjačko nasilje, kao da termin može da reši neki problem. Naučimo ih da pomažu jedni drugima, da jedni prema drugima budu dobri a ne surovi, zaboga, nije čovek čoveku vuk. A kamoli oni čovečuljci kojima je prirodni nagon samo da se smeju, svi smo krivi ako prestanu da se smeju.
Kad smo kod toga: a zašto i mi, odrasli, ne bismo propustili poneku priliku da se nervozno naljutimo na onoga ko nam se tako namesti? Umesto psovke, na primer, osmeh. Pa će taj koji je dobio osmeh umesto psovke to možda produžiti dalje, i zamislite da to postane zarazno. Uostalom, svaki je dan sastavljen od nekih malih trenutaka, i sav život je tako satkan, i koji tačno razlog postoji da u njega ne ubacujemo čestice nečeg dobrog i lepog umesto lošeg.
Neće zbog toga svet postati teži za našu decu, može samo da bude obrnuto. Ima takvih stvari koje možemo da uradimo, ništa ne koštaju a mogu da pomognu, i nemamo pravo da makar ne pokušamo. Dužni smo to svoj deci.
Ima, naravno, i previše onoga što sami ne možemo. Ali može država ako država služi našim potrebama. Nije ovde reč o politici nego o onome što je normalno.
Evo jednog dobrog primera koji je, naravno, ostao neprimećen. U Rusiji su odlučili, setili su se, da porade na podizanju standarda i društvenog statusa učitelja i nastavnika, uz obrazloženje, podsećanje, da je reč o osobama koje podižu i vaspitavaju našu decu. Koliko je to važan poziv, zapravo, nema mnogo važnijih.
I zaista, kad se samo malo razmisli, zar je normalno da ti učitelji i nastavnici, koji nam vaspitavaju decu, imaju po nekoliko puta manje plate od, recimo, nekih menadžera koji služe samo svojim korporacijama, kao da je korporativno dobro važnije od državnog, to jest, opšteg.
Nema novca za to? A zašto ga nema? I – za šta ga ima? Ili ne da MMF? Utoliko gore po MMF.
I iz Kine još jedan zgodan primer. Nisu samo strogo ograničili broj sati dozvoljenih za igranje video-igara, nego su i zabranili video-igre u kojima igrači mogu da biraju da li će biti dobri ili zli likovi. Nije svejedno, i takva vrsta izjednačavanja dobra i zla smatra se nedopustivom. Obrazlažu: i video-igre moraju da promovišu „prave vrednosti“. Jedna od zabrana odnosi se i na promociju onoga što se i kod nas nekada s prezirom smatralo srebroljubljem a sada su to neke uspešne osobe na koje se i naša deca ugledaju.
S tim vezi, u Kini zabranjuju i selebritije koji među kineskom decom i omladinom šire ”nezdrave vrednosti”. Ostale bi prazne sve one farme u kojima obitavaju naše rijaliti zvezde.
Zašto da ne bude zabranjeno ono što je loše. I detetu je zabranjeno ono što je za njega loše – za njegovo dobro. U takvom smo trenutku, u crnoj hronici, i zato ovo nije ograničavanje slobode nego zaustavljanje anarhije.
I tako dalje, moglo bi o svemu ovome da se raspreda unedogled, poenta je u tome da nešto moramo da preduzmemo jer nas je nepreduzimanje i dovelo u svu ovu crnu hroniku.
Poslednji je čas da se pozabavimo svojom moralnom i mentalnom higijenom. Da više ne bude onoga čega nije ni bilo pre nego što smo tamo negde skrenuli pogrešno. Moramo da se vratimo na pravi put.
U suprotnom nam preti budućnost naše dece koja u školi neće da strepe zbog kontrolnog iz matematike, nego da li će iz nje izaći živa.
Da li je to budućnost koju želimo?
AUTOR:Nikola Vrzić
Premijerka Brnabić optužila je danas opoziciju da „politizuje“ dva nedavna masovna ubistva u Srbiji kako bi napala predsednika Aleksandra Vučića i vlast, tj. nju. Da je u mogućnosti, ona bi zbog šefa, optužila i blagog boga. Da bi opravdala svog nerada i rada šefa za učinjene zločine ona politizuje i okrivljuje opoziciju, a koju ulogu ima opozicija u upravljanju državom? Sve je u njenim ispuštenim rukama i svu vlas predala voljenom šefu, a sada su krivi drugi, a ne ona i njena vlast koja je sve obaveze ispustila iz ruke. Kako nije je stid da lupeta, bez grižu savesti za neučinjenog. Pod njenom komandom je i školstvo i policija i briga o sigurnosti dece i građana. Ona ne misli da neće je stići kletva majki, bake i deke izginulih. Umesto da ćuti ona lupetanja prebacuje na štetu drugih, umesto da podnese ostavku, ona veliča šefa i sebe. E, narode šta te još ćeka, dobrog najmanje?