Crni panter u ponosnoj zemlji

1
56

Vest o pojavi crnog pantera u vojvođanskoj ravnici, u ataru Apatina, ovog je meseca prilično uzbudila javnost. Divlja zver. Kako sad da idemo u šumu? Kako u šetnju? Kako na njivu? Kako da uslikamo selfi sa panterom, možda je opasno? I tako smo, ove jeseni, jurili pantera vojvođanskom ravnicom, i nismo ga ujurili; potraga je obustavljena jer nije nađen dokaz da je ikakvog pantera uopšte bilo u navedenom ataru. Šteta, jer taj panter je ipak bio neko rešenje, što bi rekao pesnik Kavafi.

I tako, sve jureći pantera, kao da nismo dovoljno zapazili pojavu druge divlje zveri i to ne po šumama  i gorama ove zemlje ponosne, nego u – njenoj Skupštini. Dok je, dakle, u zakonodavnoj kući tekla rasprava o rebalansu budžeta, za govornicu je u jednom trenutku izašla poslanica opozicione stranke Tatjana Manojlović i počela da govori, što i spada u opis posla narodnog poslanika/poslanice u Skupštinama ponosnih zemalja. Za to vreme njen uvaženi kolega, Dalibor Šćekić, iz redova vladajuće stranke, odlučan u nameri da na toj sednici nešto značajno uradi, da bude zapažen u centrali, nije samo prošetao poljem, crn i elegantan, sa zelenim očima i načuljenim  ušima, mašući lenjo repom, nego je, takav kakav je, u odelu sa kravatom, svojoj koleginici u najvišem domu jedne zemlje ponosne, pokazivao, mimikom karakterističnom za porno filmove, da je za njega njena diskusija nešto nalik oralnom seksu. Ili da bio on voleo neki oralni seks u skupštinskom restoranu. Ili nešto treće, ko će ga znati za čim panteri na slobodi i u skupštini žude i maštaju.

Hronologija ove otužne skaske se, međutim ovime ne završava: predsednik najvišeg doma ove zemlje ponosne Vladimir Orlić samouvereno će, na proteste opozicionih poslanika, odbrusiti da ničega nema na snimku, da se ništa od toga što oni govore ne vidi pa da se, ergo, to nije ni dogodilo. A on je gledao. Snimak koji nije sa naplatne rampe, ali jeste iz skupštine. I na tom snimku toga nema. Svako u ovoj zemlji ponosnoj, naime, ima svoj resor koji nadgleda.

Da Vas podsetimo:  Stazama četničke evolucije

Potpredsednica skupštine Sandra Božić, takođe iz redova vladajuće stranke, priključiće se ovoj predstavi, da je začini sa malo kafanskog šarma, opaskom kako je primetila da poslanice opozicije mnogo nešto prolaze pored klupa gde sede poslanici Srpske napredne stranke, konstatujući kako ona „ne zna da li se to one preporučuju“ tim svojim prolascima kroz koridore kojima je jedino i moguće proći kad u Skupštini idete da u hodniku udahnete malo čistog zraka.

I to bi, otprilike, bilo sve što se dogodilo u Skupštini. Civilizovani deo javnosti je reagovao saopštenjima u kojima se osuđuje mizoginija u najvišem domu, zahtevima za smenu potpredsednice skupštine i jednoglasnom osudom prostakluka kome nije mesto ni na njivi a kamoli ne u Skupštini.

Šta nam govori ovaj kafanski vodvilj odigran u režiji vladajućih poslanika u najvišem narodnom domu? Prvo to da se civilizacijska propast jednog naroda, započeta pre 30 godina, neće tako lako zaustaviti, da poseduje mehaniku lavine i da svi zajedno moramo da se zamislimo kuda će nas, sve zajedno, odvesti (po)puštanje pred divljima tamo gde divljima mesto nije.

Poučni reper iz ne tako davne evropske prošlosti je najbolji prikaz ove opasnosti: kada je 1932. nemačka Nacionalsocijalistička radnička partija na izborima osvojila svoje prve mandate u Rajhstagu, i kada su, zbog nemogućnosti da se obrazuje vlada jer niko nije imao većinu, organizovani iste godine još jedni izbori a na njima nacisti osvojili 4 procenta manje glasova, Hindenburg, ostareli general i predsednik Vajmarske republike, nevoljko ipak odlučuje da Adolfu Hitleru poveri mandat za sastav vlade jer je, zajedno sa Francom fon Papenom, prethodnim, neuspešnim kancelarom, ocenio da nacistima opada ugled u narodu i da oni ipak nisu pretnja demokratiji. „To je bilo kao da su pustili vuka u tor sa ovcama“, reći će posle toga Gebels o ulozi koju su, po ulasku u nemački Rajhstag, odigrali on i njegove partijske kolege. Ostalo je poznato.

Da Vas podsetimo:  Milenko Jovanov, šampion gluposti i bezobrazluka

Gledajući, dakle, rijaliti zvani Srbija, sve je teže oteti se utisku onoga što se u žargonu filmadžija zove „prerežiranost“: radnja našeg života se toliko vulgarizuje, likovi postaju groteskno karikaturalni i njihovi akti neshvatljivo prozirni i bahati da se čitav život počinje da doima kao jedna neuspela, i odvratna predstava.

Pa je tako distanciranje civilizovanog dela javnosti od ovakve predstave, iz nekog razloga skoncentrisano na aspekt mizoginije i zaštite ženskog prava, zapravo promašilo temu i ostalo ograničeno. Jer, naime, zašto bi ovim postupkom poslanika vladajuće stranke bile ugrožene, i uvređene, samo žene? I zašto bi osiona potpredsednica Skupštine ove zemlje ponosne trebalo da se, saglasno zahtevu jedne manje važne vojvođanske stranke, izvini svim ženama Srbije?

Potpisnik ovih redova je muškarac. I on vam, evo, garantuje svojom čašću da se oseća uvređeno, i posramljeno, što je u Parlamentu njegove zemlje moguće da jedan odrastao muškarac jednoj odrasloj ženi, svojoj koleginici, predstavnici naroda, u lice izvodi mimiku oralnog seksa. Njih dvoje su predstavnici svih nas. Oni tamo ne sede zato što im je deda ostavio mesto u tim klupama, nego zato što smo ih mi, u sistemu koji se naziva demokratijom, izabrali da tamo, na korist i polzu svih nas, suprotstave mišljenja i da u tom plemenitom dvoboju za nas kao društvo proizađe najbolje rešenje.

Jer, poslanice u skupštini ove zemlje ponosne su supruge, majke i sestre. Neće moći dugo da traje situacija u kojoj je moguće vređati ih ovako primitivno a da to ne izazove reakciju nekog muža, sina ili brata koji će poželeti da nauči lepom vaspitanju odbegle poslanike koji ne mogu da obuzdaju svoj divlji gen. Kad je ugroženo pravo svakog građanina da dostojanstveno živi, kada je ugrožena čast njihovih žena, sestara i majki, onda sva sredstva za odbranu te časti postaju legitimna. Pitanje je da li ćemo, svi mi kao društvo, dozvoliti da se naš život pretvori u džunglu gde će svaki uvređeni muškarac juriti svog pantera puškom po ulici?

Da Vas podsetimo:  ZAVOĐENjE

Dakle, posramljena potpredsednica Skupštine jedne zemlje ponosne (jer takvim su ponašanjem posramljeni ne oni kojima su vulgarnosti upućene; posramljen je onaj ko upućuje, to je valjda jasno?), posramljena potpredsednica Skupštine mora, dakle, pre nego što bude smenjena, da se izvini svim građanima Srbije.

Takvo jedno izvinjenje vredelo bi nama poniženima i uvređenima, u ovoj zemlji nekada ponosnoj. Jer svi smo mi, i oni što vladaju i oni kojima se vlada, u tom zajedničkom kazanu u kom se pečemo nedopečeni i kuvamo nedokuvani, kao otpaci neke državolike crkotine od koje Istorija priprema svoj poslednji obrok, pre nego što neslavno nestanemo sa njene scene.

Bojan Bosiljčić

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime