Crnjanski o frankovcima: Za carsku penziju prodali bi i Hrvatsku

0
385

U jednom svome tekstu iz 30-ih godina prošloga vijeka, Crnjanski se osvrnuo na frankovačku „elitu“. Veoma oštro i u svome izvanrednom stilu kritikuje njihovu pokondirenost, dvoličnost i anti-narodni karakter. Čak kaže kako bi za carsku penziju prodali i Hrvatsku.

Tri Starčevića: David, Ante i Mile (Foto: Vikipedija/Josip Horvat)

Eugen: ime-motiv

Svoju kritiku počinje na zanimljiv i neobičan način – od jednog imena: Eugen. Upravo to ime za njega predstavlja motiv koji negdje dodiruje u srž iskvarenosti frankovačke elite.

Tako kaže: „Eugen to je omiljeno ime hrvatskih frankovaca. Eugen to zvuči otmeno, to zvuči „šnajdig“, to potseća na slavnog princa Eugena Savojskog idola nekadašnjih, crno-žutih oficira. Celo to društvo ne voli uopšte da govori hrvatski, nego mu od srca ide samo nemačka reč. (…) Eugen, to je inkarnacija frankovluka, mržnje na Srbiju, mržnje na sve što je narodno, a naročito seosko, naše seljačko.“

Govori i o njihovom lažnom republikanstvu: „Ništa nije netačnije nego i pomisao da je banda Kvaternikova republikanska, da je ona u Marseju gađala monarhističku ideju. Naprotiv, Eugen to znači duboku odanost monarhizmu, ali ne dinastiji našoj koja je ponikla iz dubine naroda, kralju čiji je još praded krčio i kopao sa svojim seljacima u Topoli. Eugen to znači lakejsku odanost, ali habzurškim carevima, vernost ali u Beču, među „presvijetlima“, među baronima, među fon-ovima.“

Crnjanski na više mjesta odvaja hrvatski narod od takve elite. Čak piše o vijekovnom iskorištavanju hrvatskog seljaka od sličnih tima. „Eugen“, kaže „to je inkarnacija jednog propalog varoškog staleža, kao bajagi otmenog koji je prema svome narodu oduvek bio okrutan, koji je svog malog čoveka sa sela hrvatskog oduvek upotrebljavao za Miju, za uplašenu zver, za seržana, za husara. (…) Eugen, ništa to ne znači na hrvatskom, daleko je to uvek bilo od pameti i gorčina, od hrvatskog znoja i muka. Eugen to je poslednja crno-žuta tragikomedija, sa celim svojim štabovim, časopisima, poglavnicima i predstavnicima, Bonifacijama i Servacijama.“

Da Vas podsetimo:  SRPSKI JEZIK BEZ GRANICA

Poslednji put je Eugen bio zadovoljan Srbijom tamo oko 1885.

O odnosu frankovaca prema Srbima i Srbiji piše kako su izvor svih kleveta protiv srpskog naroda za čitav devetnaesti vijek. „Tip tih Eugena, i njenih porodica pobesneo je naročito od onda od kada je bilo postalo jasno da će Srbija Karađorđevića posle pobede 1912. god. stvoriti državu. Državu koja je jedina mogućnost da sav naš narod jednom prestane da bude tuđ sluga i tuđa igračka. (…) Poslednji put je Eugen bio zadovoljan Srbijom tamo oko 1885. godine, za vreme Slivnice i Obrenovića, kada je uzvišeni arbitar nad svim našim narodnim pitanjima bila Austrija. Der schone Milan, „lepi Milan“ u Beču, u kafešantanima, ili crnogorski princ onako karikiran kako su ga Beč i Pešta hteli u opereti „Vesela udovica“, to su bili jugoslovenski simboli koji su Eugenu bili po volji.“

„Kralj Aleksandar“, nastavlja Crnjanski, „i Kralj Petar oduvek su imali da očekuju njine metke ubica. Jednog su željno tražili 1915. godine, drugog su uspeli da sačekaju posle dvadesetak godina. Kralja Aleksandra, neumornog radnika, fanatika jugoslovenske ideje, i svetlog Srbina, Eugen i svi Eugeni mrzeli su gore nego što orla mrzi puzava vipera.“

„Eugen je inače očaran herojskim podvizima i probio je uši svetu u slavu militarizma Japanaca, pobeda kod Limanove i Lileburgasa. Za njega je samo srpska vojska nimalo čarobna. Eugenu je samo Kraljeva vojnička slava smetala.“

Na kraju Crnjanski zaključuje sa odnosom kakav su Srbi trebali da imaju prema frankovačkim krugovima. „Nj(ima) bi smetalo samo kad bi jednom mi prestali da budemo naivni, kad bi jednom i mi počeli da se svetimo za svaku uvredu na devetom kolenu. Jer da nije bilo praštanja i glupog sažaljenja za zabludelog brata „presvijetlog“ Sarkotića, danas ne bi bilo ni baruna ni Eugena, ni jednog Eugena od tih kojima se sada bavi Evropa.“

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili sedam vekova Gračanice

Tekst Miloša Crnjanskog u cjelini objavljen u: Miloš Crnjanski: Politički spisi, priredio: Milo Lompar, Beograd, Oktoih, 2008.

Autor članka: Mihailo Bratić

Naslovna fotografija: Savremena Hrvatska stranka prava koja sebe smatra jedinom autohtonom „pravaškom“ strankom u Hrvatskoj (PIXSELL/Marko Lukunić)

izvor:https://kompasportal.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime