Ono što se dešava u Crnoj Gori i na tamošnjim litijama, gde narod izražava nezadovoljstvo zbog novog zakona o crkvama, jeste ne samo to. To je i svojevrstan lakmus papir za budućnost Srbije.
Kao što su ratovi u Jugoslaviji i raspad iste, bili lakmus papir za SSSR, tako je i sada. Nije ubistvo Ferdinanda razlog za Veliki rat, ali jeste ga pokrenulo. Tako i zakon i pravno bezvlašće u Crnoj Gori jesu samo inicijalna kapisla. Ne za oduzimanje crkvene imovine, već za ubijanje Srbije.
Mnogi analitičari i razumni ljudi u ovom nezakonju prema crkvenoj imovini vide zapravo pripremu za oduzimanje Kosova. I ako mnogi, možda čak i većina misli da je Kosovo izgubljeno, činjenica je da je ono srpsko. Koliko god ga se mi odricali i davali ga za šarene bombone i milovanje po glavi, ne da se ono samo, Bog nam ga čuva.
Ako u jednoj srpskoj državi, a Crna Gora to jeste, prođe oduzimanje hramova Srpske Pravoslavne Crkve, onda u okupiranoj Srbiji, oduzimanje teritorije neće biti ništa teže. Samo jedna rutina, koju svetski kreatori vešto pripremaju godinama. Desetinama godina.
Ono sa čim se nikad ne može sa sigurnošću računati, jeste duh naroda. Ako uspeju da ubiju duh, onda će i uspeti sa svojim namerama. A duh naroda se ubija tako što se obezvređuju njegova verovanja i koreni. Ako pojedinca srozavamo ponižavanjem, narod ćemo uništiti zakonom. Zakonom koji ponižava, unižava i vređa. A upravo takav je zakon donet od svetskih kuvara u crnogorskom „parlamentu“. Smešno je i pomisliti da je ideja o takvom zakonu se rodila u glavi crnogorske vrhuške. Oni su sve samo ne sposobni da zakone stvaraju i primenjuju.
Crnoj Gori nikad više nije pristajalo to ime nego što je sada. Gora i od goreg i crnja od crnog, ali isto tako sa vatrom koja gori i koja čisti prljavštinu sa svog imena. Nije sramota biti okupiran ili nemati svoju državnost, ali prodavati svoje ime i korene na kojima stoji država, to je sramota. I ono sa čim se uvek Crna gora dičila nestalo je. Nema obraza.
Ali ima ljudi. Divnih ljudi. Svih onih koji možda i nisu vernici ali znaju ko su i šta su. Čiji su. Koji kada treba probude se i stegnu pesnicu. Upravo taj narod sada hoda Crnom Gorom. Nekada bi se njihovi preci latili za ljevor ili sablju, ali sada se čojstvo pokazuje drugačije. Jer je i neprijatelj drugačiji. Iz naših, da ne kažem njihovih redova.
Svi oni koji se već godinama spremaju u Srbiji da se sa svojim drugarima iz Prištine zaigraju „Kockice“ i zapevaju onu poznatu kako „u Svetu postoji jedno carstvo u kome caruje drugarstvo.. „ moraju znati da i ovde će se svi spavači dići. Da oni koji ne glasaju iz principa jer nemaju za koga da glasaju, i svi oni koje „smara“ briga i za sebe a još više za Srbiju, su isti ti koji će na spremljene potpise i zagrljaje Prištine i Beogada, ustati i pokazati svoje lice. Da ako su zaspali nisu umrli. Da znaju ko su i šta su i šta je njihovo.
