Ana Brnabić, novopečena članica SNS trenutno na funkciji premijerke Srbije iskoristila je vanredno stanje da stepen zatvorenosti naše Srbijice sa orbanizacije podigne na nivo erdoganizacije.
Dakle, od perfidnog gušenja slobode medija, gaženja vladavine prava i laganog ustoličavanja autokratije (simboli orbanizacije), premijerka dozvoli sebi izjavu u kojoj, za sada, samo pita da li novinari koji kritički izveštavaju o dešavanjima u Srbiji u doba korone mrze svoju državu.
Zašto, ljudi, to radite? Je l’ vi mrzite Aleksandra Vučića toliko da kroz njega mrzite svoju državu, sve svoje građane, ceo sistem? – pitala je premijerka u “Ćirilici”.
Svesno ili ne, premijerka je nacrtala metu svakom novinaru koji na redovnim i neredovnim konferencijama za medije u toku vanrednog stanja postavi pitanje koje se ne sviđa vrhu vlasti i koje ima kritički ton prema onome što oni rade.
Koliko je takva retorika opasna vidi se najčešće na društvenim mrežama gde postoji čitav korpus ljudi, neki su botovi, a neki su stvarni, koji veruju u te “izdajničke” priče i koji novinarima upućuju najgore uvrede, a neretko i pretnje.
Šta ćemo ako se to nasilje prelije na ulicu? Ko će da odgovara za krvave novinarske glave?
Pitanja koja se čuju na konferencijama, što je najvažnije, nisu plod novinarske mašte, makar ne u većini slučajeva, već su to brige i muke građana i lekara – o broju testova, respiratora, zaštitnoj opremi, uslovima u improvizovanim bolnicama, pa i latentnoj funkcionerskoj kampanji koja se, u najmanju ruku nefer, provlači “ispod žita”.
Dakle, kako neko ko pita u ime građana može da mrzi svoju državu?
Naprotiv, on pita i izveštava o tome zato što je voli. Zato što želi da bude bolja i za njega i za sve građane, uključujući i premijerku Brnabić.
To je najpatriotskiji čin koji novinar može da radi i u redovnom, a posebno u vanrednom stanju – da koriguje sistem na bolje. Da “pogura” one koji rade za građane da budu još bolji. Da svi imamo jednaka prava, jednaku i najbolju moguću zdravstvenu zaštitu i da sve bude transparentno.
Već pomenuta pitanja i teme oko respiratora i zdravstva su, makar do sada, ono na šta su nadležni iz političkog vrha najčešće reagovali i obračunavali se sa medijima. Novinarka Ana Lalić je i uhapšena, što je upravo jedan simbol već pomenute erdoganizacije.
Za vreme vanrednog stanja u Turskoj, koje je trajalo 2 godine, tamošnji predsednik Redžep Erdogan uhapsio je 160.000 ljudi iz svih sfera života, a u julu 2018. godine u turskim zatvorima bilo je 143 novinara.
Jedna od optužbi za njihovo hapšenje je bila “vređanje predsednika države”. Zvuči poznato?
U međuvremenu je zatvoreno 70 novina, 20 časopisa, 34 radio-stanice, 33 TV-stanice i 30 izdavačkih kuća.
Da li je to ljubav prema državi? Kako se to zove – patriotizam ili teror?
Najmanje što može premijerka jedne demokratske države da uradi jeste da se izvini, baš kao što je odmah nakon hapšenja Lalićeve ranom zorom povukla spornu Uredbu o centralizaciji informacija.
Umesto što konstantno pokušava da imitira, kako ga zove, svog šefa Vučića, bilo bi bolje i za nju i za Srbiju, da bude što transparentnija i otvorenija ka građanima i medijima. Svim medijima.
Jer to jeste, po Ustavu, njen posao. Televizijski “ratovi”, obaranje stolice, gluma i mahanje fotografijama nisu. A i ne priliči joj.
