Crtice brozomorne

0
58

Radilo se skoro pedeset godina na indoktrinaciji srb­skoga življa u bivšoj Jugoslaviji, onoj brozovskoj. Po zavr­še­t­ku Dru­goga svetskog rata čuli smo da je u ratu bilo izginulih, načuli smo da je u Jasenovcu ubijeno čak sedamsto hiljada ljudi, a nije nam re­č­eno (ili smo to, možda, prečuli) da je na raznim dru­gim stra­tištima stradalo bar još milion Srba. Ako je, istim tim povo­dom, srbska Crkva rekla da su srbski gubici u tome ratu iznosi­li oko 2,400.000 duša, onda su zvanične cifre bile bez­vredne naspram ne­mačkog „pri­znanja“ da su njene vojne snage „pro­izvele“ svega oko 300.000 svih žrtava po celoj Kra­ljevini Jugoslaviji.

Bilo kako bilo, sa brozovskog gledišta nije bilo preporu­čljivo da se o toj temi mnogo priča jer to su ubili neki tamo, ne zna se ko su ni otkud su, a narod i inače sa tim nema veze, pa je i naj­bolje da se, sa ciljem da se problem prevaziđe, svi (a naro­čito Sr­bi) priklone ideji brat­stva i jedinstva kao zenici oka svoga, i tako dalje.

To „uputstvo“ funkcionisalo je samo u srbskom narodu, što znači da je ta bratstvenojedinstvena „žvaka“ važila samo za Sr­be i ni za koga više. Jer, kako je rečeno, tokom rata nije se radi­lo o narodnosnim odnosima, recimo: Hrvata kao Hrvata i Srba kao Srba, jednih naspram drugih.

***

Kod Dušana Bilandžića (1924-2015), nekada­šnjeg partij­skog i sa­mo­upravljačkog teoretičara, jedno vreme i člana Cen­ralnog ko­mi­teta hrvatske Komunističke partije, koji se isto­ri­jom ba­vio po „partijskoj li­niji“, čitamo da je „propast Nezavisne Države Hr­vat­ske bila neizbježiva – po ratnome planu velikih saveznika… Prvo, Tito nikada nije smatrao da je njegov glavni neprijatelj Pa­ve­lić, od­nosno ustaše. On je smatrao da će ta sna­ga nestati. Tko je za Tita glavni neprijatelj? Onaj tko također misli osno­vati Jugosla­viju. A to je Draža Mi­hailović. Deset da­na nakon oslo­bo­đenja Beograda, na sjednici Politbiroa Ko­mu­nističke par­ti­je Jugo­sla­vije on je rekao: ‘Mi se u Srbiji mo­ra­mo pona­ša­ti kao oku­pa­to­ri’. Zašto? Zato što je Srbija li­stom bila pro­tiv federa­tiv­nog ure­đenja Jugoslavije… Šta Tito ra­di? Uspo­stavlja dikta­tu­ru. Pro­tiv beogradske čaršije. Pro­tiv svih stranaka. I razju­rio ih je… Naravno da je bio dikta­tor. I despot. A šta on hoće? Ima viziju. Hoće slomiti veli­kosrpske preten­zije. Zašto se ne že­li pri­zn­a­ti još jedno veliko djelo, možda upravo njegov na­j­veći grijeh u očima velikosrpskih ide­ologa? Stvorio je tri no­ve dr­žave, plus dvije poludržave: države Ma­ke­doniju, Bosnu i Herce­govinu i Crnu Goru, te po­krajine Kosovo i Vojvodinu (ovu posle­d­nju bez srbske Baranje i srbskog Zapadnog Srema – IP)… Zato da bi blo­kirale veliko­srpsku ideologiju…

Da Vas podsetimo:  POZOVI 192 ZA…

***

U os­novi svega leži jak verski razlog. Naime, septembra 1900. godine u Zagrebu je održan svehrvatski rimokatolički kongres i na njemu je donet zaključak da do 2000. godine sve što je u Hr­vatskoj mora biti hrvatsko, a sve što je hrvatsko mora bi­ti ri­mokatoličko. Rat 1914. godine, između ostalog, imao je i to u svo­joj osnovi. Na ovaj isti zaključak bila je oslonjena i 1941. godina, a ono što je započeto 1971. godine, u hrvatskom „ma­spoku“, tre­balo je da konačno realizuje te zak­lju­čke.

Ipak, te 1971. godine ocenjeno je da Srbi još nisu sasvim za­spali i sukob je izbegnut jednim brozovskim paralelizmom: nasu­prot hrvatskom „maspoku“ (ustaškom masovnom pokretu) izmi­šljen je srbski „liberalizam“, pa su i jedni i drugi onako malo po ušima udareni i stvar je umirena.

***

Već pomenuti Dušan Bilandžić svedoči da je Broz 1973. re­kao: ‘Mi mora­mo stvoriti nacionalne armije’. I to je na­pravio… A kad su mu rekli da Ustavom iz 1974. od pokra­jina že­li napra­viti države i Srbi­ju svesti na beogradski paša­luk, on je od­bru­sio: Pa to i hoću. Da bude što manja, Srbija je dobi­la dvije auto­nomije: Vojvodinu i Kosovo“.

***

Posleratna priča o velikim naporima Titove vlade da do­bi­je diplomatsko priznanje u inostranstvu, pre svih kod veli­kih zapadnih sila, izmišljena je tek da se opseni prostota. Nikakve diplomatske borbe nije bilo, budući da je pučistička vlada đe­ne­rala Dušana Simovića (1882-1962) neposredno pred kapitula­ci­ju izbegla u inostranstvo i time očuvala državno­pravni kon­ti­nuitet Jugo­slavije. (Zahvaljujući baš tome, Si­mo­viću je Bro­zo­va vlada koja se, na izvestan način, smatrala njegovim dužni­kom, omogućila da se u Beograd vrati nepo­sredno po svršetku rata). Kad je 17. no­vembra 1943. godine, u Kairu, vlada Boži­da­ra Purića, uz engle­sku diplomatsku „po­dršku“, donela Uredbu sa zakonskom snagom kojom se ukidaju Zakon o zaštiti javne bez­bednosti i poretka u državi i Zakon o državnom sudu za zaštitu države, oba sa svim njihovim iz­menama i dopunama, bilo je jasno da se time legalizuje Komu­nistička partija Jugoslavije. U nasta­v­ku te političko­prav­ne manipulacije, svega dvanaest dana kasni­je, na drugom zasedanju Avnoja donesene su odluke koje su usposta­vile legalnu vlast iste te Komunističke partije, praktično raz­bile srbsko naci­o­nalno jedinstvo i nagovestile svođenje srbskog nacionalnog pro­sto­ra na onaj koji je prethodio srbskim oslobo­dilačkim ra­to­vi­ma 1912-1918.

***

Kad se to već desilo, Jo­sip Broz poznatiji kao Tito, naro­čito kao DrugTitoJašeNaČeluKolone, i nemački kan­celar Vi­li Brant (sa malo poznatim krštenim imenom Herbert Er­nst Karl, 1913-1992) dogovorili su se o isplati nemačkih du­go­va­nja iz Drugog svetskog rata Jugosla­vi­ji, uključujući tu i nak­na­de rat­nim zarobljenicima, najvećim delom iz srbskog nacio­nal­nog kor­pusa. Iznos koji je tada pripao Jugo­sla­viji bio je toliko ništa­van da se može i mora za­klju­či­ti kako je onaj preostali („lavov­ski“) deo ostao Nemačkoj na ime obešte­će­nja Po­dunav­skim Šva­bama (koji su se u ogromnom broju našli u hitlerov­skim ratnim jedinicama) za imo­vinu u Jugosla­vi­ji, napušte­nu s jese­ni 1944. godine po pozivu nemačke Vrhovne komande i Ne­mačkog narod­nog saveza u Ugarskoj.

Da Vas podsetimo:  ČISTILIŠTE

***

Pri po­seti Jasenovcu, jula 2018. godine, izraelski pred­sed­nik Ruven Ravlin (1939) izjavio je: „Ustaški režim, jedan od uža­s­nih režima koji je sarađivao s na­cistima, nastao je ovde u Hr­vatskoj… Neki misle da ih činjenica da su bili pod nacis­tič­kim uticajem oslobađa bilo kakve moral­ne, lične ili na­cional­ne odgovornosti za zverstva koja su se do­go­dila u njiho­voj drža­vi“.

Neka što misle, oni se time ponose.

I ohrabruju Matu Meštroviću (1930), hrvatskog novina­ra, političara, akademika i lobistu u Americi, si­na va­jara Iva­na Me­štrovića (1883-1962) da se razmeće sopstve­nom izjavom:

„Nije mi jasno ­- dvjesta godina mi koljemo Srbe i što ih vi­še koljemo, oni hoće da žive sa nama. Taj fenomen ja ne mogu da shvatim“.

***

Kako je to sve­do­či­o Dušan Bilandžić, već pomenuti brozov­ski teoretičar, čovek koji se isto­ri­jom bavio po „partijskoj li­ni­ji“, ko­mu­ni­stička ide­ologija „ozakonjena“ u sporazumu s usta­ša­ma (1935), zahte­vala je da se „uništenjem svega što je srpsko i pravo­slav­no utire teren za komuniziranje Jugoslavi­je i Balkan­skog po­lu­ostrva“, ide­ologija koja je, u Brozovom tu­mačenju, bila usme­re­n­a na za­vo­đe­nje komunističke okupa­tor­ske vlasti u Srbiji („Mi se u Sr­bi­ji moramo ponašati kao okupa­tori“), slamanje na­vo­d­nih ve­li­ko­srb­skih preten­zija, „blokira­nje velikosrpske ide­o­lo­gije i svo­đenje Srbije na beogradski pašaluk“.

***

Kako se terorizmom smatra „svako nasilje radi usađivanja straha, s namjerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti ili društva kako bi se postigli ciljevi koji su općenito poli­tički, vjerski ili ideo­loški“, sve partizanske aktivnosti koje su bile okrenute protiv civilnih struktura u Srbiji (lo­kalnih organa vlasti, javnog PTT i železničkog saobraćaja, kao i državne ad­mi­nistracije za račun i u interesu pojedinaca i društva u celi­ni), po svojoj prirodi, ali i po krajnjim ci­ljev­ima, bile su tero­rističke.

Stoga, na sve partizansko navodno vojno delovanje po Srbi­ji, koje je vo­dilo nemačkoj odmazdi nad srbskim civilnim sta­novni­štvom (po pravilu „sto za jednog“), kao što je to bio slučaj s okr­šajem kod Vraćevšnice (Ljuljaka, Ba­ra), treba gledati kao na terorizam zasnovan na ideologiji.

***

Bez obzira na to što je 1980. godine umro takav Broz o kome priča Bilandžić, Broz koji je krajem oktobra 1944. godine, nep­o­sredno po oslobođenju, izjavio da Srbija nema čemu da se nada i da se u njoj treba ponašati kao u okupiranoj zemlji, njegovi brojni preživeli sledbenici smatrali su svojim partijskim du­gom da i dalje brinu o ostvarenju komunodemokratskih ideja o raz­bijanju Srbije i Srbstva.

Da Vas podsetimo:  „Sunce li ti, Žarko!“

***

Tokom jedne posete Sjedinjenim Državama (1960), Tito se sreo sa vajarom Ivanom Meštrovićem, a Ivanov sin Mate (1930), ta­mo poznat kao Mathew Mestrovic, is an American joutnalist and academic, Croatian lobbyist, politician and ambassdor,zabeležio je:

„Zašto se Vi ne vratite u Jugoslaviju“, pita Tito vajara.

„Bojim se Srba“, odgovara vajar.

„Nemojte se bojati Srba! Ja sam ih uništio tako da za pede­set godina neće znati ko su, a za sto godina neće postojati“!

***

Ispriča mi dr Jovan Rašković (1929-1992), psihijatar i po­li­tičar, osnivač Srbske demokratske stranke u Hrvatskoj, kako je Broz razmišljajući „na duge staze“, pitao jednoga svog ličnog lekara „da li je zabilježeno da je neko živio vječito“.

U neverici šta je čuo, lekar je, u tren, „promućkao“ šta bi mu se moglo desiti ako kaže da nije – otpustio bi ga kao nezna­licu; ako kaže da jeste – moglo bi ga snaći i nešto gore, pošto bi se njegov „pacijent“ možda pozabavio pitanjem kakav to lu­dak brine o njegovom zdravlju.

Stoga, on je našao „srednje“ rešenje:

– Druže Predsedniče, moja znanja nisu toliko široka da bih znao nešto o tome.

Pitam Jovana koji je to lekar bio, a njegov odgovor glasio je:

– Nemoj me to pitati, molim te, ali se jadnik kleo da je bilo baš tako.

***

Koliko su Srbi bili opsednuti „likom i delom“ Jahača­Sa­ČelaKolone, ponajbolje svedoči dr Gojko Nikoliš (1911-1995), Srbin sa Korduna, sin pravoslavnog sveštenika, lekar i isto­ri­čar, učesnik španskog građanskog rata i Narodnoosl­bodi­lačke borbe, narodni heroj Jugoslavije, general-pukovnik JNA, član Srb­ske akademije nauka i umetnosti, koji je, nedugo po Brozovoj smrti, u jednoj razgovornoj emisiji iz beogradskog televizijskog studija odvalio:

– Evo, ja sam biolog, ali ja sam vjerovao da će drug Tito ži­vjeti vječito!

***

Baš kao da je dr Gojko bio u nekom srodstvu, makar i dale­kom, s onim sudijom koji je, kao ovlašćeni zaštitnik „lika i dela“, na nekom suđenju „presudio“ da Broz nije umro, samo je pri­vre­meno odsutan.

***

A đeneral Andrija Biorčević, jedno vreme i komandant No­vosadskog korpusa, pored onog uobičajenog Čeda, za Broza kori­stio je i ime Trajko. „Da mu… milu majku, premnogo je trajao“.

autor:Ilija Petrović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime