,,Ćutanje“ Akademije (SANU), najglasnija tišina u Srbiji

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) osnovana je kao hram znanja, nauke i kulture. U njenim zidovima trebalo je da živi duh Svetog Jovana Vladimira, kralja Mihala Vojisavljevića, Svetog Save, Stefana Prvovenčanog, kralja Milutina, Cara Dušana, Kneza Lazara, Vožda Karađorđa, kneza Miloša Obrenovića, Njegoša, kralja Petra, Stepe, Mišića, đenerala Draže, Nikole Tesle, Pupina, Milankovića… duh naroda koji se vekovima odupirao uništenju i zatiranju svog identiteta. Ali danas, kada je srpsko biće ponovo izloženo okupaciji, pritiscima, prećutkivanju istine i sistematskom brisanju iz istorijskog sećanja, reviziji… postavlja se pitanje: gde je SANU?

Zašto je najviša naučna institucija u Srbiji najčešće – nema i koja za sve ćuti i nema svoj stav?

Akademija koja ćuti dok Srbija strada

Decenijama unazad, srpsko društvo posmatra kako se pred našim očima prekrajaju istorijske činjenice, smanjuje broj srpskih žrtava, falsifikuju podaci o Jasenovcu, a genocid nad Srbima u NDH svodi na „građanski sukob“ i kao radni logor.

Istovremeno, Kosovo i Metohija – kolevka naše državnosti i duhovnosti… izloženi su neprestanoj okupaciji i sistematskom brisanju srpskog prisustva i autohtonosti.

Akademija, umesto da pred narodom jasno i naučno stane u odbranu istine, da objavi saopštenje, proglas ili bar moralni stav, ćuti.

Ta tišina nije neutralnost… to je izbor.

SANU ima institucionalni autoritet koji niko drugi nema.

Njena reč bi mogla biti putokaz, glas razuma i moralna vertikala za narod koji je u potrazi za istinom i dostojanstvom.

Ali umesto toga, dobijamo apatično ćutanje, povremene simpozijume bez jasne poruke i neodređene izjave da „Akademija nema politički stav“.

Istina, možda nema politički stav… ali ima moralnu obavezu.

A kad se ćuti o Kosmetu, Jasenovcu, ukidanju ćirilice, o pojavi novih antisrpskih pokreta poput „Crvenih šaka“, onda to više nije naučna uzdržanost, nego moralni pad i sunovrat.

Rečnici, jugoslovenstvo i zabluda „bratstva i jedinstva“

Poslednjih godina javnost je s pravom uzburkala vest da se u okviru institucija povezanih sa SANU ponovo štampaju rečnici i leksikografska izdanja u kojima se kao osnovni model jezika pojavljuje „srpsko-hrvatski“… kao da je reč o još uvek živoj jugoslovenskoj tvorevini. To je ne samo naučno anahrono… već i nacionalno ponižavajuće.

Srpski narod je vekovima stvarao svoju jezičku kulturu, da bi je sada, u 21. veku, neki „naučni“ krugovi ponovo svodili na veštačku jugoslovensku tvorevinu, nastalu u doba kada je nacionalni identitet bio nepoželjan. Jugoslovenstvo je, za mnoge, bila zamka u koju je srpska elita najlakše upala… verujući da će se u zajedničkoj državi izbrisati razlike i mržnje.

U stvarnosti, Srbi su dali sve, a dobili najviše gubitaka… teritorijalnih, duhovnih i demografskih.

Danas, kad bi akademska elita trebalo da ispravi te greške iz prošlosti, SANU kao da je i dalje zarobljena u toj iluziji „jugoslovenske nauke“.

Kosovo i Metohija… pitanje koje ne trpi tišinu

Od 1999. godine Kosovo i Metohija nalaze se pod okupacijom. Srpski manastiri gore, ikone se skrnave, narod živi u strahu, a država se, pod pritiskom Zapada i jakog stranog uticaja, polako odriče svog najsvetijeg prostora.

Da li ste čuli zvaničan stav SANU o tome? Niste.

A trebalo bi, zar ne? Ako iko ima pravo i obavezu da iznese istinu o istorijskom i pravnom karakteru srpskog Kosometa, onda su to akademici, naši učeni ljudi koji treba da stoje iznad dnevne politike i da kažu: Kosovo i Metohija nisu pitanje političkog dogovora, već pitanje istorijskog prava, duhovnog nasleđa i identiteta srpskog naroda.

Kad je SANU objavila „Memorandum“ 1986. godine, to je bilo dovoljno da čitav svet začuje glas srpske inteligencije.

Od Memoranduma do tišine… put jedne institucije

Srpska akademija nauka i umetnosti nekada je imala snagu da progovori. Podsećanja radi, „Memorandum SANU“ iz 1986. godine bio je pokuša samo jednej grupe akademika da ukažu na nepravde prema Srbiji unutar Jugoslavije, na ugroženost Srba na Kosovu i Metohiji i na opasnost od raspada države. Iako nikada nije zvanično usvojen, Memorandum je izazvao burnu reakciju komunističkih vlasti i postao simbol intelektualnog otpora i nacionalne svesti. Danas, četiri decenije kasnije, dok se mnoge pretnje iz tog dokumenta obistinjuju, SANU ćuti. Od institucije koja je nekad upozoravala na nepravde – ostala je ,,senka“ koja izbegava odgovornost.

Danas, kad je položaj srpskog naroda još teži, Akademija kao da se plaši sopstvene ,,senke“, bar tako izgleda nama koji čujemo tu tišinu iz Akademije… možda grešim.

Ali ćutanje nije neutralnost. Ćutanje je saučesništvo u nepravdi.

Istorija nije trgovačka roba

Kada se u javnosti smanjuje broj žrtava Jasenovca, kada se relativizuje srpsko stradanje u Prvom i Drugom svetskom ratu, kada se u udžbenicima skraćuju ili ublažavaju činjenice o ustaškim zločinima… valjda je dužnost SANU da ne ćuti, već da reaguje.

Da okupi istoričare, demografe, arheologe, arhiviste, da objavi sve što je do sada skrivano i da istinom vrati dostojanstvo mrtvima.

Istorija nije pitanje politike… istorija je pitanje morala. Ako se istina ne izgovori, ako se o stradanju sopstvenog naroda ne svedoči, onda se počinjemo odricati i od budućnosti.

,,Crvene šake“, lažne ideologije i odsustvo glasa Akademije

Dok se u Srbiji podižu novi pokreti, udruženja sa opasnim antisrpskim simbolima i ideologijama… autošovinisti , autonomaši… koji podsećaju na najmračnija vremena iz prošlosti, Akademija ponovo ćuti.

Nijedno saopštenje, nijedan javni apel, nijedno naučno zasedanje na temu ugroženosti srpskog kulturnog identiteta.

Ako SANU nije spremna da progovori onda kad se ruše vrednosti naroda, onda treba postaviti pitanje… kome ona uopšte služi?

Vreme je da Akademija progovori

Srbija danas ne traži mnogo od svoje Akademije. Ne traži političku partiju, ne traži mitinge, ne traži revoluciju. Traži samo da najučeniji ljudi ove zemlje jasno i hrabro kažu istinu. Da se oglase kad je u pitanju Kosmet. Da stanu u odbranu srpskih žrtava. Da osude prekrajanje istorije, umanjenje broja žrtava u Jasenovcu i ukidanje ćirilice. Da izađu pred narod i kažu… ovo je istina, a ovo je laž.

To je uloga Akademije. To je njena dužnost pred istorijom i pred potomstvom. Naravno da ima akademika i koji jasno iskazuju stavove i bore se za istinu, kao primer naveo bih najstarijeg akademika Vasilija Krestića i druge, mnogo je tu umnih, učenih i tezvenih akademika i ljudi, koji se bore za istinu svako u svom domenu… ali kao da nema jedinstva za jasam proglas i viziju kako dalje.

Zaključak: Narod koji ima Akademiju, ali nema njen glas

Kad se velike istine prećutkuju, tišina postaje najjači zvuk.
Srbija je danas zemlja u kojoj narod ima Akademiju… ali kao da nema njen glas., koji ne čuje običan narod.

A narod bez glasa svojih najumnijih ljudi, ostaje prepušten tuđim tumačenjima i tuđim interesima. Zato je vreme da se SANU oslobodi ,,straha“ i birokratske uspavanosti, i da se vrati svojoj izvornoj ulozi… da bude savest nacije, čuvar istine i branik istorije i otadžbine. Jer ako ćutimo danas, sutra neće imati ko da nas čuje.

Progovorite naši umni ljudi… potrebni ste baš sada.

ŽIVELA SRBIJA!

ŽIVELA SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI (SANU)!