Autor: Marko Marjanović
Malo je ponižavanja koja trpe građani Srbije.
Dok rade za bedne, gotovo simmbolične plate, država subvencioniše strane firme NAŠIM novcem.
A radnici?
Pa šta reći, i dalje neka se ne bune za svoja prava.
I dalje neka podržavaju vlast koja ih izrabljuje i ponižava.
I dalje neka sebi u bradu ponavljaju: „Ćuti, može i gore“.
Ni u najluđim snovima nemojte da pomislite da bi trebalo da vam bude bolje.
Trpite, slušajte i nosite pelene.
Ćuti, može i gore.
Šta podrazumeva to gore, ja ne znam.
Mali privatnici prezaduženi dažbinama, porezima i nametima jedva preživljavaju.
Bilo gde u svetu bili bi cenjeni građani. Ovde, hm, samo poreski obveznici koji služe da se budžet napuni.
Jer, funkcioneri moraju da voze dobra kola, hrane se u najboljim restoranima, piju vino čije ime ne znam ni da izgovorim.
A 90% posto njih je ušlo u politiku u pocepanim gaćama i sa rupom na čarapi.
Sada su „elita“ i uspešni biznismeni.
Subvencionisanje stranih firmi već je postala uobičajena stvar.
Pitanje je samo koliko to košta nas obične građane?
Najnoviji primer bezobrazluka ove vlasti i nipodoštavanja radnika i srpskih privrednika je nova subvencija kompaniji „Henkel“ od 4,5 miliona evra!!!
Borislav Borović, predsednik Odbora narodne stranke za privredu i finansije kaže:
„Komisija za kontrolu državne pomoći je saopštila da je kompaniji Henkel Srbija odobreno novih je 4,5 miliona evra državnih subvencija sa obavezom da zaposli sto novih radnika do kraja 2023. godine.
To znači da je Henkel ovog puta od države dobio 45.000 evra po jednom novozaposlenom.
Henkel Srbija je inače rekorder po iznosu subvencijama države po novozaposlenom radniku jer je 2020. godine dobio 14,4 miliona evra subvencija za zapošljavanje takođe sto novih radnika, što je neverovatnih 144.362 evra po zaposlenom radniku.
Očigledno je, da Henkelu trebaju stalne finansijske injekcije države. U suprotnom, bi verovatno napustila Srbiju kao što rade kompanije kada im “presuši” finansijska pomoć države, što deluje prilično deprimirajuće u modelu koji čitavu deceniju forsira režim na vlasti kao glavni oslonac ekonomskog razvoja.
Čitav ovaj pogubni model se svodi da subvencionisani investitor zaposli nekoliko desetina ili stotina radnika koji će raditi najprostije poslove za niske ili čak minimalne plate, uzgred izvlačeći profit zarađen u Srbiji u zemlju iz koje je došao.
Umesto da se subvencije stranim investitorima uslove angažovanjem domaćih dobavljača i distributera, državu interesuje samo broj novih radnih mesta.
Na taj način dobijamo stranu kompaniju koja deluje potpuno nezavisno od lokalne privrede bez ikakvog pozitivnog uticaja na nju.
U tom slučaju su i efekti na tehnološki razvoj, transfer znanja, nauke i razvoj – nikakvi.
Primer novih subvencija Henkelu samo slikovito pokazuje gde ide njihov profit. On ide van Srbije a ne za investicije u Srbiju koje opet moramo mi obezbediti, da se ne bi naljutili i otišli iz Srbije.“
A ti narode, ćuti….krpi čarape i trpi.
