Čuvarka crkvenog ključa u Vrlici

Dok neobično toplo novembarsko sunce umiva usnulo vrličko polje, vazda inspirativnu i lepotom raskošnu planinu Dinaru, svetlošću njegovih zraka nije zaobiđen ni pravoslavni hram Sv. Nikolaja, vrlička svetinja iz 1618. godine.

Pozlaćeni krst na njegovom zvoniku, obasjan tim jarkim dalmatinskim suncem, čini se sija sve do vrhova okolnih planina; Dinare, Kozjaka i Svilaje. Tako umiven spolja, u iščekivanju završnice unutrašnjeg živopisanja, uskoro bi mogao da i zvanično postane jedan od najlepših hramova u Eparhiji dalmatinskoj. Slažu se sa tim i sveštenik Milan Radusin i njegovi saradnici koje zatičemo kako u miru, sa puno posvećenosti, rade na unutrašnjem živopisanju hrama.

Tu na levoj strani, mestu gde tokom svete Liturgije po pravilu stoje žene, postavljene su nove stasidije. Svako ko je imao priliku da poseti vrlički hram, makar jednom o velikim praznicima, teško je mogao da ne primeti ženu čije je mesto bilo upravo tu. Kratke sede kose, radosnog pogleda domaćina, neretko utišavajući razgovorljive žene da ne ometaju službu, sa štakom naslonjenom pored sebe, sedela bi Milke Gavran, baba Milka, kako je mnogi od milja zovu.

Tamo je bila sve do prošle godine kada je prvi put opravdano izostala. Zato je i potražismo, jer ko bi bolje od nje, koja je čitav život i njemu, mogao da oceni novi izgled vrličkog hrama, kome je na poseban i neobičan način, verno služila.

U maloj prizemnoj kući sagrađenoj 1913. godine, tek nekoliko metara od same crkve, baka Milka svila je svoj drugi dom od sedamnaeste godine života. Rođena je nedaleko odatle, u istoj toj Vrlici, gradu ispod srednjevekovne gradine iz vremena kralja Tvrtka Prvog, kao najstarije od četvoro dece u roditelja. Bilo joj je tek sedam godina kada su u Drugom svetskom ratu ubijeni njen otac i deda, a ona sa majkom i troje nejakih braće i sestara ostala u višečlanoj zajednici sa stricem i njegovom porodicom. Oca i dedu nije ni zapamtila, ali teške godine nakon toga do danas nije zaboravila.

– Ljudi su svakodnevno ubijani ili odvođeni. Bilo je gladi, bolesti, siromaštva. Morali smo kao deca puno raditi da bi preživeli. Braća su bila mlađa, nisu bili ni dorasli tim teškim poslovima, pa sam ja čuvala ovce, krave, kupila seno, išla po žito, na leđima nosila đubrivo na njivu. Što sam bila starija to je više bilo posla, kasnije bi povazdan njivu kopala, kosila, žela žito sa ženama. Znalo se desiti da čitav dan budem kod ovaca, a uveče nemaš zalogaj u usta staviti. U čarapama hodala zimi k’o i leti, ali tako je tada bilo – ukratko opisuje baka Milka.

Udaja i težak život

U sedamnaestoj godini, vrednu i odavno za život sposobnu, zapazio ju je tada mladi Gavran koji, kako nam sada šeretski kroz osmeh Milka kazuje, za neku drugu devojku nije hteo ni čuti. Sa svojom, tada već vremešnom babom, koja je u to vreme odlučivala o većinu važnijih stvari u Vrlici, uputio se da isprosi Milku. Ona nije bila voljna da se uda, ali se stricu nije smela suprotstaviti.

– Kod goveda sam bila kad sam ih sa gradine ugledala kako idu mojoj kući. Poručili mi od kuće da spratim stoku, a ja neću, osetim šta je. Ali stric jedva dočekao, sve se oni dogovore i ja dođem u ovu kuću. Što sam radila tamo gde sam rođena, sačekalo me je i ovde. Držali smo krave, ovce, svinje, imali polje i njivu, pa je valjalo stoku čuvati, polje kopati, žito žeti, travu kositi i na leđima nositi, a uz to i kuću držati. Strah od rata nije prolazio, muža poslaše u Trst, a meni ostadoše svi poslovi – priseća se Milka

Pod teretom istih, noseći jednoga dana breme drveta za ogrev na leđima, spotakla se i pala. Par dana nakon toga izgubila je prvo dete koje je, radeći teške poslove, nosila u utrobi.

– Muž se vraćao kući iz Trsta i u Sinju mu rekoše da sam rodila žensko dete. Sve je častio, pevajući se vratio, i nakon deset dana nam umre nejače. Prerano se rodilo zbog mog pada pod drvima. Posle rodim ćerku pa sina, ali je on vazda strahovao, noću ustajao da oslušne da li dišu. Tako se jedne noći probudi i zatekne mene polumrtvu. Vene mi od tereta popucale, iskrvarim i jedva me spasiše. Deca me nisu prepoznala kad sam kući došla iz bolnice – priseća se svega Milka.

Dužnost u crkvi

U periodu nakon Drugog svetskog rata nije ostalo mnogo muških glava u kraju, na malo njih se moglo osloniti kada su se kakvi teži poslovi obavljali. Tako je bilo i sa crkvom. Čak i kada se neko upokoji, nije imao ko zvonima brecati da najavi odlazak pokojnika. Ta dužnost pripala je Milki. Od pedesetih godina prošlog veka ni jedan tužni ni radosni događaj vezan za crkvu u Vrlici nije prošao mimo nje.

– Kad jave da je neko umro onda treba brecati zvonima, da se čuje. Kad krene sprovod ka crkvi popnem se do zvonika pa kad budu blizu opet brecam zvonima, tako i kada krenu ka groblju. Spremila bi i u crkvi sve što treba, da se pokojnik donese i sveštenik održi opelo. Uoči praznika treba uveče da se čuju zvona, da narod zna da je sutradan služba. Kad se slavi onda se drugačije udara u zvona. I onda kao i danas ključ od crkve je bio kod mene. Ako ko dođe pomoliti se ili sveću upaliti, a sveštenika tu nema, znaju ko će im otvoriti. Kad bi se u polju zadesila a neko dođe, zovne me neko od komšija i ja odmah idem – pojašnjava baba Milka, dodajući kako za sve te godine nije bilo ni službe u hramu ni sahrane, a da ona nije bila prisutna.

Prjateljice joj pomogle nakon izbeglištva

A onda se ipak priseti da je samo jednu godinu bila odsutna, i to nakon poslednjeg rata. Taj period provela je kod sina u Beogradu. Nije bila ni žedna ni gladna, ništa joj nije falilo osim Vrlike i taj nedostatak nije mogla potiskivati. Vratila se u svoju kuću u kojoj je tada već neko drugi živeo, ali među svoje dve prijateljice Hrvatice koje su je sa radošću dočekale.

– Nisam imala ni kune u džepu, ništa, a ovde se uselio jedan čovek koji je sebi pravio kuću u gradu. Dočekaše me moje dve prijateljice, komšinice odavde, obe Hrvatice i obe se zovu Milka k’o i ja. Kod jedne sam boravila jedno vreme dok se taj čovek nije iselio. Sve su mi pomogle, donosile mi i hranu i sve što mi u kući treba. Evo i ovaj sto za kojim sedimo su mi one dale. Uvek smo se lepo slagale, pomagale jedna drugoj, niko nije gledao ko je ko i šta je. Kako one meni, tako i ja njima. Narod je ranije bio drugačiji, bolji. Nisi nikoga trebao zvati kad nešto radiš, a svako je jedva čekao da ti priđe pomoći. Posle su se vratile još dvije žene, pa meni moja Milka kaže: „Hajte vas tri sredite malo crkvu, pokosite okolo, i ja ću vam pomoći.” Tako je i bilo, ja kosim, a one čiste okolo. Nije tada naroda bilo kao sad što dođu – priča Milka.

Samoća je najgora

Vremenom je narod počeo više dolaziti, Vrlika je opet dobila svog sveštenika, ponovo su oživeli stari običaji Čuvara hristovog groba, pokrenuta je i završena obnova hrama. Milka je istovremeno obrađivala polje i vinograd, dočekivala i ispraćala. Dolazeće godine donele su, istovremeno, i nove patnje i nevolje. Ostala je Milka bez ćerke koja je prerano preminula, i bez snahe koja ih je iznenada napustila, slomila je kuk pa je ponovo morala u bolnicu, ali život nije borba u kojoj ima prostora za odustajanje.

– Bez muža sam rano ostala, a umreše mi mlade i ćerka i snaha. Ostao mi sin Pero, unučad i praunučad. Od kad sam kuk slomila teže sam se kretala, ali mi priskočiše u pomoć moje komšinice, doktori, osoblje u Šibeniku. Svi su me zavoleli, našli mi štake i poslali u bolnicu, da što pre prohodam. Nikada mi za ovih osamdeset i devet godina nije bilo lako. Ostaneš bez najmilijih, patiš se i mučiš, ali ti Bog opet da snagu da izdržiš. Samoća je najgora, kad godine stignu pa vremena imaš o svemu da misliš. Ja bih sada imala snage ponovo i kopati i sve po kući raditi, ali ne mogu na noge, jedva ovo malo što se uz hodalicu pokrenem – kaže baba Milka.

Najteže joj pada što više ne može u crkvu

A to je najbolje osetila kada se prošle godine, nakon povratka iz splitske bolnice u kojoj je prebolela koronu, vratila svojoj kući i svom Svetom Niki, kako Vrličani od milja svom hramu tepaju. Bila je to prva godina da o Vaskrsu nije bila u hramu, nije ukrašavala Hristov grob i dočekala čuvare, niti je mogla radost praznika sa zvonika najaviti.

Teško se sa tim pomirila. U ove zimske dane, dok se sin Pero o njoj brine, ručak kuva i prinosi sve što joj treba, nju najviše tišti kako bi mogla izaći do crkve. Ne može bez pomoći, a tako bi volela da vidi dokle se stiglo sa oslikavanjem i da li je sada, kako što joj je komšinica Milka već rekla, crkva kakve na daleko nema.

– Ne bih ja čekala da mogu sama, ali ne mogu sa hodalicom preko skalina. Jesu li dokle stigli? Veli mi Milka da nema lepše crkve sada od našeg Svetog Nike, išla ona da vidi – sa radoznalošću i ushićenjem deteta pita i konstatuje Milka, dok suza radosnica po prvi put zaiskri u oku.

Dok smo se rastajali, nije zaboravila da naglasi da joj ponovo dođemo, da je obiđemo. To vreme razgovora za nju nije predstavljalo ni napor ni umor, već naprotiv, zadovoljstvo što ima sa kim da podeli deliće svog mučeničkog života. Takvih dana, od kada su Milka jedna i druga prestale dolaziti, što zbog godina što zbog bolesti, kod naše baka Milke sve je manje.

Piše: Vaska Radulović