Vrh planine Nidže mesto je gde najbolje uspeva cvet Natalijina ramonda.
Ovaj cvet ima osobinu da se u sušnom periodu pritaji, osuši i izgleda uginulo, da bi sa prvom kišom „vaskrsnuo”, dobio svežinu i ponovo oživeo.
Ponovno rađanje ovog cveta se povezuje sa činjenicom da je i Srbija uspela da „vaskrsne” nakon nadljudskih bitaka u Prvom svetskom ratu.
Mesto je ovo gde je na današnji dan 1916. godine nastalo poprište epskog boja, velike žrtve i veličanstvene pobede.
Mesto najvažnijeg perioda u burnoj srpskoj istoriji.
Planina Nidže je planina smrti i juriša, njen vrh Kajmakčalan je vrh nade, kapija slobode i mesto vaskrsa srpske vojske posle podmetnute „Albanske golgote.”
Trebala su puna 22 dana krvavih borbi da se osvoji čuvena kota 2525, i poljubi kamen gde je počinjala granica Srbije.
Bitka je ovo koja je podigla moral srpskog vojnika i dovela ga na prag otadžbine.
Junaci ove bitke su Srbi seljaci, redovi, viši i niži starešinski kadar.
Svi oni koji su grozničavo čekali kada će ponovo kročiti na tle otadžbine za kojom su toliko patili.
Ova bitka bila je deo operacija vođenih na Solunskom frontu od avgusta 1916. do septembra 1918. godine.
Front je ovo na kojem je srpska vojska dala ogroman doprinos u kojem su izbačena 3 od 4 saveznika iz lagera Centralnih sila.
Ideja za rešavanje problema na nekom od sporednih bojišta, pojavila se još krajem 1914. godine na zapadnom frontu.
Njen glavni zagovornik bio je francuski general Franše Depere, on je nakon bitke na Marni i trke ka moru, shvatio da se rešenje mora tražiti na nekom drugom bojištu.
Depere je inače počasni, i peti srpski vojvoda.
U trenutku kada je postao glavnokomandujući za francuske, britanske, italijanske i srpske snage na Solunskom frontu, srpskog vojnika je smatrao za najboljeg na planeti i do kraja života isticao je zasluge naše vojske u Velikom ratu.
U tom rasporedu savezničkih snaga, srpska vojska je dobila geografsko najsloženiji deo fronta.
Moglenske planine bile su mesto gde su rovovi visili kao orlova gnezda.
Tokom formiranja ovog fronta, srpska vojska je bila druga po jačini, a opet dosta slabija u odnosu na period iz oktobra 1915. godine.
Tako je na Solunski front izašla u jačini 116.000 podoficira i vojnika i 5.000 oficira.
Broj oficira bio je nesrazmerno veliki u odnosu na broj vojnika, pa je zbog toga u Solunu bio formiran depo za neraspoređene oficire.
Dobra strana bila je to što se oficirski kadar često mogao rotirati i odmarati.
Ova srpska vojska značajno se razlikovala od one koja se do tada borila na teritoriji Kraljevine Srbije.
Ukinute su podele na 1. 2. i 3. poziv i poslednju odbranu, a od ljudstva svih poziva formirane su nove jedinice.
Tako su se u jednoj jedinici nalazili ljudi starosti od 17 do 53 godine.
Promenjena je i formacija sa četvorne na trojnu formaciju pukova što je značilo da će umesto 16.000 pušaka jedna divizija dužiti 9.600 pušaka a jedinice su bile i slabije po pitanju ljudskog kvaliteta.
U srpskoj vojsci tada se prvi put pojavilo nezadovoljstvo jer su od Francuske dobili uniforme plave boje.
Oficiri su džaba mahali Odredbom o vojnoj odeći iz 1909. godine kada je u srpsku vojsku uvedena „kaki” uniforma koja se do tada u svim ratnim uslovima pokazala izuzetna kao kamuflažna.
Nije vredelo pa su Srbi na kraju dobili ono što je ostalo iz francuskih neraspoređenih stokova.
Srpski vojnik tada prvi put duži francuski karabin „Bertije.”
Ta puška jeste bila brzometna ali novo nezadovoljstvo se pojavilo kada se videlo da je puška trometka, u odnosu na „Mauzerku i Mosin-Nagnat” kojima je do tada bila naoružana srpska vojska a bile su petometke.
Francuski mitraljezi sistema „Sent Etijen” kalibra 8 mm tada su prvi put stigli u srpske jedinice.
Ali i oni su bili slabijeg kvaliteta u odnosu na srpske „Maksime” koji su bili najbolji mitraljezi na tržištu toga doba.
Po prvi put na glavama srpskih vojnika tada su se pojavili šlemovi tipa „Adrijan”, na kojima je bio ugraviran srpski grb.
Tada su se na licima naših vojnika prvi put pojavile i gas maske, što je bila posledica upotrebe bojnih otrova u bici kod Ipra na zapadnom frontu.
Kajmakčalanskoj epopeji predhodila je bitka kod sela Gorničeva i slom bugarske ofanzive.
Glavni teret borbe ponela je Dunavska divizija u borbi sa Bugarima koji su se spustili sa kajmakčalanske grede i zaposeli povoljne položaje u dubini grčke teritorije.
Od sticanja nezavisnosti Kneževina, bio je ovo treći rat koji su vodili Srbi i Bugari.
Ipak, najveći teret bitke na Kajmakčalanu podneće Drinska divizija.
Drinska divizija je krenula u konačno osvajanje Kajmakčalana 18. septembra gde su Bugari svoje položaje utvrdili sa 3 linije rovova i opasali ih bodljikavom žicom s obe strane.
Pod komandom potpukovnika Stevana Vilotića 1. bataljon je istog dana izašao na kotu 2525.
Kapetan I klase Boško Bulatović iz sela Rečine kod Kolašina, u stilu starih crnogorskih barjaktara zabio je srpsku zastavu na komandno mesto bugarskog komandanta Bogdanova.
Nekoliko svežih bugarskih četa ipak je uspelo iste večeri da povrati Kajmakčalan koji je padao iz ruke u ruku.
A kapetan Bulatović koji se pridružio srpskoj vojsci jer je odbio da kapitulira u januaru 1916. godine, iste večeri je poginuo a poslednje reči su mu bile:
„Sahranite me ođe, ovo je srpska zemlja.”
Prema zapisanim uspomenama srpskih oficira i vojnika, kao najžešći neprijatelj u borbi uvek su isticani baš Bugari.
Bugarin kao borac bio je „žilav” ali za razliku od Srbina nije bio slobodouman.
Na Kajmakčalanu je bilo ukopano 1.200 bugarskih vojnika koji su taj neosvojivi vrh zvali „Borisov grad” po svom tadašnjem prestolonasledniku.
Ipak, za Srbe je to bila „Kapija slobode” i tokom 3. oktobra srpska vojska je konačno ovladala celim kajmakčalanskim masivom.
Zanimljivo je da je toga dana Kajmakčalan zauzet slučajno.
Potpukovnik Stevan Vilotić sa svojom jedinicom bio je najbliži vrhu ali je zalutao u magli gustoj kao testo.
Četnički odred vojvode Vuka na čelu sa rezervnim kapetanom II klase Milovojem Dinićem iz Kragujevca, koga će Bugari kasnije spaliti u furuni za hleb, prvi je slučajno izbio na vrh Kajmakčalana.
Tu su u životu zatekli samo 84 bugarska vojnika, od čega je polovina bila u nervnom rastrojstvu.
Krvavi bilans ove pobede su 3.804 srpska vojnika izbačena iz stroja.
Ali nakon osvajanja Kajmakčalana nije postojao nijedan značajan geografski objekat sve do iza Bitolja gde se mogla organizovati uspešna i jaka odbrana.
Danas je od Bitolja do vrha Kajmakčalana potrebno više od 5 sati terenskim vozilom, a oni koji se voze tim putem, ostaje im samo da se pitaju kako li je bilo njima pre više od jednog veka…
Kajmakčalan je posle Mačkovog kamena kod Krupnja, Čovke kod Lazarevca, treće mesto gde je srpska vojska najviše stradala u Velikom ratu.
Želja kapetana Bulatovića nažalost nije mogla biti ispunjena, izvučen je u pozadinu i sahranjen na Zejtinliku.
Jedini potomak Vilotića završio je u Francuskoj gde njegova četvrta generacija danas ne priča srpski jezik, ali na zidu i dan danas drži sliku potpukovnika Stevana Vilotića.
Srbe je na vrh Kajmakčalana vuklo saznanje da na vrhu te piramide, stoji prvi srpski kamen na koji će naići.
Ostavljajuć im tako nadu da će ponovo videti svoju decu i stare roditelje koje su ostavili na ognjištu…
Piše: Deki RS
