Čvorović o Čoloviću

O špijunskoj aferi iz drugačijeg ugla

0
865

colovicNajpre da ukratko pojasnimo ko su junaci koji se kriju iza prezimena u naslovu teksta. Čolović je, kako je to dobro primetio novinar „Politike”1), do sada najbrže osuđeni špijun u novijem srpskom pravosuđu, koje u redovnim prilikama zbog svoje neažurnosti šalje poruku potencijalnim delinkventima o nedostižnosti sudske pravde. Čvorović nije potpisnik ovih redova, već daleko slavniji prezimenjak iz kultne drame D. Kovačevića „Balkanski špijun”. Junaci su, dakle, Čedo, vešto otkriveni i brzo osuđeni hrvatski špijun i Ilija, književni i filmski obrazac savesnog građanina visoke bezbedonosne kulture, koji „o svom kruvu i ruvu” čuva državu uhodeći inostrane špijune.

Da li bi Ilija Čvorović posle munjevitog hvatanja i osude Čede Čolovića napokon mogao da odahne, zato što su službe bezbednosti i sudstvo dokazali da valjano rade svoj posao?

Umesto spokojstva, ishod špjunske afere „Čolović”, doneo bi Iliji Čvoroviću dodatno uznemirenje i pesimizam. Naime, sve se završilo tako što su okrivljeni Čolović i nadležno tužilaštvo zaključili sporazum o priznanju krivičnog dela špijunaže. Kao da se radi o nekakvom privatnopravnom sporu, parnici između dve stranke, koje su vagajući svoje privatne interese na kraju došle do nagodbe, a ne o krivičnim delu i to takvom koje pripada grupi krivičnih dela kojima se štiti ustavno uređenje i bezbednost Republike Srbije. Sud (=država) je sporazumu dve strane dao formu presude, mada pre toga nije imao realnih procesnih mogućnosti da ispita sadržinu optužnice protiv Čolovića. Tako smo dobili presudu koja umesto da demonstrira moć suda kao ključnog organa državnog aparata prinude, instrumentalizuje sud (=državu) činići ga zatočenikom namera stranaka fiksiranih u sporazumu o priznanju krivičnog dela. Nezavisno od toga, što je jedna strana ovog sporazuma, tužilaštvo, državni organ, jer država svoje pravo na kažnjavanje ostvaruje isključivo posredstvom suda. Sud je slika države, a kod sporazuma o priznanju krivičnog dela sud rizikuje da državnu firmu stavi iznad nagodbe zaključene u pravnoj stvari koju sud nije procesno svestrano pretresao.

Ovakav sporazumni (=privatnopravni) ishod špijunske afere duboko je neprihvatljiv za pravnu svest jednog Ilije Čvorovića, koji kao građanin-volonter uhodi inostrane špjune zato što krivično delo shvata kao javnu stvar koja se tiče svih članova jedne zajednice=polisa, jer ima potencijal da ugrozi same temelje zajednice. Nasuprot tome, nagodba je bila svojstvena primitivnom pravu koje je delikt (zlodelo) isključivo shvatalo kao protivpravnu (protivnu običajnom pravu) radnju koja je podobna da nanese vidljivu materijalnu štetu konkretnom pojedincu. Otuda je u primitivnim pravima delikt uglavnom kažnjavan nagodbom između oštećenog i počinioca. Nastanak države nije doveo do automatskog potiskivanja nagodbe, jer je slaba država i dalje kod pojedinih krivičnih dela ostavljala mogućnost sporazumevanja između oštećenog i počinioca. Sa snaženjem države javlja se novo poimanje krivičnog dela, koje se shvata kao društveno opasno dela, kažnjivo zato što je contra legem (protivzakonito), nezavisno od toga da li je podobno da nekom pojedincu nanene konkretnu štetu. Time kažnjavanje delikta izlazi iz privatnopravnog kruga oštećenog i počinica i postaje javnopravna kategorija, stvar koja se tiče svih. Ovaj prelaz je najvidljiviji kod srednjovekovnog javnog izvršenja kazne, u kome građani aktivno učestvuju gađajući osuđenog trulim voćem i povrćem, ne bi li tako vaspostavili pun obim časti jedne zajednice, umanjen izvršenjem krivičnog dela.

Da Vas podsetimo:  Da su koroni dali ime Srbija – nikad ne bi ušla u Evropu!

Posmatran iz ugla evolucije pojma krivičnog dela, Ilija Čvorović ne deluje kao patološki plod staljinističko-etatističke ideologije, kako to želi da predstavi sužena ideološka svest savremenih liberala. Suprotno, Ilija Čvorović liči na verodostojnog zatočnika drevnog Solonovog shvatanja idealne države, a to je ona država „gde i oni koji trpe nepravdu i oni koji je ne trpe jednako gone i kažnjavaju one koji nepravdu čine”. Solon je, po rečima Plutarhovim, kao „zakonodavac navikao građane da, kao udovi jednog tela, dele jedni s drugima sva osećanja i sve bolove”.2) Ako postupke Ilije Čvorovića posmatramo kroz Solonovu viziju idealne države, kao organizma čiji su svi udovi odgovorni za njen opstanak i funkcionisanje, Ilija deluje sasvim socijalno „normalno” i građanski odgovorno. U svakom atinskom građaninu (bulomenos – ko god želi) kome je na raspolaganju stajala javna tužba (grafe) za zaštitu javnog interesa, zbog čega je, primera radi, mogao da sudu tuži državnog funkcionera za proneveru državnog novca, Ilija Čvorović bi mogao da pronađe srodnu građansku dušu.3)

Lik Ilije Čvorovića dobija socio-patološku dimenziju tek kada se posmatra kao antiteza u odnosu na dramsku šezdesetosmašku sredinu, koja je u ime apsolutizacije slobode zadovoljstva ljudske individue, homo sapiens-a, proglasila započetim proces odumiranje države. Da će jedna država uskoro nebranjena nestati (za čiji melting-pot koncept, da ne bude zablude, autor nema nikakve simpatije), moglo je da se zaključi već iz toga što je u književnosti i na filmu junak kome vršenje krivičnih dela alarmira njegovu građansku savest predstavljen kao anahroni i patološki društveni fenomen.

Pravno-istorijski posmatrano knjiško i filmsko stigmatizovanje pravne svesti Ilije Čvorovića stoji na početku procesa koji je zakonomerno morao da dovede do sporazuma o priznanju krivičnog dela u špijunskoj aferi „Čolović”.

Najpre je građane trebalo učiniti neosetljivim na vršenje krivičnih dela i posledično nezainteresovanim za sudbinu države. Ovaj posao je završila šezdesetosmaška anti-etatistička ideologija, u zvaničnoj domaćoj ka(u)rdeljističkoj samoupravnoj izvedbi. Otuda smo se devedesetih godina pri pokušaju gradnje srpske države redovno spoticali preko nasleđenih pragova anti-etatističke svesti.

U sledećoj fazi, koja je došla posle 5. oktobra, državu sa „građanima” bez državnopravne svesti trebalo je dovesti u takav krivično-procesni položaj koji će pokazati njenu neutralnost u odnosu na počinjeno krivično delo ili drugim rečima neutralnost suda kada je u pitanju opstanak ili nestanak države. Tako smo tokom postpetooktobarske reforme i „demokratizacije” navodnog srpskog autokratskog pravnog nasleđa dobili važeći Zakonik o krivičnom postupku. Ovim Zakonikom je izvršen potpuni raskid sa srpskom procesnom tradicijom, koja je do tada uglavnom sledila razvojne mene kontinentalnog evropskog krivičnog postupka. Nasuprot tome, ZKP od 2011. Srbija je po prvi put dobila amerikanizovani (adverzijalni, anglosaksonski) krivični sudski postupak, kako su to isticala pojedina najuglednija imena srpske krivičnoprocesne nauke.4) Osnovna obeležja novog krivičnog sudskog postupka su potiskivanje načela materijalne istine i sudskog izvođenja dokaza. Sud se u krivičnom postupku pretvorio u pasivnog posmatrača sudskog „dvoboja” stranaka (okrivljenog i tužioca). Pasivni položaj suda vidi se, pre svega, u tome što on ne izvodi dokaze po službenoj dužnosti, niti ima obavezu da utvrđuje materijalnu istinu. Potpuno nalik evropskoj kontinentalnoj parnici, u kojoj istina sadržana u presudi, koje je doneta na osnovu stranačkih dokaza, ima formalni karakter. Stvar je u tome, što za razliku od parnice, predmet krivičnog postupka već vekovima unazad nije građanskopravni spor kao privatna stvar stranaka, već krivično delo kojim se narušava javni interes i koje se s toga službeno goni i kažnjava u javnom interesu. Pasivni položaj suda potvrđen je i time što on nema nikakav uticaj na zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela, neograničenog kako u pogledu dela, tako i u pogledu ličnosti okrivljenog. Osim suda, na zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela ne može da utiče ni oštećeni građanin, a kamoli za državu zabrinuti Ilija Čvorović.

Da Vas podsetimo:  Velja Nevolja opalio šamar Danilu Vučiću, zato je došlo do obračuna

Zato smo se u jednom radu, parafrazirajući drevnu narodnu izreku da „pravda drži zemlju i gradove”, pitali, da li će procesno pasivni krivični sud moći da bude držalac istinite pravde, a time i temelja države? Pri tom smo imali u vidu, da evolucija kontinentalnog sudskog postupka jasno pokazuje, da je potiskivanje drevnog akuzatorskog (optužnog) postupka, koga je karakterisao procesno pasivni sud, novim istražnim postupkom u kome sud ima aktivnu ulogu u svim fazama postupka, u Evropi povezano sa potiskivanjem slabe feudalne mozaik-države snažnom apsolutnom monarhijom.5) S toga, prihvatanje čistog anglosaksonskog (adverzijalnog) modela krivičnog sudskog postupka sa izrazito pasivnom ulogom suda, koje se sprovodi, sa izuzetkom Italije, isključivo u zemljama Istočne Evrope, vraća ove kontinentalne pravne poretke u epohu slabog tipa države.

Da je ova krivičnoprocesna amerikanizacija motivisana time da se globalističkoj plutokratskoj pseudoeliti omogući privilegovani procesni položaj u okupiranim zemljama, dovoljno jasno potvrđuje to što Srbijin ZKP ostavlja mogućnost osumnjičenom da vodi svoju paralelnu istragu. Ova zakonska mogućnost u praksi je iluzorna za svakog, osim za inostranu i domaću tajkunsko-kolaboracionističku plutokratiju koja jedina može da finansira paralelnu istragu. Ako se okrivljeni iz istog socijalno-političkog miljea nađe u ulozi strane koja zaključuje sporazum o priznanju krivičnog dela, nasuprot koje stoji tužilac bankrotirale države, još postaje jasnije kome odgovara uvođenje angloameričkih instituta u kontinentalni krivični postupak. Zato je ruski procesualista L. V. Golovko potpuno u pravu kada u recepciji angloameričkog krivičnog sudskog postupka vidi prvorazredni „faktor geopolitičkog uticaja” u Evropi.6)

Adverzijalni (angloamerički) model krivičnog postupka sa pasivnom ulogom suda slabi državu, ne samo time što praktično procesno privileguje okrivljene moćnike kroz institute paralelne istrage i sporazuma o priznanju krivičnog dela, već i time što preko sporazuma o priznanju krivičnog dela može da generiše dodatno političko nezadovoljstvo u zemlji. Tako je posle otkrivanja špijuna Čolović, javnost iskazala sumnju da je ovaj postupak izmišljeni marketinški trik vlasti. Ako se uzmu obzir notorne, opštepoznate mane Srbijinog bezbedonosnog i pravosudnog sistema, ova sumnja se čini teško oborivom. Nju je u interesu stabilnosti države jedino mogao da opovrgne sudski postupak, koji javnosti obezbeđuje valjan uvid u krivični predmet. Umesto toga dobili smo sporazum o priznanju krivičnog dela, zaključen između državnog tužioca i u ovom slučaju po svoj prilici finansijski nemoćne stranke, koji je samo uvećao sumnju javnosti (nesporno dobrim delom zaražene levičarskim antietatizmom), a time dodao još jednu varnicu u zapaljivi politički život zemlje.

Da Vas podsetimo:  Er Srbija – naprednjačka prevara veka!

Tako se još jednom pokazalo da prisilna, revolucionarna recepcija zakona, koja se odvija pod legitimacijom EUropskih integracija Srbije, ne samo da predstavlja udar na domaću pravnu tradiciju, a time i na krhku pravnu svest Srba (kao imanentno konzervativnu kategoriju), već i na stabilnost pravnog i političkog poretka. Nad Srbijom se vrši pritisak da prihvati zakonska rešenja koja će je trajno učini nestabilnim kolonijalnim nedonoščetom. Otuda je teza o tome da je dobro da se Srbija evropeizuje, pa makar ne ušla u EU, opasna i suprotna srpskim interesima. Zaustavljanje svakog oblika nasilnog pravnog i svakog drugog evropeizovanja Srbije, nije pitanje njenog dostojanstva, već srpskog opstanka.

http://www.politika.rs/scc/clanak/362975/Sud-Colovic-za-spijunazu-osuden-na-tri-godine-zatvora
Plutarh, Slavni likovi antike: izbor iz Uporednih životopisa, Novi Sad, 1990, str. 86;
M. Pavlović, Razvitak prava, Kragujevac, Kragujevac, 2013, str. 61;
O primedbama ovih autora, pre svih M. Škulića, u Z. Čvorović, Pravnoistorijski pogled na savremenu reformu krivičnog postupka u Republici Srbiji, http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/ZMSDN_154.pdf
Više o različitim pravcima razvitka kontinentalnog i anglosaksonskog sudskog postupka u u Z. Čvorović, Pravnoistorijski pogled na savremenu reformu krivičnog postupka u Republici Srbiji, http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/ZMSDN_154.pdf
Golovko, Leonid Vitalьevič (2015b). Institut sledstvennыh sudeй: amerikanizaciя putem manipulяcii, http://rapsinews.ru/legislation_publication/20150320/273362096.html

slika http://www.blic.rs/vesti/hronika/colovic-operativno-pracen-15-godina-zasto-je-bia-bas-sad-uhapsila-spijuna/vndgz63

Zoran Čvorović

FSK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime