DA JE GENERAL MLADIĆ BIO HRVAT, BOŠNjAK ILI ALBANAC… GDE JE RECIPROCITET ILI SU SRPSKI GENERALI JEDINI ZABRANjENI?

Zamislite na trenutak da je general Ratko Mladić bio Hrvat, Bošnjak ili Albanac, da je nosio uniformu neke druge vojske, branio interese nekog drugog naroda i da je njegovo ime danas postalo deo nacionalnog mita i istorijskog pamćenja tog naroda.

Da li zaista mislite da bi Zagreb, Sarajevo ili Priština ćutali?

Ne bi.

Ulice bi bile preplavljene zastavama, kolone ljudi bi prolazile gradovima, mediji bi danima izveštavali, političari bi se nadmetali ko će glasnije govoriti o „heroju“, „braniocu“ i „simbolu naroda“.

Dočekale bi ga kolone na hiljade ljudi sa zastavama, organizovale bi se komemoracije, tribine, knjige, dokumentarni filmovi, javni skupovi i političke rasprave, a njegovo ime bilo bi ugrađeno u određeno nacionalno tumačenje ratne prošlosti, pri čemu bi svaka kritika verovatno bila predstavljana kao napad na njihovo pravo da pamte sopstvenu istoriju.

To nije teško razumeti.

Narodi, svuda u svetu, svoju prošlost posmatraju kroz sopstveno iskustvo, svoje žrtve, svoje pobede, svoje poraze i svoje istorijske traume.

I upravo zato nije najveći problem u tome što drugi narodi imaju svoj pogled na generala Mladića.

Najveći problem je kada mi prestanemo da imamo svoj.

Nije problem što neko u Sarajevu generala Mladića doživljava kao zločinca, to je njihovo pravo. To je njihovo viđenje istorije i ono se može kritikovati činjenicama, dokumentima i argumentima, ali ne i mržnjom prema čitavom narodu.

Problem nastaje onda kada Srbin u Beogradu, Banjaluci ili Nišu počne da meri svaku svoju reč prema tome kako će ona biti primljena u Sarajevu, Zagrebu, Prištini, Briselu ili nekoj zapadnoj prestonici.

Tada više ne govorimo o slobodnom kritičkom mišljenju. Govorimo o strahu.

Zato je vreme da se postavi jedno jednostavno pitanje.

Da li Srbin ima pravo na sopstveno istorijsko pamćenje, da poštuje svoje vojnike?

Da li sme da čita knjige o njima, da li sme da istražuje njihovu ulogu u ratovima?

Da li sme da se ne slaže sa tumačenjem koje mu dolazi spolja i ona nametnuta?

Naravno da sme.

Ali istovremeno mora da bude spreman da se suoči i sa činjenicama koje mu nisu prijatne. To je suština zrelog odnosa prema istoriji.

Patriotizam nije slepilo.

Patriotizam je sposobnost da voliš svoj narod, da pamtiš njegove žrtve i braniš njegovo pravo na postojanje, ali i da ne bežiš od činjenica kada one narušavaju sliku koju želiš da imaš o sopstvenoj prošlosti.

Ne moramo da mrzimo Hrvate, Bošnjake ili Albance zato što drugačije gledaju na Mladića.

Ali isto tako ne smemo dozvoliti da nam bilo ko drugi određuje koga ćemo mi pamtiti, kako ćemo pamtiti i šta ćemo istraživati.

I tu dolazimo do priče o kojoj se u javnosti sve više govori, a to je pitanje masovnog prijavljivanja sadržaja koji se povezuju sa veličanjem Ratka Mladića.

Prema izveštajima koji su se pojavili u Republici Srpskoj, za samo sedam dana prikupljeno je blizu 76.000 prijava koje bi trebalo da budu prosleđene Tužilaštvu.

Ovde moramo biti precizni.

Tih 76.000 prijava ne znači 76.000 krivičnih postupaka, niti 76.000 uhapšenih ljudi, niti dokaz da je svaka od tih prijava osnovana.

Ali ta brojka svakako pokazuje razmere jedne organizovane kampanje prijavljivanja i otvara pitanje koje je mnogo važnije od same brojke.

Gde je reciprocitet?

Ako se sistemski prijavljuje sadržaj koji se tumači kao veličanje srpskog generala, da li postoji jednako efikasan mehanizam kada su predmet prijava pretnje prema Srbima, veličanje ustaške ideologije ili korišćenje simbola i pozdrava koji su istorijski povezani sa ustaškim režimom?

Ako se od Srba traži najviši stepen osetljivosti prema žrtvama drugih naroda, zar isti kriterijum ne bi morao da važi i kada su žrtve Srbi?

Ako je princip univerzalan, onda mora biti univerzalan. Ako nije, onda više nemamo princip, već selektivnu primenu principa.

I upravo tu treba govoriti o dvostrukim aršinima, ali bez kolektivnog optuživanja bilo kog naroda.

Jer nije svaki Hrvat ustaša.

Nije svaki Bošnjak neprijatelj Srba.

Nije svaki Albanac neprijatelj Srbije.

Odgovornost je individualna i konkretna.

Ali ideologije, simboli i javni nastupi koji pozivaju na mržnju moraju se meriti istim aršinom, bez obzira na to ko ih koristi.

Upravo zato moramo govoriti i o pojavama koje su godinama prisutne u hrvatskom javnom prostoru.

Poklič „Za dom spremni“ istorijski je povezan sa ustaškim režimom Nezavisne Države Hrvatske, a činjenica da je njegova upotreba u pojedinim savremenim kontekstima predmet različitih pravnih tumačenja ne može izbrisati istorijsko značenje koje taj pozdrav nosi.

U Hrvatskoj se zauzeo stav da upotreba tog pozdrava na početku pesme „Bojna Čavoglave“, u konkretnim okolnostima tog slučaja, nije predstavljala prekršaj protiv javnog reda i mira.

I upravo zato treba postaviti pitanje principa.

Ako jedan kontekst može biti presudan za pravnu ocenu jednog simbola, onda moramo biti izuzetno oprezni kada se drugi ljudi zbog svojih stavova ili simbola automatski predstavljaju kao pretnja.

Ne tražimo da se hapse Hrvati.

Ne tražimo da se zabranjuje hrvatsko rodoljublje.

Ne tražimo da se proganjaju Bošnjaci ili Albanci zbog njihovog nacionalnog identiteta.

Ali tražimo da nas oni ne tamniče zbog rodoljubivih pesama, majica, transparenata ili pisanja na društvenim mrežama.

Ne tražimo ni da Srbija postane ogledalo onoga što kod drugih kritikujemo.

Naprotiv.

U Beogradu, Nišu i svim drugim gradovima Srbije treba da žive ljudi različitih nacionalnosti, da govore svoje jezike, čuvaju svoju kulturu, veru i tradiciju i da slobodno pamte svoje mrtve, sve dok ne prelaze granicu zakona, pretnji i poziva na nasilje i mržnju.

To nije slabost Srbije.

To je civilizacijska normalnost.

Ali isti takav standard mora važiti i za Srbe.

Srbin ima pravo da poštuje svoje vojnike.

Ima pravo da pamti svoje žrtve, istražuje svoju istoriju. Ima pravo da postavlja neprijatna pitanja.

Ima pravo da se ne slaže sa političkim tumačenjima koja dolaze iz Sarajeva, Zagreba, Prištine, Brisela ili bilo kog drugog centra.

Ali isto tako mora prihvatiti da drugi imaju pravo da kritikuju njegove istorijske ličnosti, sve dok to čine bez poziva na mržnju i nasilje… i tamničenje.

To je razlika između slobode i propagande.

Zato nas ne treba da zanima da li će neko drugi pohvaliti naše sećanje.

Treba da nas zanima da li smo mi sposobni da ga naučno, istorijski i dostojanstveno sačuvamo.

Gde su naše knjige?

Gde su dokumentarni filmovi?

Gde su arhivska istraživanja?

Gde su istoričari koji će argumentima, dokumentima i činjenicama pisati o vremenu u kojem je živeo i komandovao general Ratko Mladić?

Gde su ozbiljne naučne rasprave u kojima će se razdvojiti činjenice od propagande, komandna odgovornost od individualne odgovornosti, politički mit od istorijskog dokumenta?

Gde su mladi ljudi koji će istoriju učiti iz izvora, a ne iz kratkih objava filtriranih na društvenim mrežama?

Jer ako mi sami ne budemo istraživali sopstvenu prošlost, drugi će to učiniti umesto nas.

A kada drugi napišu našu istoriju, onda će nam preostati samo da se žalimo što u njoj nema mesta za naše žrtve, naše strahove, naše poglede, heroje i naše istorijsko iskustvo.

Najveća opasnost za jedan narod nije samo politički poraz.

Najopasnije je kada potomci počnu da se stide sopstvenog postojanja, kada im se usadi uverenje da je rodoljublje samo po sebi sumnjivo, da je pamćenje sopstvenih žrtava nepoželjno, zastarelo i da je svaka nacionalna svest nešto čega se treba odreći da bi nas drugi prihvatili.

To nije pomirenje, to je gubitak samopoštovanja. I tu dolazimo do onoga što moramo reći i sebi.

Strah se kod čoveka može pojaviti. To je ljudski.

Ali kada strah, lični interes, udobnost, hedonizam ili želja za tuđim odobravanjem postanu jači od sopstvenog dostojanstva, onda čovek više ne čuva ni sebe ni svoju zajednicu ni otadžbinu.

Tražili su od nas da promenimo svest. Mnogi su pokušavali da je promene.

Ali svest jednog naroda ne može se prekrojiti preko noći.

Može se pritisnuti, uplašii, zbunjivati, može se medijski oblikovati.

Ali pamćenje koje je duboko ukorenjeno u porodicama, grobovima, hramovima, knjigama i predanju ne nestaje zato što je nekome politički neprijatno.

Zato Srbija ne treba da odgovori istom merom.

Ne treba nam platforma za masovno prijavljivanje Hrvata.

Ne treba nam spisak Bošnjaka.

Ne treba nam spisak Albanaca.

Ne treba nam progon bilo koga zato što pripada drugom narodu i drugačije misli.

Ne treba da postanemo ono što drugima zameramo.

Ali nam zato treba država koja će reći da su Srbi ravnopravni.

Trebaju nam institucije koje će reagovati kada se prema Srbima poziva na nasilje… i kada se tamniče zato što drugačije misle ili vole svoju otadžbinu i svoje heroje i rodoljubive pesme.

Treba nam kultura sećanja koja će poštovati srpske žrtve.

Trebaju nam istoričari koji će istraživati i ono što je neprijatno…

Trebaju nam škole u kojima će se istorija učiti iz izvora, a ne ona nametnuta i ona da ne povredimo istinom sopstvenog ,,dželata”.

I treba nam narod koji se više neće plašiti od sopstvene senke da kaže šta misli… i da ima svoj stav.

Jer ako se Srbin plaši da napiše ime svog generala, dok se istovremeno negde drugde tolerišu simboli ili poruke koje vređaju srpske žrtve, onda problem više nije samo u jednoj pesmi, jednoj prijavi ili jednom generalu.

Problem je u sistemu vrednosti.

A sistem u kojem se jednom narodu stalno objašnjava da mora da ćuti da bi dokazao da je civilizovan, dok se drugim stranama dopušta ono što bi se prema Srbima strogo sankcionisalo, nije sistem istinskog pomirenja. To je dvostruki aršin.

Ali borba protiv dvostrukih aršina ne sme da se pretvori u novu mržnju. Mi ne treba da mrzimo tuđe.

Treba da poštujemo svoje.

Ne treba da zabranjujemo drugima da pamte. Treba da prestanemo da se izvinjavamo što pamtimo.

Ne treba da hapsimo tuđe rodoljublje. Treba da prestanemo da hapsimo sopstveno rodoljublje u sopstvenoj glavi.

I zato se na kraju moramo vratiti na početno pitanje.

Da je general Mladić bio Hrvat, Bošnjak ili Albanac, da li bi njegov narod dozvolio da mu drugi narodi određuju kako će ga pamtiti i sahraniti?

Verovatno ne bi.

Pa zašto onda mi to dopuštamo sebi?

Zašto se toliko često više plašimo tuđe osude nego sopstvenog zaborava?

Zašto nam je ponekad važnije šta će reći Sarajevo, Zagreb, Priština ili Brisel nego šta će o nama jednog dana reći naša deca (a to je opasnije)?

Ne tražimo privilegiju ili da bilo ko bude iznad zakona.

Ne tražimo da se zločini opravdavaju.

Ne tražimo da se bilo čije žrtve zaborave.

Tražimo samo jedno. Isti aršin.

Ako je rodoljublje pravo, onda je to pravo i srpsko, i hrvatsko, i bošnjačko, i albansko.

A ako je istorija zajednička muka ovog prostora, onda niko nema pravo na monopol nad istinom.

Istina ne pripada jednom narodu.

Ali nijedan narod nema obavezu da se odrekne sopstvenog pamćenja da bi neko drugi bio zadovoljan.

Zato pogledajmo sebe u ogledalu.

Drugi će svoje pamtiti, braniti, pisati svoju istoriju.

A šta ćemo mi?

Da se delimo? Da se međusobno prozivamo? Da se plašimo? Da ćutimo?

Ili ćemo konačno naučiti da budemo Srbi koji vole svoj narod, poštuju svoje žrtve, istražuju svoju istoriju, prihvataju činjenice, poštuju tuđe pravo na drugačiji pogled, ali ne pristaju da im bilo ko oduzme pravo na sopstveno pamćenje?

Jer sloboda nije sloboda ako važi samo za jedne. Pravda nije pravda ako ima različitu cenu za različite ljude.

A pomirenje nije pomirenje ako od jedne strane traži samo ćutanje. Ne tražimo privilegiju. Tražimo isti aršin.

I ako već moramo da živimo jedni pored drugih, živimo sa manje mržnje, više istine i bez straha da kažemo ko smo.

Srbija treba da pamti, da istražuje, da poštuje svoje žrtve. Srbija treba da poštuje i tuđe žrtve.

Ali Srbija nikada ne sme da se stidi što je Srbija.

Živela Srbija!

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija