Da je moj tata uvežbavao tapšanje Vučiću plakala bih do kraja života

1
427

Scena u kojoj čovek sa sedom kosom zavezanom u repić priprema okupljene radnike na gradilištu Kliničkog centra Srbije za dolazak Vučića i Lončara nešto je najmučnije što sam videla u poslednje vreme.

Gledam taj snimak i uloge su tako savršeno odigrane da sam u prvu ruku pomislila da je u pitanju snimanje nekog filma u kom su radnici poslušni i namučeni i bedni, ofucani tip koji se loži na moć demonstrira im kako da dočekaju državnike, jer zna da će njegova poslušnost realizovana kroz uvežbani aplauz radnika biti nagrađena nekim radnim mestom ili poslom za ženu, švalerku, svastiku, brata, dok oko njega kruže momci u elastin crnim majicama, obezbeđujući glupost od moguće povrede. Bez razloga, jer nikom od radnika nije ni palo na pamet da kažu: Ma teraj se bre ti u pičku materinu, ja sam ovde da radim i pošteno zaradim, a ne da aplaudiram na zvižduk. Ja sam radnik, nisam poltron.

Niko nije pljunuo u prašinu.

Niko nije okrenuo glavu, savio glavu.

Niko nije držao neposlušno ruke kraj tela.

Niko nije bacio šlem i otišao.

Bar niko od onih koje sam videla na snimku.

Zbog toga jedni osuđuju radnike, drugi ih žale, a ja sam se setila mog mrtvog tate radnika, vodoinstalatera koji je u jeku snage ostao sa 420 radnika “na ulici” jer su direktori lopine uništili firmu, prethodno sebe obezbedivši. Tata je posle toga raduckao privatno, uvek opterećen pitanjem hoće li zaraditi dovoljno za život i dočekati starosnu penziju. Kada je dočekao tih pišljivih 15 hiljada dinara, umro je od raka. Nije kupio na kredit dugo sanjanu pandu, u čiji bi gepek stavio torbu sa alatom i išao da radi ko du su mu leđa petnaestogodišnjaka.

Da Vas podsetimo:  Srpske vojničke pobede dovele do POBEDE u Prvom svetskom ratu

Da sam ga videla među ovim radnicama kako tapše, plakala bih danima, možda godinama, možda nikad ne bih prestala, jer mislim da nema goreg poniženja od toga da dozvoliš da te neko gazi ko muvu. Jer da je trebalo da budeš muva, bio bi. Ovako ti dato da budeš čovek koji, ruku na srce, sve češće živi život podguzne muve, koja neretko obučava druge transformaciji.

Kada govorimo o podguznoj muvi to je vrsta koja se u Srbiji razmnožava neslućenom brzinom, jer jedenje tuđih govana i uvlačenje u tuđe guzice ovde donosi benefite koje samo podguzne muve mogu da prihvate.

Njihov sistem za varanje žilav je i nema šanse da postoji govno koje one ne mogu da pojedu.

I sad dolazimo da glavnog pitanja: vredi li jesti govno zarad posla, novca, funkcije?

Vredi li jesti govno da bi održao sebe dobro živim da nastaviš da jedeš govno?

Logično je, ne.

Čovek koji igra za partiju možda će dobiti funkciju, benefite, zadržati posao, dobiti posao, ali će i dalje igrati za partiju, tačnije jesti govna zbog partije (“čast” izuzecima koji jedu govna iz ubeđenja).

Ovakve stvari se zaustavljaju masovnom reakcijom. Ne može samo jedan da baci šlem. Mora većina. Pa kad probaju da nađu druge radnike i počnu njima da pokazuju kako da aplaudiraju Vučiću i Lončaru, i oni bace šlem i odu.

Zaustavljanje ovakvih stvari i njihovo iskorenjivanje mora da bude stvar većine, međutim dobra većina je ovde odabrala da bude podguzna Vučićeva muva zarad neke koristi tako da je uludo u ovim redovima pozivati na dostojanstvo.

Narod je spušten na najniže vrlo suve grane, stavljen u poziciju da bukvalno ovakvi likovi sa repićem mogu da se iživljavaju nad njim.

Da Vas podsetimo:  Bog je “zadužen” za praštanje

A to je atmosfera u kojoj ne znam da li ću moći da podižem svoju ćerku. Previše je pitanja na koja neću moći da joj dam odgovor.

Mama, mama, a što si ti prala šajbne kad si završila fakultet?

Mama, mama, a što je deda morao da radi sa onako bolesnom kičmom?

Mama, mama, otkud teta Nena sad radi kao šefica Pošte (karikiram), jel’ joj nije bilo lepo u kafani?

Mama, mama, što onaj čiko tamo tapše kad nikog nema i što ga ovaj čiko uči kako to da radi, nije dete?!

Mama, mama, što svi jedu sendviče?

Mama, mama što je čika Marko otišao na Aljasku?

Mama, mama šta znači “ostati na ulici”?

Ovo je samo jedan broj pitanja koja će mi, ubeđena sam, moje dete postavljati uskoro ukoliko ostanemo ovde ili ukoliko se ovaj gnoj ne istisne dok ne inficira celo telo, pa svi riknemo jer nismo na vreme reagovali. Već smo aplaudirali. Onako probno. Da sačuvamo posao i zadivimo šefa, ne osećajujući da nam iz leđa izbijaju krila muve.

autor teksta:Jovana Kešanski

izvor:http://luftika.rs

1 KOMENTAR

  1. „Bez razloga, jer nikom od radnika nije ni palo na pamet da kažu: Ma teraj se bre ti u pičku materinu, ja sam ovde da radim i pošteno zaradim, a ne da aplaudiram na zvižduk. Ja sam radnik, nisam poltron.

    Niko nije pljunuo u prašinu.

    Niko nije okrenuo glavu, savio glavu.

    Niko nije držao neposlušno ruke kraj tela.

    Niko nije bacio šlem i otišao.

    Bar niko od onih koje sam videla na snimku.“ Bravo Jovana! Tu je poenta i najdublji smisao ovoga što nam se dešava.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime