Sve će se ovo nastaviti u narednim mesecima, u „valunzima“, do izbora (možda), čije rezultate niko neće prihvatiti, a oni će biti indikator novih eskalacija. Do kada? Ne znam, ali će to u potpunosti destruisati državu
autor:Nebojša Petković
Ostavimo po strani svrstavanje među sukobljene tabore i vrednosne sudove o njima – ono, da li smo uz „narod“ koji, u borbi protiv ujedinjenih biblijskog i tolkinovskog zla (pakao/Mordor), smatra da je svaki postupak opravdan i neophodan, do stepena fizičkog obračuna sa njim (palicama, flašama, topovskim udarima i bakljama kojima pali kancelarije u stambenim zgradama, neopterećen da bi uz njih mogle da izgore i te zgrade) i da u tome policija ne da nema pravo da ga sprečava, nego da je, kad mu se nađe na putu, a on je zaspe svim tim rekvizitima, neviđen zločin što ga bije i hapsi… ili smo „branioci“ države od nasrtaja „ustaša“ i stranih centara moći, e da nam ne bi srušili suverenitet, dok smo u isto vreme godinama konstruisali catch all simulakrum, u kome smo predano negovali te ustaše, strane fondove, neprijateljske medijske kuće, predavali svaki segment tog istog suvereniteta našim zapadnim partnerima – od svih elemenata državnosti na okupiranoj teritoriji do sudstva u ovom njenom nazovi slobodnom ostatku (na koje sada kukamo), tako da nam danas nije ostao gotovo niko iole čestit, da nas za račun te države brani (barem onako kako Draško Stanivuković neće na Dodika) i… razmislimo o svemu ovome iz nekog trećeg ugla.
Odnosno, pokušajmo da nađemo logiku u celom ovom imaginarijumu u kome smo, hteli-ne hteli, čak i kao najomraženiji „neutralni“, prinuđeni da učestvujemo (jer i na jednoj i na drugoj strani narod je naš). Na pitanje iz naslova teško je dati jednostavan odgovor, pogotovo nekome ko ni o čemu realno ništa i ne zna, sem što mu je izuzetno mrsko da se po svaku cenu uklopi u društveno poželjni narativ sačinjen od opštih mesta.
Slušao sam pre neki dan „Hladovinu“, i Valentinov razgovor sa Aleksom Krajnerom. Preporučujem. Podkast mi je donekle dopunio pretpostavke, formirane u „neutralnim“ krugovima, o tome da ovo što nam se dešava malo jeste, a malo nije obojeno. Neki hibrid, šta li. Jer taman kad pomisliš da si shvatio sistem funkcionisanja dežurnih zakulisnih mešetara, oni te iznenada sa ponekom improvizacijom. Na kraju krajeva, ne bi bilo to što jesu da povremeno ne očaraju svojom kreativnošću.
Elem, teorija o permanentnom pritisku, održavanju stanja nestabilnosti, sa povremenom eskalacijom haosa, u kojim okolnostima na duže staze nema tektonskih promena, ali ni povratka na status quo, nije nova i neizrečena u poslednjim mesecima. Ono čega su se neki od nas plašili, a gospodin Krajner pominje u kontekstu započinjanja ratnih dejstava, (potrebno je oko stotinu mrtvih) i potkrepljuje primerom Majdana, do sada se, Bogu hvala kod nas nije dogodilo.
Dakle, da je neko hteo klasičnu obojenu revoluciju i smenu naprednjačkog režima, u uslovima naglašene nekro-protesne komponente, puštanje krvi bio bi obavezujuć i stoprocentno efikasan način da se ona okonča na način poželjan za njene inspiratore. Nije isključeno da tako nešto još uvek može da se desi, ali za sada, ponavljam, Bogu hvala, nije. Ipak, verovati da nešto što traje preko devet meseci sa stalnim smenama opadanja i eskalacije može da bude spontano… oprostićete, ali najblaže rečeno spada u domen infantilnosti.
Pa šta je onda cilj?
Po svoj prilici, sve će se ovo nastaviti u narednim mesecima, u „valunzima“, do izbora (možda), čije rezultate, naravno, niko neće prihvatiti, a oni će ponovo biti indikator novih eskalacija. Do kada? Ne znam, ali da će to u potpunosti destruisati državu (onu vrednost koju nažalost uz svu, moguće, dobru volju, ni jedna od strana ne brani). Uništiće ovu, istina, na kriminalu i mešetarenju poduprtu ekonomiju, u potpunosti antagonizovati narod (sav, ne samo onaj „bogomdani“), stavljajući ga u poziciju permanentnog građanskog rata niskog intenziteta, da na sve što dođe kao pretnja spolja neće moći adekvatno da odgovori.
A da li to nešto „spolja“ zaista dolazi?
Vraćam se na podkast „Hladovina“ i temu o kojoj govori gospodin Krajner. Njegova teorija je da se usled geopolitičkih previranja na ivici svetskog sukoba i preseljenje centra agresivnog globalizma iz SAD u Evropu (čitaj Veliku Britaniju), ista ta Evropa ubrzano priprema za vojni sukob sa Rusijom. Kako joj na ukrajinskom frontu ne ide dobro, u skorijoj budućnosti, po njegovom sudu, biće potrebno otvaranje novog fronta. Pogađamo, balkanskog. Dokaze za to navodi u formiranju fantomskog vojnog saveza kakav je onaj između Hrvatske, Kosova i Albanije (protiv koga taj savez može da se formira, pita on, i odgovara logično – samo protiv Srbije), ponovnog animiranja Hrvata spram ustaštva kroz Tompsonov koncert, rapidnog ekonomskog upropaštavanja čitavog regiona kao osnovne podloge za afirmisanje nezadovoljstva i ratnog raspoloženja.
Da li stanje haosa u Srbiji pogoduje arhitekturi takve perspektive?
Iako za ovo što nam se dešava postoje mnogi razlozi, od kojih se ne mogu zanemariti oni čisto unutrašnje prirode i načina vladavine jednog kartelskog režima, te antagonizam prema njemu ima opravdanje nevezano od geopolitike, ne može se poreći da je upravo ova situacija, takva kakva je u ovom trenutku, sa prognozom pogoršanja do mere pravog građanskog sukoba, idealna podloga za narečene planove. Istorijsko iskustvo nam pokazuje da su Srbi homogenizovani samo u slučaju spoljne pretnje i da u tim okolnostima, uprkos svim slabostima, pokazuju da su često u stanju da se odupru planovima svojih neprijatelja, čak i kada su ti neprijatelji daleko moćniji od njih. Isto to iskustvo govori da nas je najlakše pobediti kada smo podeljeni među sobom. Toliko, da ta podela prevazilazi uobičajene razmere i seže do ideje da je saplemenik iz drugog tabora veći neprijatelj od inoplemenika koji te napada.
Da li se u Srbiji pravi pozornica za poslednji rat koji se nije desio od devedesetih na ovamo (po Nikoli Vrziću: „U procesu raspada bivše SFRJ, ostao je da se dogodi još samo jedan rat: građanski rat u Srbiji.“) ili će se on i dalje održavati na tihoj vatri, dovoljnoj da je do te mere raslabi da u njoj zamre svaki potencijal otpora i odbrane, kada lutkari iz Ujedinjenog Kraljevstva, ili nekog drugog centra duboke EU države, odluče da ponovo zapale Balkan, manje je bitno. Neću se pretvarati da mi je moć predviđanja tako jaka da mogu da pretpostavim da li će im biti isplativije da se sami pomlatimo, a oni u povoljnom trenutku, preko svojih epigona, uđu kao „mirotvorci“ ili će nas dovesti u ekonomski neizdrživu situaciju, i stanje iscrpljenosti od građanskog rata niskog intenziteta, pa ćemo u njihov front ući podeljeni u frakcije, i kao ’41–’45. paralelno voditi unutrašnji i spoljašnji sukob. Oba, a i svaki drugi zamislivi scenario, meni deluju sasvim izvesno, bude li se ovaj haos kod nas nastavio, bez da se konačno rasplete na ovaj ili onaj način.
Intenziviranje uličnih obračuna usred leta, pre nego što se bilo kakva eskalacija zaista očekivala (septembar i povratak sa odmora) dovelo je do promaljanja novog narativa, koji se sve više plasira na društvenim mrežama – da izbori više nisu opcija. Ma koliko upravo to bila najveća opasnost po nas, proces je doveden u svoju najgoru fazu – formirana je svest koja pred izborom između bilo kog političkog rešenja i destrukcije bira ovo drugo.
Fejsbuk stranica Nebojše Petkovića
